U danu kada se ovaj broj Vremena nađe u prodaji (četvrtak 30. jun) znaće se da li je famozno biračko mesto broj 6 u Velikom Trnovcu otvoreno. A kako će se odvijati glasanje, da li će do njega uopšte i doći, ko će dobiti taj jedan mandat zbog koga Srbija i dalje nema ni skupštinu ni vladu i hoćemo li, konačno, videti kraj parlamentarnih izbora posle gotovo sto dana, sudeći prema dosadašnjem iskustvu, to niko živi u ovoj zemlji ne zna. Ili, možda znaju jedan čovek i njegovi bliski saradnici, kao što se tehničkoj premijerki i pre odluke Upravnog suda “javilo” da će se u Velikom Trnovcu po četvrti put glasati 23. juna.

I zaista, prošlog je četvrtka sve bilo spremno za još jedan “Dan mrmota” u OŠ “Muharem Kadriju”, samo što mrmot nije promolio glavu iz glasačke kutije da nam kaže da li će Koalicija Albanaca doline, tačnije njen lider Šaip Kamberi, ući u Skupštinu i tako “otkinuti” jedan mandat Socijalističkoj partiji Srbije. Međutim b iračko mesto 23. juna nije ni otvoreno zbog sukoba među članovima biračkog odbora od ranog jutra. Nešto kasnije stigla je i lažna dojava o podmetnutoj bombi, sasvim dovoljno za još jedan izborni dan za 1.089 birača u Velikom Trnovcu kraj Bujanovca, najvećem albanskom selu u Srbiji. Prema popisu iz 2002, ono ima blizu 7000 žitelja, isključivo etničkih Albanaca, a po procenama samih meštana, najmanje 40 odsto njih živi i radi u zemljama Zapadne Evrope.

Čini se beskonačno ponavljanje parlamentarnih izbora učinilo je da se Veliki Trnovac ureže u svest čak i onih ljudi koje politika ne zanima, a da selo od nekih šest hiljada duša, od kojih značajan deo čini dijaspora, nastavi da baštini mitove i legende koji ga godinama prate.

SPOMENIK NA BRDU IZNAD SELA

U srpskoj javnosti je pre izbora, pre svega zahvaljujući višedecenijskoj državnoj politici uz terciranje nacionalno osvešćenih medija i “javnih radnika”, stvorena predrasuda o ovom selu kao leglu najvećih narko-kartela “u ovom delu Evrope”, u kome se u svakom trenutku mogu pronaći tone droge koju čak i meštani sami proizvode u specijalnim laboratorijama. Naravno, ovakve tvrdnje nikada nisu dokazane.

Na brdu iznad sela meštani su postavili spomen ploču u znak sećanja na 23. april 1999, kada su snage bezbednosti, tokom NATO bombardovanja, sve meštane dovela na ovo mesto kako bi im se pretresle kuće:

“Mislili su da u selu postoje postrojenja za proizvodnju droge i velike zalihe, ali naravno da nisu pronašli ništa”, kaže za Vreme jedan meštanin, pa odmah dodaje:

“I kod nas ima ljudi koji se bave trgovinom drogom, kao što ih ima u Beogradu, Vranju ili Nišu, ali svakako nismo centar narko-mafije”.

I danas se mogu pročitati tekstovi o tome kako će vas na ulazu u selo sačekati maskirani Albanci sa dugim cevima, gde policija ne sme ni da opepeli, iako je istina sasvim drukčija. Podrazumeva se da u selu policija radi svoj posao kao bilo gde u Srbiji, kao što funkcionišu i druge javne službe.

Veliki Trnovac (kao i čitava Kopnena zona bezbednosti prema Kosovu i Metohiji) bio je van državnog sistema od novembra 2000. pa do početka juna 2001. godine, tokom pobune naoružanih Albanaca okupljenih u Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB). Sukob sa zvaničnim snagama bezbednosti okončan je uz posredovanje NATO i međunarodne zajednice, a prilikom povlačenja stradao je svakako najpoznatiji Trnovčanin, Ridvan Ćazimi, poznatiji kao Komandant Leši. Njemu su sunarodnici u centru sela podigli spomenik, a na lokalnom stadionu i muzej.

Kad smo kod stadiona, ovdašnji FK Ternoci uspešno se takmiči u Zoni “Jug”, gde igra fudbal sa klubovima sa juga i istoka Srbije. Svaka utakmica je ovde prava fešta, gostima nikada “ni dlaka sa glave” nije falila, kao što ne fali ni Trnovčanima kada gostuju u okolini Leskovca, Prokuplja ili Pirota. Iako nekoliko fudbalera poniklih ovde imaju uspešne evropske karijere, najpopularniji i najuspešniji sportista iz Trnovca trenutno je bokser Šefat Isufi, od aprila svetski prvak u WBF kategoriji, koji je dobio i svoj mural u centru sela.

I Trnovčane, kao i većinu građana Srbije, muče isti problemi, nezaposlenost i siromaštvo pre svih, pa meštani veruju da bi ovde jedna velika fabrika, u kojoj bi se zaposlili i Srbi i Albanci, rešila ne samo ekonomske već i međuetničke tenzije koje i dalje postoje, doduše ne u onolikoj meri kao u vreme sukoba i ratova.

Sada ih boli utisak da ih javnost u Srbiji žigoše “kao lopove koji kradu izbore”.

U toj i takvoj atmosferi Trnovac 30. juna čeka nastavak izborne sage – pete po redu – pošto nedelju dana ranije do izbora nije ni došlo, a postoji nekoliko škola mišljenja kojima se tumači sve ovo što se dešava – od one da Vučiću odgovara da zbog sankcija Rusiji Srbija i pitanja Kosova što duže bude bez zakonodavne i izvršne vlasti, pa do one da “neko” ne želi Albance u parlamentu i njihovu integraciju, koju zastupaju albanski lideri.

Ragmi Mustafa, predsednik Nacionalnog saveta Albanaca (NSA) nema dilemu kada kaže da beskrajno ponavljanje izbora u Velikom Trnovcu znači samo to da država ne želi Albance u Skupštini i javnom životu.

“Radi se o jasnoj poruci da Albanci nemaju nikakva prava u Srbiji iako smo njeni državljani”, kaže Mustafa za Vreme.

Šaip Kamberi, koji je u prošlom sazivu parlamenta bio jedina opozicija vladajućoj koaliciji, očekuje da se “uprkos državnoj diskriminaciji i pritiscima iz Beograda”, ponovo nađe u parlamentu.

Jer, poslanik Kamberi nije govorio kao “Albanac iz Preševske doline”, već kao Građanin Srbije, Srbije “Dimitrija Tucovića, Danila Kiša, Bogdana Bogdanovića, Ivana Đurića, Borke Pavićević”, koji podjednako brine o zemlji u kojoj živi kao i svi mi ostali koji se malo drugačije zovemo i prezivamo.

On potencira važnost prisustva Albanaca u Skupštini jer se, kako kaže, širom Zapadnog Balkana, očekuju važne odluke koje bi trebalo da čitav region vode put evroatlantskih integracija.

“Borbu protiv državne diskriminacije, koja obuhvata sve sfere života i sužava prostor za bolju perspektivu, treba nastaviti svim političkim sredstvima, pa tako i borba za dostojanstveno parlamentarno predstavljanje ostaje jedan od glavnih ciljeva našeg političkog delovanja”, kaže Kamberi.

Podseća da je Koalicija Albanaca doline dobila podršku od “institucija Republike Kosovo” i vlasti i opozicije, iz Republike Albanije, ali i od albanskih političkih lidera Severne Makedonije.

KAMBERI NA VETROMETINI

No, utisak je da su Kamberi i njegova Partija za demokratsko delovanje (PDD) ostali na vetrometini ove bitke. Koaliciju Albanaca doline, pored PDD, čine i Demokratska partija Nagipa Arifija, predsednika Opštine Bujanovac i Pokret za demokratski progres (PDP) njegovog zamenika Šćiprima Muslijua, čiji je osnivač njegov otac Jonuz, jedan od komandanata OVPMB.

Od kada se posle glasanja 3. aprila ispostavilo da jedino Kamberi ima šansu da uđe u parlament, ova dvojica lidera nastavili su da se bave uobičajenim poslovima – Arifi da asfaltira sokake po okolini Bujanovca, a Musliju da obilazi dijasporu i odaje poštu stradalim saborcima svog oca.

Izbornu kampanju vode jedino Kamberi i njegovi partijski drugovi, daju izjave medijima, pišu saopštenja, obilaze glasače i ukazuju na važnost pobede na izborima.

Na poslednjem glasanju (pre ovog koje nije ni održano) 27. maja, Koaliciji Albanaca nedostajalo je 12 glasova za parlament, a Kamberi je izjavio da su za neuspeh krivi i “đavoli u albanskim redovima”, aludirajući na činjenicu da je tada SPS dobio 6 glasova, ali i na sabotažu koju sprovode pristalice druge albanske frakcije koju predvodi Šćiprim Arifi, lider Alternative za promene i predsednik Preševa.

Kamberi je, zapravo, samo otkrio toplu vodu: da su sve albanske stranke izašle na izbore 3. aprila sa jednom listom, Albanci bi komotno mogli da računaju na makar tri poslanička mesta. Međutim, nisu se dogovorili oko toga ko će biti nosilac pa je preko 3000 glasova koje je osvojila Arifijeva “Alternativa za promene – Albanska demokratska alternativa” rasuto u vetar, a razjedinjenost odbila brojne Albance od glasanja.

Nedžat Behluli, vlasnik lokalne TV Spektri na albanskom jeziku, ukazao je tada na ovaj problem poručivši političkim liderima da su birači kaznili “njihovu alavost”:

“Pokazalo se da vas ne zanima korist naroda, nego samo lična korist! Niste mogli da se dogovorite oko redosleda na listi, odnosno ko će biti poslanik i sad ste svi ostali praznih ruku, bolje reći, praznih džepova! Petnaest hiljada evra mesečno sledovalo je listi koja ima poslanika i još dve hiljade evra mesečne plate poslaniku… Sad nemate ništa! Naravno, ne žalim vas, ali jesam zabrinut, znam da ćete pare nadoknaditi zahvatanjem iz opštinskih fondova, od para svih nas Bujanovčana. A pošto iz izjava koje dajete ovih dana vidim da nikako niste shvatili šta vas je snašlo, ja ću da vas naučim: birači, Albanci iz Preševske doline, kaznili su vas jer oni nisu ovce kao što vi mislite o njima, neće oni večito blanko da vas glasaju”, poručio je Behluli.

Posle glasanja 27. maja, kada je Kamberiju falilo 12 glasova, Behluli je ipak pronašao reči razumevanja za poslaničkog pretendenta, kada je rekao da je stvarni gubitnik izbora država a ne Albanci. On u razgovoru za Vreme naglašava da ovom izbornom lakrdijom država odbija ispruženu ruku Albanaca:

“Najpre, zakon mora da se poštuje, i izuzetka ne sme da bude, ni za Srbe, ni za Albance. Svi mi znamo da vlast može da utiče na izborni proces na razne načine, a da sve to ostane u okviru zakona, i znamo da je svaka vlast do sada to radila, i na prostorima gde žive samo Srbi, i tamo gde žive i manjine, i mađarska, rumunska, slovačka i albanska. Zbog toga je rezultat tri puta ponovljenih izbora u Velikom Trnovcu rezultat političke odluke vlasti u Beogradu, a ne izraz narodne volje. I tu dolazimo do suštine: odnosi Albanaca koji žive u Srbiji i države Srbije ranijih decenija bili su prilično zategnuti, pa su Albanci koji žive u Preševskoj dolini nekoliko puta čak bojkotovali izbore. Zato njihova odluka da za izbore koji su održani 3. aprila istaknu svoje kandidate ima posebnu težinu, i predstavlja pružanje ruke srpskim vlastima. I šta su te vlasti uradile kad su uredile da se izbori u Velikom Trnovcu završe ovako kako su se završili? Odbile su pruženu ruku!”, objašnjava Behluli za “Vreme”.

INTEGRACIJA ALBANACA

Eventualni neulazak Albanaca u parlament će, nema sumnje, usporiti njihovu integraciju u državne institucije na kojoj, makar verbalno, insistira i aktuelna (tehnička) vlada.

Još 2013. Vlada Srbije usvojila je Plan od 7 tačaka za integraciju Albanaca, ali su neki konkretni potezi načinjeni tek neposredno uoči glasanja 3. aprila.

Vladina delegacija (Gordana Čomić, Mirsad Đerlek, Darija Kisić) je sredinom marta na dijalogu sa predstavnicima Albanaca obećala je zapošljavanje Albanaca u državnim institucijama na lokalnom nivou (Bolnica u Vranju, inspekcije, Katastar…), to isto je tokom maja ponovila i Gordana Čomić u Bujanovcu, ali je sve to nekako ostalo u senci izbora.

“U tužilaštvima nema Albanaca. U sudstvu na nivou opštine imamo oko 12 odsto zaposlenih iz albanske zajednice, a na okružnom nivou 2,7 odsto. Danas na čelu zdravstvenih ustanova u Bujanovcu i Preševu nema Albanaca. Imamo volju da sarađujemo i zajednički tretiramo ove teme”, rekao je Ragmi Mustafa.

Albanci danas na jugu Srbije čekaju da li će dobiti svog predstavnika u Skupštini, što je svakako deo procesa integracije, ne krijući mišljenje da i jedno i drugo zavise od Beograda.

Paradoksalno deluje činjenica da umesto socijalista, interese ove stranke u Bujanovcu najgorljivije zastupa lokalni SNS, iako su poslanički mandati ove stranke neupitni.

Na svakoj od sednica Opštinske izborne komisije naprednjaci su glasali protiv Koalicije Albanaca, kao što su i u birački odbor na svakom od ponovljenih glasanja postavljali svoje najjače kadrove. Za to vreme, SPS je u Trnovac slao ljude iz drugih gradova, poslednji put na neodržanim izborima, na primer, Vanju Vukića, bliskog saradnika Ivice Dačića i nekadašnjeg državnog sekretara u MUP-u.

U trenutku kada ovaj broj vremena bude u štampi (utorak popodne) biće poznat sastav biračkog odbora za glasanje u četvrtak, ali poznavaocima prilika nemaju dilemu da će matrica ostati ista.

“Zoran, Slavica, Goran i Vesna iz Vranja, Surdulice, Bosilegrada, Trgovišta su podjednako siromašni i bez posla kao Ilir, Teuta, Vjollca, Alma i Muhamed iz Bujanovac, Tutina, Preševa i Sjenice.”

Koaliciji Albanaca ostaje da mobiliše sve koji imaju pravo glasa ne bi li sakupila 609 glasova za parlament, kako bismo ponovo mogli da čujemo rečenicu poput ove koju je u jednoj od skupštinskih diskusija 2020. izgovorio Šaip Kamberi, diplomirani pravnik iz Velikog Trnovca.

Nama ostalima ostaje da sačekamo šta će se dešavati u četvrtak i hoćemo li i kada dobiti parlament i vladu. A da posle vidimo to oko Rusije i Kosova.