Prve nevladine organizacije u Srbiji bile su ženske autonomne grupe. Do danas ženske nevladine organizacije pokazuju i najveću istrajnost u izgrađivanju ženske demokratske javnosti i prednjače u razvoju demokratskih struktura i procedura. Stoga nije ni čudno da ženska nevladina scena pokazuje snagu da otvori bolna pitanja izgradnje demokratskih mehanizama, da se suoči s devijacijama i nepoželjnim tendencijama. Od istih dečjih bolesti poboleva čitav NVO sektor, samo se o tome ćuti i zakulisnim igrama prikriva stanje stvari. Reč je o simptomima boljki vezanim za prelazak iz jednog oblika delovanja u drugi. Pionirsko delovanje, polukonspirativan rad, delovanje u uskim grupama, familijarizacija, ad hoc aktivnosti, nejasna i subjektivnošću aktera obojena pravila rada moraju se zameniti jasnim demokratskim pravilima i procedurama. Ma kako taj proces bio bolan, on je i neumitan.

MAJKA I ĆERKA: U tom kontekstu vidim i živu polemiku koja se od 8. novembra rasplamsava u "maloj ženskoj javnosti", na mejling listi "zenskaposla" o izboru Saveta za rodnu ravnopravnost, vladinog tela, jednog od državnih mehanizama. Pored ovog tela postoji i Odbor za ravnopravnost polova kao telo Skupštine Republike Srbije. Feminističke i ine ženske duhove je pokrenuo Beogradski ženski lobi "Otvorenim pismom Leili Ruždić-Trifunović, narodnoj poslanici".

Lobistkinje su izrazile zadovoljstvo što razvijanje mehanizama za rodnu ravnopravnost napreduje, podsetile na pionirske korake vlastitog vanparlamentarnog pritiska s početka devedesetih da se osnuje ministarstvo za žene, kao i na neosetljivost tadašnje vlasti i prenebregavanje zahteva žena. Ali, Lobistkinje su postavile gospođi Leili Ruždić i neka pitanja: "Od vas lično, kao koordinatorke Ženske političke mreže i političarke, očekujemo da očuvate demokratske procedure i procese, transparentnost tih procesa i dobru tradiciju koju je razvijao ženski pokret u Srbiji, da sprečite nepotističke, diskriminišuće i ine tendencije koje u startu mogu baciti senku na nastanak vladinog tela za rodnu jednakost."

Naravno, o tim tendencijama se uveliko već raspravljalo unutar ženskog pokreta. Umesto Leile Ruždić-Trifunović na mejling listi se oglasila Jasna Trifunović, Leilina ćerka, jedna od žena predloženih da uđu u Savet za rodnu ravnopravnost. Jasna Trifunović je vrlo samouvereno prezentovala svoj lik i delo naglasivši da je sa 31 godinom advokatkinja, da je jedna od osnivačica Grupe za promociju ženskih političkih prava "Glas razlike" i potpisnica Predloga za kreiranje mehanizama za rodnu ravnopravnost upućenog predsedniku vlade Zoranu Đinđiću 2000. godine. Sve to su Jasnine kvalifikacije da bude članica Saveta za rodnu ravnopravnost.

Usledio je odgovor Lobija: "Tvoje pismo, Jasna, samo je znak da ima razloga da pismo Beogradskog ženskog lobija, u svoj našoj odmerenosti i principijelnosti, bude napisano. Drago nam je da jedna mlada žena ima sve reference kojima se ti dičiš. Ima puno mladih žena u Srbiji koje su podjednako uspešne u svom poslu i koje, takođe, zaslužuju da budu u vladinom telu." Ali, ono što ostaje problematično je činjenica da predlog liste podnosi njena majka. Demokratija je i samoograničavanje. Demokratija podrazumeva meru demokratske pristojnosti, a to znači da i kada možemo nećemo gurati u vladina tela vlastitu decu, rođake, kumove. Tu bogatu "srpsku tradiciju" valja prekinuti.

Ženski pokret je mogao da funkcioniše, razvija se i jača na taj način što su jedne žene dovodile druge žene – svoje prijateljice, poznanice, osobe za koje su verovale da mogu svojim ličnim osobinama i angažmanom da doprinesu prepoznavanju, priznavanju i razvijanju ženskih ljudskih prava i ostvarivanju rodne ravnopravnosti.

Vladino telo pak je rezultat ženskog pokreta, ali ne deluje na principima na kojima deluje ženski pokret. Reč je o političkom telu, a političko telo u demokratskom društvu mora biti ustrojeno po određenim kriterijima, uz poštovanje procedura. A ako tih procedura nema, ako nisu izgrađene, subjekt koji formira to telo (u ovom slučaju vlada) usvaja ih, čini javnim i preuzima odgovornost za njihovu primenu. Naravno, od vlade se očekuje da ti principi onemoguće monopolisanje kolektivnog vlasništva ženskog pokreta kako od strane pojedinih partija, tako i ličnosti. Zasigurno, ženski pokret prolazi kroz dramatičnu fazu u kojoj postoji realna šansa da se deo zahteva, ideja, programa, pa ako hoćete i utopijskog naboja jednog socijalnog pokreta institucionalizuje.

JAVNI PROSTOR: Možda u trenutku kada je zahtev generacija žena za ravnopravnošću došao do tačke da bude prihvaćen kao legitiman u ključnim institucijama političkog odlučivanja i bar delimično dosegnut, može izgledati da nije važno kako će se do vladinog tela doći. Međutim, čitava istorija ženskog roda i borbe generacija žena za osvajanje političkih prava i rodnu ravnopravnost govori suprotno. Promena je sadržana upravo u tome "kako", u putu kojim se do nje stiže. Postoje dva puta kojima se moglo krenuti prilikom konstituisanja Saveta: otvaranje javnog konkursa na koji bi se prijavile žene zainteresovane za rad u Savetu sa svojim curriculumom vitae ili poziv ženskim nevladinim organizacijama i ženskim sekcijama sindikata da predlože svoje članice. U oba slučaja vlada je ta koja preuzima odgovornost za formiranje Saveta. Umesto demokratskog puta, išlo se prečicom u kojoj je nejasno ko je sve, kada i zašto učestvovao u predlaganju članica/članova budućeg Saveta, pri čemu su tek na poslednjem sastanku ove fluidne grupe utvrđivani kriteriji.

Polemika na mejling listi svedoči da ima mesta postaviti pitanje: šta se danas smatra ženskim aktivizmom? Možda se pojam feminističkog aktivizma iz devedesetih bitnije promenio. Tada se pod feminističkim aktivizmom podrazumevao bazični rad sa ženama bilo da je reč o podršci ženama žrtvama nasilja, rata, različitih oblika diskriminacije ili podupiranju žena da osvoje nove prostore rada i delovanja, a pre svega politički prostor. Poslednje tri godine rekla bih da se pod aktivizmom podrazumeva i rad u donatorskim organizacijama, a pre svega realizacija projekata za koje se dobijaju ponekad i vrlo značajna sredstva. Ovi uslovi bitno su promenili profil ženske scene. Na primer, danas je znatno teže okupiti aktivistkinje da "na ulici" zahtevaju neko žensko pravo nego u vreme Miloševićeve vlasti. Neretko aktivistkinje starije generacije kažu: "Ove mlade sede na projektima, u biroima, kao kvočke na jajima; ne daju se isterati na sokak."

Ostaje da se pomene još jedna različitost u delovanju organizovanih žena. Već pripremna grupa za sastavljanje vladinog tela za rodnu ravnopravnost predstavlja javni ženski prostor. To znači da je politički nekorektno u tom prostoru izgovarati mizogine opaske. Pri institucionalizaciji rodne ravnopravnosti moraćemo da se manemo i loših navika.