Povodom dvadesetpetogodišnjeg rođendana lista “Danas”, razgovaramo sa jednim od osnivača ovih dnevnih novina, Radetom Radovanovićem. Novinar po profesiji, sa više od pola vijeka uredničkog i novinarskog iskustva u desetak redakcija, a dramaturg po obrazovanju, Radovanović je jedan od osamnaest novinara koji su 9. juna 1997. godine pokrenuli priču koja traje i danas. U “Danasu” je radio kao urednik kulture, ali je već pet godina zvanično u penziji. Trenutno piše i uređuje rubriku “Ljudi, sećanja”.

“VREME”: Neizbežno pitanje povodom jubileja: kako je osnovan “Danas” i zašto?

RADE RADOVANOVIĆ: Pre svega zato što se okupilo dovoljno novinara koji su onemogućeni da rade svoj posao u svojim redakcijama. Ime je, koliko se sećam, dao Grujica Spasović, nekadašnji glavni i odgovorni urednik “Danasa”. Bili su to pre svega novinari “Borbe”, koja je tada bila jedan od najliberalnijih listova bivše Jugoslavije i koju je zatvorio režim, te kasnije “Naše borbe”, kao i neki novinari izbačeni iz RTS, među kojima sam i sam bio. Dakle, sila nas je naterala da pokušamo da organizujemo i dnevno izdajemo novine koje će biti po našim kriterijumima – to znači profesionalne, nezavisne, kritičke i u skladu sa kodeksima novinarstva.

Da li medijska scena devedesetih ima sličnosti sa sadašnjom?

Izgleda i nemoguće i ništa lakše. Nemoguće je jer je to bio jedan posleratni period nakon ratnih dešavanja u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali se i same 1997. godine osećalo da je rat ponovo u vazduhu. Režim Slobodana Miloševića morao je i nakon potpisivanja mirovnih sporazuma da nastavi dalje svojom logikom, a ta logika je bila logika sukoba i ratova, koji su se već počinjali realizovati na Kosovu. Tako da je to bio istovremeno i postratni i ratni period. Danas svedočimo agresiji koju je Putinov režim sproveo u Ukrajini. Utoliko su to vrlo različite, ali vrednosno egzistencijalno slične atmosfere – u onim vremenima, i ovim sada.

Od tada pa do sada bilo je različitih amplituda. Trenutno smo u atmosferi koju diktiraju ruska agresija i rat u Ukrajini, i pre svega atmosfera nastala dolaskom Aleksandra Vučića i njegove Srpske napredne stranke na vlast. On je postao gospodar ne samo života, već i uslova u kojima opstajemo mi novinari i mediji. Kada poredim te sadašnje uslove, kriterijume i postulate sa nekim elementima i kriterijumima sa kraja devedesetih, sada je gore nego tada, a onda je bilo strašno. Aleksandar Vučić je uz solidarnu saradnju i pomoć svojih prijatelja i političkih saveznika doveo do uništenja gotovo svih pretpostavki za normalan rad i proizvodnju medijskog sadržaja, bilo kog formata, a radio je, kao medijsko glasilo, gotovo potpuno nestao. Vučić će ostati zapamćen kao neko ko je, više nego i jedan diktator ili autokrata pre njega, pretvorio medije u svoja propagandna glasila poput raznih tabloida, koji ne samo da pretpostavljaju šta on želi ujutro da pročita, već očigledno dobijaju i zadatke šta tog dana plasirati, kakve naslove odrediti i kakvu propagandu širiti, i to po svim kriterijumima političke propagande koja je tridesetih godina vođena u Italiji i Nemačkoj. To su neke stvari kojih nije bilo devedesetih u ovolikoj meri. Po nekim kriterijumima je bilo bolje, po nekim gore, iako je i tada postojala ratna propaganda – samo što nije bila ovako široko rasprostranjena i pod kontrolom jednog čoveka.

Da li je bilo teže raditi tada ili sada?

Biti novinar znači raditi u skladu sa profesionalnim integritetima i pravilima, znači raditi i pisati pošteno. U našoj situaciji novinari mogu biti samo oni koji rade u profionalnim glasilima, pre svega N1, Nova, “Danas”, “Vreme”, NIN, “Nedeljnik”, Autonomija i po nekim lokalnim medijima koji su uglavnom uništeni. I to bi bilo sve. Među ljudima koji rade u tabloidnim glasilima malo ko je novinar, malo ko tamo radi novinarski posao – nije novinarstvo, ma koja forma bila, ako ja izvršavam nečije zadatke i propagiram ideje, to je propaganda. Novinarima je ipak danas lakše nego krajem devedesetih godina kada je Aleksandar Vučić, kao mladi jurišnik Srpske radikalne stranke, direktno učestvovao u donošenju tada novog Zakona o informisanju. To je upravo bio jedan antizakon, anti pravni akt usvojen u Skupštini koja je bila takva kakva je bila, i koji je zapravo onemogućavao informisanje. Zakonom se potpuno onemogućavao rad profesionalnih novinara i medija, dok se režim spremao za rat na Kosovu i nastavak realizacije projekta “Velike Srbije”, koji su zastupali ne samo Vojislav Šešelj i tadašnji radikali, već nažalost i mnogi drugi, što pojedinačno što u Socijalističkoj partiji Srbije.

Danas nemamo takve zakone, ali je nezavisnih medija i dalje sve manje. Zašto je to tako?

Nezavisnih medija ni tada nije bilo mnogo. Pod njima podrazumevam i treba podrazumevati glasila koja nisu pod direktnim uticajem ni faktora vlasti ni opozicije, nego rade svoj posao profesionalno i u skladu sa profesionalnim pravilima. I tokom bombardovanja, kao i sada, njih je bilo toliko da ih na prste jedne ruke mogu prebrojati i tu biva kraj.

Postoji li u današnjoj medijskoj sceni objektivna kritika? Ili je i ona polarizovana kao i srpsko društvo?

Slobodna kritička misao postoji, ali nije dovoljno masovna, odnosno nema je koliko bi trebalo da je bude. Postoji svakako u glasilima koja sam pominjao, tamo ima autorskih i uredničkih tekstova koji su čista avokacija slobodne kritike režima, opozicije i svega onoga što treba da bude predmet posmatranja profesionalnih novinara. Toga nema dovoljno, ali ga ima. Rekao bih, više nego devedesetih. Sada je pored svih pritisaka, ucena i presija ipak daleko bolje jer, između ostalog, iza pojedinih medija stoje ljudi koji mogu da izdrže pritiske vlasti. Ali, daleko od toga da je novinarima danas lako – nije.

Do prošle godine “Danas” je bio samostalni medij, osnivači su bili i vlasnici, a onda ga je preuzeo United press. Da li se nešto promjenilo?

Sem vlasničke strukture, mislim da se ništa bitno nije promenilo, ni u uređivačkoj politici, ni vrednosno u poziciji “Danasa” kao dnevnog medija koji ima kritički pristup u sagledavanju vlasti i opozicije takvih kakvi jesu. To važi i za štampano izdanje i za portal. Mislim da transakcija prodaje lista velikoj i moćnoj medijskoj grupaciji omogućava još bolje uslove za rad novinarima, a ujedno i da renome same grupacije omogućava još povoljnije delovanje i izveštavanje o stvarnosti u kojoj živimo. Pre svega mislim o režimu Aleksandra Vučića, ali i opozicije koja je takva kakva jeste.

Kakva budućnost čeka “Danas”?

U zavisnosti od toga kakva će biti budućnost ovih zapadnobalkanskih prostora, kakva će biti budućnost Srbije, takva će sigurno biti i budućnost medija u Srbiji, a time i “Danasa”. Bude li se Srbija i pored svega ipak opredelila za put koji zastupa Evropska unija i Zapad, “Danas” će postati još bolje glasilo sa svim tehnološkim mogućnostima koje ovo naše vreme nudi. Bude li druga opcija, koja je na nesreću svakog normalnog čoveka dosta realna, potpunog napuštanja i distanciranja od civilizacijskog toka Zapada i Evrope, onda Srbiji ostaje prosto jedna opcija rusko-azijske enklave, sa vrednostima i životom kakav postoji, na primer, u Belorusiji. To onda smatram dovoljnim kriterijumom za prestanak postojanja uslova za normalno informisanje i funkcionisanje medija, što bi bio kraj medijskog oglašavanja u Srbiji, a ujedno i kraj “Danasa”.