Teško da iko može izistinski da poveruje da će rezultati popisa stanovništva, koji je skoro pa konačno završen, dati realnu demografsku sliku Srbije. Razlozi za to su višestruki: prvo, popis je sproveden ošljarski i nestručno, takoreći naprednjački. Brojni stanovnici nisu anketirani, čak ni oni koji žive u centrima gradova i po celi dan sede kod kuće. Njima anketari nisu ubacili ni pozive u sanduče i ostavili su njihovoj savesti da li će da pozovu dežurne popisivače do 17. novembra i izraze tu iskonsku ljudsku potrebu da budu evidentirani u statističkim knjigama. Kada je potpisnik ovih redova upitao nepopisanu prijateljicu da li će nazvati hotlajn za dodatni popis, ona mu je odgovorila kontrapitanjem: “Objasni mi, zašto bih to tačno radila?” Da ne govorimo o onima koji su bežali od popisivača verujući da će im oni ugraditi čip Bila Gejtsa i usput ih čak i vakcinisati.

Sa druge strane su beležene čitave porodice koje već godinama, ako ne i decenijama, žive u inostranstvu, bez informacija o njihovom pravom prebivalištu. To se dešavalo pogotovo u malim mestima i selima. Razlog za to je pomalo sumanut: još uvek se, pogotovo po tzv. unutrašnjosti, (suje)veruje da oni koji nisu statistički ubeleženi mogu ostati bez imanja ili biti izbačeni iz srpstva zbog nediscipline. Popis je za neke od njih i patriotski čin. A i vladajućoj politici odgovara da Srbija ima što više stanovnika, a nema nikakve sumnje da su, većim delom, upravo njihovi aktivisti anketirali građane.
Ali, čak i da je tehnički izveden perfektno, uz korišćenje nepreglednih mogućnosti modernih tehnologija, imamo itekako razloga da pomislimo da će rezultate popisa propagandna hunta na vlasti modifikovati u skladu sa svojim potrebama. Kada mogu da rezultate izbora štimaju kako im padne na pamet, zašto ne bi i u ovoj oblasti pokazali menadžerske sklonosti da ulepšaju stvarnost? Broj stanovnika je odličan pokazatelj političkih i ekonomskih tendencija: tamo odakle ljudi beže svakako nije ružičasto kao na TV Pinku.

A da će se državna propaganda baviti strukturisanjem i “pravilnom” prezentacijom rezultata, pokazuje izjava predsednik Vučića upravo na Pinku. On nas je naime, kao vodeći statističar, informisao da u Srbiji prema nezvaničnim rezultatima još nezavršenog popisa živi oko 6.550.000 osoba. Dodao je otprilike i da je to ludilo od uspeha, jer se očekivalo da će se brojnost biti tek oko 6,1 miliona. Kao trener čiji je fudbalski klub izgubio 7-0, a tvrdi da je to super rezultat jer se moglo proći i mnogo gore. Podsetimo, na popisu 2011. godine ubeleženo je nešto više od 7.180.000 žitelja ove države.

Za ovo drugo (kvota 6,1) Vučić je definitivno slagao, jer su skoro svi demografi predviđali da će popis konstatovati da Srbija upravo ima oko 6,5 miliona stanovnika. Neki su govorili čak da će brojka biti i nešto veća, procenjujući da smo u periodu od 2011. godine do danas izgubili nešto više od pola miliona ljudi. Vučić je, potom, govorio o merama koje će država preduzeti radi povećanja nataliteta, ne ubrajajući u njih svoj eventualni odlazak sa vlasti, koji bi definitivno smanjio frustracije stanovništva, vratio životu smisao i uvećao nacionalni libido.

ZBOGOM, ŽOHARI

Istraživanja kazuju da su društveno-političke okolnosti jedan od važnih razloga za odlazak pre svega mladih i visokoobrazovanih ljudi iz zemlje. Uz ekonomske, dakako. Jednostavno, neki od njih ne mogu da trpe nepodnošljivu društvenu atmosferu, sveopšti kriminal i korupciju, te neće da rade u firmama i institucijama gde će ih neki polupismeni podobnici maltretirati za relativno sitne pare. Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije iz 2020. godine kazuje da čak polovina mladih ljudi želi odavde da zbriše i valjda nam pošalje razglednicu sa dve reči: “Zbogom, žohari!”

Iste te godine Republički zavod za statistiku je procenio da u Srbiji živi nešto manje od 6,9 miliona stanovnika, a prema podacima UNDP-a Srbiju napusti svake godine oko 51.000 ljudi, što je našu zemlju svrstalo među deset zemalja svijeta čiji se broj najbrže smanjuje. Dakle, svake godine prema ovim procenama izgubimo grad veličine, recimo, Valjeva. Svetska banka je, potom, iznela procenu da će Srbija do 2050. godine imati 5,79 miliona stanovnika, a neki su čak utvrdili da je to optimistična prognoza. Šteta od odliva stanovništva, pre svega mladih i obrazovanih, može se proceniti i u novcu: tako su, recimo, Vestminster fondacija za demokratiju (WFD) i Institut za razvoj i inovacije iz Beograda, nakon dvogodišnje analize izvedene na osnovu demografske, obrazovne i makroekonomske statistike, zaključili da Srbija zbog konstantnih odlazaka gubi bezmalo 900 miliona evra godišnje.

Stručnjaci su zaključili da je smanjenje broja stanovnika Srbije povezano sa bar pet faktora: prvi je odlazak mladih, drugo je odlaganje rađanja i reproduktivno zdravlje, treće su ekonomski, a četvrto psihološki razlozi koji utiču na smanjenje nataliteta. Naime, čak i oni koji su dobro situirani izbegavaju ili odugovlače sa rađanjem potomstva u zemlji koja je konstantno u kriznim procesima, na ivici rati i u kojoj svakog meseca pokušavaju da ubiju predsednika. Svemu ovome treba dodati i “loše zdravstveno stanje nacije”, problem koji je eskalirao u dobu pandemije.

Kada je reč o emigraciji, treba reći da je na odliv stanovništva iz Srbije korona-pandemija zapravo pozitivno uticala. Neki su se vratili u zemlju zbog onog sveopštog straha i prateće psihoze, a neki su zbog pandemije prolongirali svoj odlazak. Osim toga, za razliku od nekih drugih zemalja u regionu, poput Bosne i Hercegovine, Srbija nadoknađuje “odlivske” gubitke prilivom novog stanovništva sa teritorija “srpskog sveta”, odnosno iz Republike Srpske, Crne Gore i Kosova. Svemu ovome treba dodati i novopridošle izbeglice iz Rusije i Ukrajine, koji će, ako odavde ne pobegnu u međuvremenu, posle godinu dana boravka biti proglašeni za statističke stanovnike Srbije.

Naivni bi pomislili da bi se pad broja stanovnika u Srbiji, pa i u celom regionu, mogao nadoknaditi i stalnim nastanjivanjem imigranata. Međutim, em stranci nisu odveć zainteresovani da ovde provedu život, em ovo pitanje nije tako jednostavno jer u sebi sadrži i političku i kulturološku dimenziju. Uz ovakav nivo društvene svesti, ksenofobije i primitivizma, neko organizovanije naseljavanje nesrpsko-nepravoslavnih ljudi iz dalekih zemalja u Srbiji bi neizostavno pratilo delovanje mnogobrojnih Kju-klus klan aktivista. Budimo realni, slično bi reagovali i građani drugih balkanskih “gostoljubivih” država.

BELA KUGA I REGION

Naravno da na pad broj stanovnika ne utiču samo migracioni procesi nego i tzv. bela kuga, omiljeni termin desničarskih političara. I što se desničari više bore protiv nje, to je ona sve vitalnija. Državne finansijske injekcije za povećanje nataliteta ne pomažu mnogo u kontekstu obolelog društva, a koliko god se trudili, kotač istorije se ne može vratiti baš previše unazad i u sadašnjosti se ne može materijalizovati ona čuvena ideja da muškarci na polzu države ratuju i rade, a žene rađaju mnogobrojnu Srpčad i brinu o njoj.

Podaci govore da je u Srbiji za prvih deset meseci 2021. godine preminulo 21.000 ljudi više nego 2020. godine, a tokom 2020. dnevno se rađalo 170 beba, a umiralo 374 osobe. To su katastrofalni podaci, koji su samo jednim delom vezani za pandemiju i njene posledice. Situacija se nešto popravila u prvim kvartalima ove godine, ali ne mnogo. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, od 1. januara 2012. do 30. juna 2022. godine negativan prirodni priraštaj u Srbiji (bez Kosova i Metohije) iznosi čak 452.975 ljudi. U ovom periodu je, naime, “živorođeno” 676.137 beba, a preminulo je 1.129.112 osoba.

Negativni prirodni priraštaj je karakteristika svih zemalja regiona i cele istočne Evrope, a sa natalitetskim problemom kubure i zapadne zemlje, s tim što to oni to rešavaju uvozom mladih kadrova i njihovih potomaka. Stručnjaci prognoziraju da je region Balkana posebno ugrožen i da se pred njim nalazi tzv. demografski slom – koji je neizbežan i nezaustavljiv – iz prostog razloga što je određene političke i ekonomske mere koje bi ga predupredile trebalo da budu donesene nekoliko decenija ranije. Sada je, kako kažu, već kasno.

Prošlogodišnji popis u Hrvatskoj je pokazao da je u jednoj deceniji ova država izgubila čak 400 hiljada ljudi, uprkos svom članstvu u EU. Dakle, oko desetine stanovništva. Čak je članstvo u EU olakšalo odlazak iz ove zemlje, a posebno je ugrožena Slavonija, pokazuje popis, očekivano. Naime, dugo se već govori da je ovaj deo susedne države – takoreći pust.

Istraživanja pokazuju jeziv trend u Bosni i Hercegovini. Ova nesrećna država, rastrzana brojnim unutrašnjim i spoljnim političkim problemima, rekorder je po izvozu građana. Prema podacima Unije za održivi povratak i integracije u BiH, u periodu od jula 2013. do decembra 2021. Bosnu i Hercegovinu ukupno je napustilo čak 484.998 osoba. U 2013. – 24.043 osobe; u 2014. – 28.042 osobe; u 2015. – 29.805 osoba; u 2016. – 34.544 osobe; u 2017 – 35.634 osobe; u 2018 – 20.934 osobe; u 2019 – 56.987 osoba; u 2020 – 85.000 osoba i u 2021. – čak 170.000 osoba. Da li će ovi podaci biti i zvanično potvrđeni, još se ne zna, ali i ova zemlja, poput Srbije, ima problem sa mnogima koji se statistički vode da žive u njoj, a oni su svoju sudbinu odavno i nepovratno vezali za zapadne zemlje. Dođu u BiH da posete rodbinu, negde se lepo provedu, a biće tu kanda i za vreme popisa, koji će valjda nekada biti i održan.

Nešto je bolja situacija u Severnoj Makedoniji, koja je između dva popisa (2002. i 2022) izgubila “samo” 200.000 stanovnika. Slovenija je jedina zemlja bivše Jugoslavije koja u poslednje dve decenije beleži blag porast svojih žitelja, pre svega zbog imigracija, ali, vele demografska predviđanja, u skoroj budućnosti i ovu zemlju očekuje depopulacija. Iako će se popis stanovništva u Crnoj Gori održati tek sledeće godine, jasno je da se i ova država suočava sa, kako kažu stručnjaci, “demografskom katastrofom”. Kao i zemlje u regionu, nju napušta “biološki i radno produktivno stanovništvo”, uz prateći pad nataliteta.

ŠTA KAŽU STRUČNJACI

Ivan Marinković, viši naučni saradnik Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka u Beogradu, kaže za “Vreme” da je smanjenje broja stanovnika Srbije pre svega rezultat negativnog prirodnog priraštaja (većeg broja umrlih nego rođenih) i da on, prema njegovim podacima, u međupopisnom periodu iznosi “oko 470 hiljada”.

“Procene negativnog migracionog salda (veći broj odseljenih nego doseljenih) iznose oko 200 hiljada, ali realni rezultati mogu biti i znatno nepovoljniji (ne postoje pouzdani podaci o obimu spoljnih migracija). Očekuje se da konačni podaci popisa budu oko 6,5 miliona stanovnika, što je nešto niže od rezultata popisa iz 1961. godine”, kaže Marinković.

Na pitanje da li postoji bojazan da će u Srbiji biti popisan veći broj stanovnika nego što je realno stanje, jer se mnogi popisuju porodično, čak i ako duže žive u inostranstvu, Marinković kaže da je uobičajena praksa, primenjena i u prethodnim popisima, da se popisuju svi za koje postoje bilo kakve informacije (dobijene od rođaka ili komšija), a potom sledi razvrstavanje na one koji su u inostranstvu duže ili kraće od godinu dana. “Oni koji su kraće od godinu dana u inostranstvu, upisuju se kao stanovništvo u zemlji (ulaze u ukupan broj stanovnika Srbije). Isto tako stranci koji su duže od godinu dana u Srbiji biće prikazani kao stanovnici Srbije. Treba sačekati konačne rezultate popisa”, kaže on.

Vanredni profesor na Odseku za demografiju Geografskog fakulteta u Beogradu Petar Vasić takođe ističe da svi državljani Srbije treba da budu popisani, pa i oni koji žive u inostranstvu.

“Međutim, sama popisnica, tj. upitnik za lice, sadrži pitanja u vezi sa migrantskim statusom tako da nema mesta bojazni da će ove dve kategorije stanovništva biti pomešane. Neadekvatna i neistinita svedočenja članova porodice o licima koja su na radu i boravku u inostranstvu, a koji se može smatrati migracijom, mogu se očekivati jedino ako su politički motivisana. Dakle, u onim oblastima u kojima postoji interes da se veštački uveća broj pripadnika određene kategorije stanovništva. Sa druge strane, kada ne bi postojala ova bojazan, broj stanovnika zabeležen popisom bi mogao da bude samo isti ili manji od realnog”, kaže Vasić u razgovoru za “Vreme”.

REGIONALNI FAKTOR I “POPUNJAVANJE PRAZNINA”

Marinković kaže da su Srbija i zemlje u okruženju, a šire posmatrano i čitava Istočna Evropa – region sa najvećim padom broja stanovnika na svetu. Razlozi depopulacije su nedovoljno rađanje, relativno visoke vrednosti mortaliteta i značajna emigracija, odnosno negativan migracioni saldo.

“Kao rezultat nepovoljnih populacionih kretanja dolazi i do demografskog starenja, pa narušena starosna struktura postaje dodatni faktor koji posredno doprinosi padu broja stanovnika. Najrazvijenije države sveta negativna demografska kretanja upravo rešavaju pomoću imigracije (useljavanjem stanovništva)”, kaže on.

I Vasić ističe da se Srbija prema smeru i intenzitetu demografskih promena ne razlikuje od okruženja. Što se tiče “popunjavanja praznina” nastalih depopulacijom, on kaže da je istina da je u bližoj budućnosti “realnije računati na migracioni priliv nego na uvećanje prirodnim priraštajem”.

“Bez obzira na visok stepen iseljavanja stanovništva iz Srbije, postoji i uzlazni trend useljavanja u Srbiju. U ovom trenutku su to državljani Turske, Kine, Rusije, Ukrajine, Rumunije, Severne Makedonije, BiH i nekih bliskoistočnih i zemalja centralne Azije. Ove migracije su podstaknute ponudom i potražnjom radne snage. Imajući u vidu demografske trendove unutar zemlje, jasno je da će se nedostatak radne snage povećavati. Međutim, ekonomski motiv nikako ne sme biti jedini kada se promišljaju mere migratorne politike. Mnogo je važnije osigurati socijalnu koheziju i funkcionalnu integraciju imigranata, nego meriti uspešnost migrantske politike ekonomskim parametrima”, kaže on.

CENTRALIZACIJA/URBANIZACIJA

Problem Srbije su i unutrašnje migracije, odnosno centralizacija stanovništva. Šta će na to reći rezultati popisa? Odavno se već prazne sela, a poslednjih decenija i manje urbane sredine. Svi odlaze u nekoliko centara, u potrazi za poslom, kvalitetnijim obrazovanjem i ugodnijim životom.

Marinković kaže da proces urbanizacije u Srbiji nije završen, a da su “visoki udeli stanovništva u ruralnim naseljima i dalje iznad evropskog proseka. Očekujem dalju urbanizaciju i značajno smanjenje stanovnika seoskih područja”, kaže on.

Vasić smatra da će popis potvrditi nastavak koncentrisanja stanovništva u nekoliko najvećih gradova. “Ovaj fenomen se može nazvati prostorno-populacionim sažimanjem, ili demografskom implozijom. Još je popis iz 2011. godine pokazao da gotovo 1/3 stanovništva Srbije živi na svega 5 odsto teritorije naše države. Ovaj trend je nastavljen, ako ne i intenziviran, nakon 2011. godine. Ne bi bilo iznenađujuće da blizu 40 odsto stanovništva sada nastanjuje ovo parčence naše zemlje. Potpuno odsustvo politike prema unutrašnjim migracijama decenijama unazad, dovelo je do stihijskog odvijanja ovih procesa, jasno razdvajajući centar od periferije. I ekonomski, i demografski, i kulturološki, i funkcionalno. Model policentričnog razvoja koji je predlagan od dela akademske zajednice, nikad nije ozbiljno uzet u razmatranje od političkih garnitura”, kaže on.