Na četvrtom spratu jedne od vladinih zgrada u Nemanjinoj ulici nalazi se nekoliko skromnih kancelarija Ministarstva nauke, jednog od onih resora koji strankama služe kao kusur u raspodeli mandata. Sada u nevelikoj kancelariji ministra nauke sedi doktor Ana Pešikan, razvojni psiholog i autor više knjiga. Uz nešto cveća, jedan plakat za dečju knjigu i uobičajenu kancelarijsku opremu, na ministarkinom stolu se može videti hrpa papira, nekoliko igračaka, čarobni štapić Harija Potera i zastavica Srbije. Pored nje, jedino još državni grb na zidu ukazuje da se nalazite u Ministarstvu.

Iza prethodnika na ovoj funkciji, ministara Domazeta i Popovića, u kancelariji nije ostala državna zastava sa kopljem, ali zato jeste resor u kome je mnogo toga učinjeno. Zahvaljujući tome, tokom devet meseci mandata, ministarka Pešikan je mogla da se upusti u rešavanje nekoliko najtežih problema koji su postojali u naučnoj zajednici – preispitivanje opravdanosti ulaganja u Akceleratorsku instalaciju "Tesla" u Institutu za nuklearna istraživanja "Vinča", kao i pitanje finansiranja naučnih projekata, što je sve izazvalo burne reakcije, kako pozitivne, tako i negativne.

No, svakako najvažniji korak koji je Srbija učinila na polju nauke desio se u junu prošle godine. Tada je Srbija pristupila Sedmom okvirnom programu Evropske zajednice za nauku i tehnologiju, poznatom po skraćenici FP7, što je omogućilo srpskim istraživačima da uz domaće finansiranje, dobijaju sredstva i opremu iz Evropske unije, ali i da ravnopravno rade sa kolegama iz drugih zemalja.

"U domenu nauke posle 2000. godine uspostavljena je jedna vrsta kontinuiteta", kaže za "Vreme" ministar Ana Pešikan. "Bez obzira na to ko je bio na čelu Ministarstva, neka načelna orijentacija ostala je zajednička. Ovo je treća postavka, ali se već vide efekti kontinuiranog rada. Veoma je važno obezbediti načelni kontinuitet u svim domenima, jer samo tako nema turbulencija i velikih lomova koji izazivaju zastoje i probleme."

"VREME": Međutim, u mnogim drugim oblastima došlo je do zastoja razvoja zbog događaja oko Kosova. Da li i srpsku nauku čeka samoizolacija?

ANA PEŠIKAN: Nauka je jedina oblast u Srbiji koja je već ušla u Evropu. Mi pripadamo svetskoj naučnoj zajednici i bilo kakvo sprečavanje nastavka međunarodnih projekata bila bi šteta samo za nas. To bi izazvalo niz lančanih problema i bilo bi dugoročno pogubno. Za nauku je izolacija kobna. Mi smo se pameću i sposobnošću tek izborili da u Evropi budemo prepoznati kao ravnopravni partneri i najmanje što bih želela jeste da budemo ponovo izolovani. Nastojanje Ministarstva nauke je i apel da se nauka maksimalno zaštiti od politike. Ono što se u nauci dešava na međunarodnom planu je vrlo konkretna stvar, istraživački timovi rešavaju određene naučne probleme i daleko su od politike. To je izuzetno važno, a u ovom osetljivom trenutku je još važnije – to je prilika da naši naučnici kroz saradnju sa drugima prezentuju drugačiju sliku Srbije i budu naši advokati u međunarodnoj naučnoj zajednici. A to nije mala stvar. S druge strane, na nauku su se dramatično odrazile devedesete godine prošlog veka. Mi smo celu jednu deceniju samo gledali da preživimo, da se ne razjedu resursi koje imamo, Ministarstvo nauke je po nuždi bilo ministarstvo socijalnih davanja. Još se osećaju posledice tih godina izolacije – na opremi se vidi danak deceniji neulaganja i trošenja resursa. Stabilnost koju smo postigli u ovom polju i ravnopravnost sa istraživačima iz sveta dragocen su kapital koji moramo čuvati.

Šta će Ministarstvo preduzeti?

Nastavićemo sve međunarodne projekte koji su u toku, a nastavićemo i sa snažnom podrškom našim istraživačima koji konkurišu za međunarodne programe. Ilustracija za to je i otvaranje konsultativnog biroa Ministarstva za naše istraživače. Svako uspostavljanje nove saradnje ćemo koordinirati sa Ministarstvom inostranih poslova i vladom, ali postojeće projekte nesumnjivo treba gurati. Jako je važno da tu ostanemo i pokažemo svoje jake strane. Kao što ne treba Novaku Đokoviću zabraniti da igra sa igračima iz zemalja koje su priznale Kosovo, ne treba zabraniti ni našim istraživačima da rade u međunarodnim timovima.

Cilj koji Ministarstvo pokušava da dostigne je jedan odsto nacionalnog budžeta, budući da, uprkos rastu, nauci i dalje pripada samo 0,36 odsto. Kako kolegama u vladi i premijeru objašnjavate zašto je nauka potrebna Srbiji?

To je legalno pitanje na koje se mora odgovoriti. Apsolutno se ne slažem sa stavom da male zemlje ne treba da imaju svoju nauku i da samo koriste domete razvijenijih sredina. Ima mnogo razloga zašto je jednoj sredini potrebna nauka. Znanje je vrednost po sebi, ono ima psihološku, saznajnu, moralnu, kulturnu, ako hoćete i estetsku vrednost i nauka nigde u svetu nije samo tržišno orijentisana. Druga stvar je što ne možete imati nezavisnost ako nemate svoju nezavisnu nauku i tehnologiju. Da biste apsorbovali tuđa otkrića, morate imati obrazovan i naučni kadar. Srbiji trebaju sve naučne discipline i ona mora da neguje svoju pamet u svim oblastima. Čak i ako samo jednom u 20 godina državi zatreba ekspertsko mišljenje iz neke specifične oblasti i u tom slučaju trebalo bi imati svog eksperta koga je moguće pitati. Treći aspekt je da nijedna zemlja nije prvo postala bogata pa uložila u nauku i tehnologiju, nego je uvek bilo obrnuto. Nauka je alatka kojom možete da podstaknete razvoj svoje zemlje. Ona nije samo ukras. Nažalost, da bismo došli do onih jedan odsto budžeta, neophodno je prvo da se na mentalnom planu prelomi da su nauka i tehnologija važni za razvoj zemlje. Mi kažemo da nam je to prioritet, ali kad napravite analizu određenih mera i alokacije finansijskih sredstava, onda vidite da nauka nije razvojni resurs u koji smo spremni da uložimo nešto više nego do sada.

Kako u takvim uslovima omogućiti konkurentnost srpske nauke?

Ključ odgovora je međunarodna saradnja. Kad je Srbija u junu 2007. godine prihvaćena kao ravnopravni član FP7, postali smo prepoznati od međunarodne zajednice kao država čiji su istraživači jednako kvalitetni kao i u razvijenim zemljama. To je, prvo, prilika da se stvara jedna dobra slika o Srbiji. Od svih zemalja Zapadnog Balkana koje su prethodnih godina, u toku FP5 i FP6 programa, imale takozvani limitirani poziv, Srbija se najbolje kotirala – najviše projekata je prihvaćeno za finansiranje, dosta novca je donela našim naučno-istraživačkim institucijama ta saradnja (oko 13 miliona evra), a ubeđena sam i mnogo iskustva.

Iznenađujuće veliki broj naših laboratorija je tokom prethodnog okvirnog programa dobio status Centra izvrsnosti. Kako još povećati broj ovakvih laboratorija?

Ne treba ih mehanički povećavati, u svakom slučaju. Prava stvar je da nastanu tamo gde ima uslova. A sa svakim novim Centrom izvrsnosti mi dobijamo ne samo centar za kompetentno istraživanje i rešavanje određenih problema, već dobijamo nešto više, jedan novi kvalitet. Stvara se novi, negujući ambijent za obavljanje i razvoj naučnog rada. Institucija u koju ulazite uvek vas oblikuje i zato je važno kakva je klima u kojoj radite.

Kako u sadašnjim uslovima odnegovati nove naučne kadrove?

Za razvoj naučnih kadrova prvi ključ je obrazovanje, to je stepenica koja je nužna da bi se deca prvo zainteresovala za sticanje znanja, a sticanje znanja ima unutrašnju motivacionu snagu kada se deci predoči na pravi način. Obrazovni sistem mora razvijati to zanimanje, razvijati radoznalost koja je ključna za nauku i, naravno, stvarati mogućnosti da mladi razviju svoje potencijale. Ključna tačka u kojoj bi trebalo menjati naš obrazovni sistem da bi nam davao bolji naučni kadar jeste da škola bude podsticajna, negujuća sredina za razvoj osobe. Onda je lako odvojiti najbolje i one koji su talentovani za nauku. Uz to, svi drugi će biti u prilici da prepoznaju svoje talente, dobiće šansu za pun razvoj ličnosti, biće srećniji i zadovoljniji građani ove zemlje, a samim tim imaće inicijativu i moći će da učestvuju u demokratskim procesima. Demokratija traži obrazovanog građanina. Demokratija traži građanina koji može da razume suštinu demokratskih procesa, da zna da glasa, da može da razume ekonomske pite i kolače, da ume da pročita šta stoji između redova nečije izjave.

Ipak, broj studenata koji upisuju fundamentalne nauke i tehničke fakultete stalno opada.

Ono što mene brine jeste sve manji broj zainteresovanih srednjoškolaca za upis studija. Taj broj se u celini smanjuje i to je vrlo ozbiljan nalaz. Ako bi se on dosledno nastavio, to bi značilo da bi u budućnosti mogli doći u situaciju da su nam mlađe generacije gore obrazovane od starijih, što je pogubno za razvoj jednog društva. Čini mi se da je niska zainteresovanost za studije samo simptom jednog šireg oboljenja. A to oboljenje je opšti odnos prema znanju. Saznajna vrednosna orijentacija nije dominantna kod naših mladih. To, naravno, nije njihova karakteristika, nego karakteristika društva u kom rastu. Kad poredimo devedesete godine (koje smo mi istraživali u Institutu za psihologiju) i sadašnjicu, situacija se popravlja, ali ne dovoljno brzo. Devedesete godine su decenija dramatično izmenjenih uslova u kojima su deca i mladi rasli. Međutim, pad interesovanja za studiranje je problem i u Evropi. Mnogi kongresi i konferencije u svetu posvećeni su upravo tome kako privući više studenata na fakultete. To je deo opšteg fenomena, ali mi imamo i svoj deo priče, vezan za društveni kontekst u kome deca odrastaju i obrazovni sistem.

Koliko vam sadašnje ministarstvo prosvete deluje uverljivo u postupku reforme?

Obrazovanje bi moralo da bude jedna od nacionalno važnih tema. Do sada smo imali 18 obrazovnih reformi, ali se obrazovanje nikad nije našlo ozbiljno u fokusu važnih državnih institucija. Ono bi moralo da bude tema rasprave u skupštini, jedne javne debate koja bi odgovorila kakav obrazovni sistem želimo i šta je njegov "poželjan proizvod". Šta bi trebalo da ponese iz škole jedan građanin? Koje su to sposobnosti, znanja, kompetencije? Pitanje obrazovanja u Srbiji je pitanje za svakog građanina. Od toga kakav kadar iškolujemo, zavisi ko će nam sutra voditi zemlju. Obrazovanje nosi razvoj zemlje i obezbeđuje njenu budućnost. Za svaku reformu je izuzetno važna analiza njene utemeljenosti. Ključno pitanje je zašto neku vrstu obrazovanja nudite deci. Svaki predmet koji je uključen u plan i program trebalo bi da odgovori zašto postoji u školskom sistemu i čime doprinosi dečjem razvoju. Svud u svetu polje obrazovanja je polje sudara različitih interesnih grupa, ali to znači da traži da ljudi sednu i da se njime pozabave. Ogroman korak je samo pokrenuti takvu raspravu. Na kraju, nema idealnog rešenja. Ne postoji nijedna zemlja koja ima idealan obrazovni sistem. Postoje samo zemlje koje su uspešnije modelovale obrazovni sistem i zemlje koje imaju mnogo veće probleme.

Ministarstvo nauke značajno pomaže Istraživačku stanicu Petnica, mada mu to nije obaveza. Šta možemo da naučimo od Petnice?

Petnica je tipičan primer kako u Srbiji mogu da nastanu sjajne ideje, ali nije tipično za nas da se takve ideje održe 25 godina i dalje razvijaju. Glavno pogonsko gorivo Petnice, entuzijazam, dobar je za pokretanje ideja, ali ne i za njihov razvoj i održavanje. I zato bi čuvanje, negovanje i razvijanje Petnice moralo da se sistemski rešava. Petnica je komplementarna redovnoj školi i trebalo bi je negovati kao okupljalište za decu koja hoće drugačije, koja hoće više, koju nešto zanima i koja hoće da se druže sa sličnima. Ko je jednom otišao u Petnicu, stalno joj se vraća i održava kontakte sa njom, a to puno govori o njenoj ulozi.

Da li je visoko obrazovanje u Srbiji suviše udaljeno od istraživačkih ustanova?

Nauku u Srbiji bi trebalo koncentrisati pod jednom kapom, to jest napraviti jednu drugačiju organizaciju naučnog rada u Srbiji. Trenutno se nauka odvija na fakultetima i institutima čiji je rad regulisan i različitim zakonima, što pravi mnogo problema. Naša dugoročna ideja je da sektor za visoko obrazovanje bude spojen sa sektorom nauke – skoro da nema razvijene zemlje u kojoj nauka nije tako uređena – odnosno jedinstveno Ministarstvo za nauku i visoko obrazovanje. To bi bio pravac da se racionalno organizuje naučni kadar koji Srbija ima, da se on održava, umnožava i razvija i da se napravi uređeniji sistem.

Prošle godine ste doneli jednu od najtežih odluka i posle 18 godina izgradnje zatvorili Akceleratorsku instalaciju "Tesla" u Vinči. Kakva budućnost čeka ovo nedovršeno postrojenje?

"Vinča" je veliki institut, valjan resurs Srbije. Pitanje je samo kako od tog resursa napraviti još bolji i efikasniji sistem. Što se tiče AIT-a puno problema je bilo sa njim: on nije uspeo da bude završen ni posle 18 godina, veliki je novac uložen, a još veća ulaganja bi tek sledila. Posle prestanka finansiranja izgradnje niko od istraživača nije ostao bez posla. Oni rade na svojim projektima i to se logično nastavlja. Jedan deo tehničara je bio višak, ali pošto "Vinča" ima niz drugih laboratorija, to će se rešiti preraspodelom tih ljudi ili, ako neko od njih želi da ode, socijalnim programom. Šta sa samom građevinom? Ima ideja da se od nje napravi neka vrsta ogledne stanice za studente ili da se osmisli čitav projekat upotrebe tog objekta u obliku interaktivnog muzeja.

Ima li nauke na Kosovu?

Nauke ima, ali je to mala naučna zajednica. Naši glavni istraživački i univerzitetski centri su Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš. Logično je što su nauka i obrazovanje na visokom nivou vezani za ove centre, jer nauka i tehnika traže logistiku i posebne uslove. Međutim, na Kosovu postoje mali naučni centri. Uglavnom je sve to u Kosovskoj Mitrovici i Zvečanu gde je sada smešten Univerzitet u Prištini. Imamo u Leposaviću Institut za srpsku kulturu koji ima niz problema, a pre svega manjak kadrova. Interesantno je da je jedan od najbolje ocenjenih projekata u FP7 programu sa Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Mene raduje što je tako, jer to pokazuje, slikovito rečeno, da pamet nije koncentrisana samo tamo gde su moć i novac, već je raspodeljena po Gausovoj krivi.