DUŠKA ANASTASIJEVIĆ: Neko će možda reći da smo bili vidoviti kad smo pre nekoliko meseci razmišljali da današnji razgovor posvetimo baš ovoj temi, kao da smo slutili da nastavka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju neće biti. Neko bi čak mogao da kaže da ovom temom pokušavamo malo da se izvadimo, u nedostatku ozbiljnih evropskih tema koje treba da nam stoje na raspolaganju. Međutim, to nije slučaj. Ovu temu smo namerno izabrali jer vrlo dobro znamo koliko je regionalna saradnja važna u procesu evropskih integracija.

TONČI STANIČIĆ: Nisam uopće sklon gledati previše natrag iz mnogo razloga. Prvo, zato što mislim da pogled u povijest i osvrtanje natrag može loše da se odrazi na kretanje naprijed. Ako gledate natrag krećući se prema naprijed, spotaknut ćete se prije ili kasnije. Ako stalno gledate unatrag, stalno ćete se i spoticati. Drugi razlog je taj što vjerujem da, ma koliko svi mi zajedno ovdje bili dobronamjerni jedni prema drugima, a vjerujem da to jesmo i mi koji sjedimo za stolom i vi u publici, ma koliko bili otvoreni i demokratični, teško bismo postigli konsenzus o pitanjima naše nedavne prošlosti. Ali, to je, nažalost, nekakva naša opsesija. Strahovito se volimo vraćati u posljednjih petnaest godina i na izvorište problema i ratova na ovim prostorima, zanemarujući ono što stoji ispred i što možemo zajedno napraviti.

Neću ulaziti ni u to ko je počeo rat, zašto ga je počeo, kako je završio, što se tijekom njega događalo. Činjenica je da smo danas u jednom izvanredno povoljnom trenutku u odnosima Srbije i Hrvatske i da je velika odgovornost i na političkim elitama i onima koji to mogu biti, nevjerojatno velika odgovornost na medijima da ovaj vrlo povoljan trenutak i trend ne propustimo i ne upropastimo.

Činjenica je takođe da je Hrvatska i Srbija jedni drugima jako često i medijska tema i politička tema. Ovdje ću se nasloniti na jedan članak kolege Simurdića u "Politici" od od 15. septembra.

S pažnjom sam ga pročitao i mogu reći da bih devedeset i nešto posto potpisao i ja. Ali vrlo je teško, Milane, da bismo ti i ja došli do toga u vrijeme dok si ti bio to što jesi u Hrvatskoj – ambasador. Rekao sam da se sa većinom Milanovih konstatacija slažem – ali se ne bih složio da je Beograd u većoj mjeri tema u Zagrebu nego obratno. Ja mislim, ako bismo pravili analizu i izvlačili pres-klipinge o medijskim napisima i reportažama u elektronskim medijima, da je situacija obratna. Ali to za ovu našu temu danas uopće nije bitno.

Osobno sam izuzetno zadovoljan sa dvije stvari. Prvo, što skokovito raste privredna razmjena između Srbije i Hrvatske, što smo došli za samo tri ili pet godina unatrag do neslućenih visina koje se mjere, sa šest stotina, sedam stotina, osam stotina miliona dolara. Vjerujem da ćemo dostići osam stotina miliona dolara razmjene do kraja ove godine, što je bilo naučna fantasika do prije samo koju godinu. Kulturna razmjena se izvanredno dobro razvija. A svjedoci smo vrlo često, gotovo svakog mjeseca, da su kontakti i na visokim i ostalim razinama izvanredno dobri i pozitivni.

Svjedoci smo isto tako i jedne unikatne pozicije hrvatske politike u odnosu na Srbiju, kada je riječ o jednom od ključnih srpskih pitanja, a to je kosovski problem. Mnogi se na Zapadu i izvan Zapada jako čude hrvatskoj poziciji kada daje potporu Srbiji u želji da se principijelno, miroljubivo i na korist svih riješi pitanje Kosova i da to ne postane rak-rana jednog budućeg velikog problema na ovim prostorima.

DUŠKA ANASTASIJEVIĆ: Podržavam nameru mojih sagovornika da se ne osvrću toliko u prošlost, naročito ne u onu dublju prošlost. Takođe, nije nam danas namera samo da pružimo ukupan bilans srpsko-hrvatskih odnosa koji u formalnom smislu traju deset godina, mada svi ovde znamo da praktično možemo da govorimo o pet ili šest godina intenzivnije saradnje. Jer, od 1996. godine kada je potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa – ako se ne varam potpisali su ga Mate Granić i Željko Simić – na tom polju se nije mnogo toga dešavalo prvih skoro pet godina. Trgovinska razmena je 1999. godine bila takoreći beznačajna, merila se sa oko dvadesetak miliona dolara. Sada, kao što smo čuli od gospodina ambasadora, približavamo se projekciji od osam stotina miliona.

Reč ima gospodin Simurdić. Zamolila bih gospodina Simurdića da se osvrne na primedbu koju je upravo čuo od svog bivšeg kolege. I meni je, naime, upala u oči njegova opaska da je Beograd mnogo više tema u Zagrebu, odnosno u zagrebačkim i hrvatskim medijima, nego što je obrnuto, ali to može da ostavi i za fusnotu.

MILAN SIMURDIĆ: Ja se, naravno, slažem da ne treba gledati u prošlost, ali čovek i kad vozi kola mora pogledati nekad u retrovizor. To ponekad obezbeđuje sigurniju vožnju i ja mislim da samo u tolikoj meri treba gledati u prošlost.

Moj osnovni utisak je da je najveći proboj u odnosima napravljen sa ukidanjem viza, što nekima može izgledati kao jedna banalna stvar. I inače, imam utisak da je u našim odnosima najviše urađeno baš onda kada smo rešavali probleme običnih ljudi. Političke elite nisu imale problem ni zbog rata, ni zbog raspada države, ni zbog bilo kojih problema proizvedenih sukobima. U onoj meri u kojoj smo to uspevali opšta klima se poboljšavala.

Beograd i Zagreb su po prvi put u istoriji započeli izgradnju diplomatskih odnosa, i naravno da to nije jednostavno, da je veoma zahtevno, pogotovu kad se zna šta je bila polazna tačka. Sa druge strane, međutim, reč je o partnerima koji se međusobno vrlo dobro poznaju.

I kada je napravljen taj prvi psihološki proboj oko viza, onda je sve već bilo mnogo, mnogo lakše. Bilo je lakše razgovarati o svim takozvanim otvorenim temama. Po mom mišljenju – tu čak možemo napraviti vrlo jasnu vododelnicu – mi imamo spor sa Zagrebom oko pitanja prošlosti; o pitanjima budućnosti praktično vlada potpuna saglasnost. Ostaje pitanje da li smo mi nasledili probleme ili smo mi bili deo problema, i kako će se te stvari rešavati u budućnosti.

Nekoliko ključnih stvari je postignuto u odnosima. Da pomenem Sporazum o slobodnoj trgovini koji je dao jednu institucionalnu osnovu. On je, sa naše strane, bio vrlo težak za implementaciju zbog problema funkcionisanja tada Savezne Republike Jugoslavije, ali on je ipak otvorio jedan prostor. Napravljeni su dodati protokoli, tako da sad slobodna trgovina napreduje, mislim da ona daje izuzetno veliki podsticaj političkim odnosima. Pogledajte nameru Delte i Agrokora, niče jedna paralelna ekonomska osovina u regionu koja će sigurno dodatno stabilizovati odnose, ako se ima u vidu uticaj i značaj obe kompanije u privredama Srbije i Hrvatske.

Za mene je, naravno, bilo izuzetno važno potpisivanje Sporazuma o manjinama. To je bio politički sporazum par ekselans, sa nizom značenja – da smo formirali komisiju, da manjine postanu subjekti dijaloga, što se na kraju realizovalo. Sada je uobičajeno ono što bi nekome pre pet godina izgledalo nezamislivo – da predsednik Hrvatskog nacionalnog veća dođe zajedno sa premijerom Srbije u Zagreb i da sedi na svim razgovorima, kao punopravni član delegacije. I obrnuto, što se dogodilo kada je bio hrvatski premijer poslednji put kod nas.

Meni je bio izuzetno značajan i socijalni sporazum – o penzijama, o socijalnom osiguranju. To je takođe bilo ključno. To je ono gde stičemo podršku običnih ljudi.

Bilo je i krupnih političkih sporazuma. Sporazum o razgraničenju na Prevlaci je izvanredan uspeh dve diplomatije. Drugo je što sad neko može kazati da je to Crna Gora, ali u tom trenutku to je bio ključni politički sporazum. Ne zaboravljam da je u to vreme Hrvatska imala "plave šlemove" i to je objektivno blokiralo Hrvatsku u mnogim segmentima. I to je potpuno bilo prihvaćeno u Beogradu i mi smo žurili da se uradi protokol o Prevlaci.

Nešto što javnost ne vidi puno – vojni odnosi su uspostavljeni, razmenjeni su vojni atašei. Ja vidim hrvatskog vojnog atašea danas ovde. Znači, to je postala normalna tema dijaloga. Policija preuzima kontrolu granice, što takođe znači da postoji međusobno poverenje. Ne zaboravimo i da smo mi jedan neformalan, ali bitan deo Jadranske povelje.

Za mene pitanje ratnog nasleđa ostaje kao najveći problem, posebno kad govorimo o utvrđivanju individualne krivice za ratne zločine. I svaki napredak na planu pravosuđa – kao što su sporazumi tužilaštava – treba podržati. To je jedini način da se skine kolektivna stigma, kojoj su nažalost u javnosti u obe države, makar u jednom delu, i te kako skloni, a da ne pominjem da su tome sklone politički da manipulišu pojedine političke stranke. Makar to mogu da tvrdim za neke stranke ovde u Srbiji.

Na planu na kome je bilo malo napretka i gde nas još čeka puno posla jeste oblast pitanja svojine. Bilo da je reč o sporazumu o sukcesiji ili o ličnoj svojini, mi svojinu moramo zaštititi. Ako smo autentični na evropskom putu, mi to moramo zaštititi, i naći načina da se to razreši.

Dodaću i to da smo tokom četiri godine razmenili posete na svim nivoima. Evo, negde pred Božić 2001. godine ministar Svilanović je dao jednu veoma važnu izjavu ispred jelke u Ministarstvu na Zrinjevcu, dočekali smo da premijeri danas normalno razmenjuju posete, kao predsednici država, oni se danas sastaju i bilateralno i multilateralno. To je postao sastavni deo političkog miljea.

Želim još nešto da napomenem. U međuvremenu su bili izbori i u Hrvatskoj i u Srbiji, a to se suštinski nije odrazilo na odnose. Čak mogu da kažem da je nastup sadašnjih vlada pragmatičniji u odnosu na nastup koji je bio karakterističan za period kad sam ja bio u Zagrebu, od 2001. do 2003. godine.

I na kraju, paralelno sa razvojem političkih odnosa, razvijali su se odnosi između stranaka, što je izuzetno važno. Nažalost, ne toliko između parlamenata. I na multilateralnom planu se dogodilo nešto izuzetno važno. Mislim da je Srbija uradila pravu i jedinu moguću stvar kada je dala snažnu podršku Hrvatskoj za kandidaturu za nestalnog člana Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i mislim da to zapravo govori o suštini politike prema Zagrebu.

I ne želim da propustim da kažem da sam sa ponosom radio na protokolu o evropskim integracijama koji je potpisan, mislim, pre 2003. godine. Otišao sam iz Zagreba sa utiskom da dok Srbija i Hrvatska igraju na terenu evroatlantskih integracija, naši odnosi mogu samo napredovati.

DUŠKA ANASTASIJEVIĆ: Stiče se utisak da je Evropska unija ta koja na neki način upućuje zemlje iz regiona jedne na druge, a da one to nerado samoinicijativno čine. Kao da ovde svi više vole da idu prvo u Brisel nego da se međusobno sastaju.

GORAN SVILANOVIĆ: Ima više propuštenih prilika. Za mene je ključna ta da smo mi u ovih šest godina propustili priliku da objasnimo građanima Srbije detalje o zločinima koji su počinjeni i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, bez obzira na to ko su bile žrtve. Druga velika propuštena prilika, direktno vezana za ovo što sam rekao, jeste naša saradnja sa sudom u Hagu. I kada danas čujemo izjavu Ahtisarija pre svega nekoliko nedelja na koju celokupna srpska javnost sa zgražanjem reaguje, hoću da kažem da propuštamo da primetimo da niko u međunarodnoj javnosti nije trepnuo na njegovu izjavu, jer na našu žalost ni slika u međunarodnoj javnosti nije drugačija od onoga što je on rekao. I ta stigma je, dakle, dugotrajna posledica propuštene prilike da u ovih šest godina ono što nazivamo demokratskim korpusom u Srbiji odlučnije se obračuna sa prošlošću.

Nažalost, danom izručenja Miloševića sudu u Hagu došlo je do takve pukotine koja nas prati do danas, upravo među onima koji jesu bili deo nove demokratske vlasti. Izjava da je izručenje zločin, da će neko zbog toga odgovarati, došla je iz demokratskih redova i prati nas do danas i na neki način obeležava ovih šest godina i suštinski objašnjava naš neuspeh ili relativno sporo napredovanje u pregovorima sa EU-om, veoma sporo napredovanje u pregovorima sa Partnerstvom za mir. Kao što sam to govorio kad sam bio ministar, to govorim i danas, mislim da je bilo nacionalno neodgovorno ući u pregovore o budućnosti Kosova, ući u pregovore sa EU-om, a da se te stigme i tog balasta odgovornosti za zločin nismo oslobodili tako što bismo uhapsili sve koji su optuženi od strane suda u Hagu i izručili tom sudu i tako što bismo uhapsili i one druge protiv kojih je istraga povedena i optužnica podignuta bilo od strane ovog suda ili od strane naših organa.

I koliko god da je ovaj izlet trajao, mislim da je to bio dobar uvod u ono o čemu želim malo više da govorim, a to su srpsko-hrvatski odnosi i ono što smo uradili.

U zvaničnom svojstvu moj prvi susret sa ovom temom bio je dolazak Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora, koja je zvanično zatražila razgovor pre mog prvog puta u Zagreb. Ona je došla sa stavom Helsinškog odbora, mislim da je njega činilo dvanaest tačaka za koje je Helsinški odbor tada smatrao da moraju da budu ispunjene pre nego što dođe do ozbiljnih razgovora između Beograda i Zagreba. Tada sam bio zapanjen i dosta sam nevoljno razgovarao sa njom, ali moram da priznam da, kada pogledam unazad, ti zahtevi nisu bili drugačiji od onoga što me je u Zagrebu dočekalo i otuda moje iznenađenje za veoma neprijatan prvi razgovor koji sam imao. Pokazalo se da je moje iznenađenje tim prvim veoma neprijatnim razgovorom koji sam imao sa svojim kolegom ministrom Piculom bilo u stvari neopravdano. Pokazalo se da ne možete krenuti napred a da ne rešavate neke stvari koje su zaostale, iako bih rekao da je čak i tada zajednički stav u Beogradu i u Zagrebu u jednom trenutku bio – ima dosta tema oko kojih ne možemo da se složimo u ovom trenutku, dobro je da se okrenemo ka onome što nas čeka i da probamo što više možemo da uradimo u prilog građana Srbije i Hrvatske. To su sporazumi o kojima je govorio gospodin Simurdić, i danas sa mnogo razloga možemo na njih da gledamo kao na uspehe u bilateralnim odnosima Srbije i Hrvatske. Postojao je konsenzus da krenemo zajednički da što više razgovaramo o onome što nas čeka. To su izazovi odnosa prema NATO-u, izazovi odnosa i napredovanje jedne i druge zemlje prema članstvu u Evropskoj uniji.

Ta strategija jeste dala rezultat. Ali ta strategija gledanja u budućnost nijednog trenutka nije zaista uklonila onaj papir sa dvanaest tačaka, nego smo mi paralelno radili na tome, možda manje javno, manje eksponirajući te stvari bar u srpskoj javnosti, i neke od tih tačaka koje su opterećivale odnose Beograda i Zagreba uspeli smo da otklonimo.

Naravno, nismo otklonili sve i mogu vrlo otvoreno danas da kažem da ono što je u očima Beograda tema u odnosima Beograda i Zagreba, to je nekoliko tačaka i ja ću ih reći. Jedno je status Srba u Hrvatskoj, drugo je povratak izbeglica.

Ono što je sa druge strane u očima hrvatske javnosti stvarno teška tema jeste ocena da se ipak radi o agresivnom ratu i agresiji na Hrvatsku. O toj temi u Beogradu ne postoji saglasnost, ali ona je prisutna u hrvatskoj javnosti i valja je reći, valja prosto otvoreno govoriti o tome kako jedni druge vidimo. Tako je u očima srpske javnosti činjenica da je od oko dvanaest odsto Srba u ovom trenutku u Hrvatskoj nekih tri ili četiri odsto. Dakle, neke teme su ostale. Ja samo hoću da kažem da su prisutne, jer te teme ostaju kao domaći zadatak političarima Srbije i Hrvatske, građanima Srbije i Hrvatske iljudima koji će u narednih desetak ili petnaest godina upravljati odnosima između dve zemlje.

Međutim, taj evropski ili evroatlantski okvir pred nama je zaista pružio mogućnost da mnogo više radimo zajednički, iako su neke teške teme ostale. Kada kažem mnogo više da radimo zajednički, onda upravo mislim na nivo regionalne saradnje koji je ostvaren između Beograda i Zagreba.

Zemlje koje su u regionu Jugoistočne Evrope najčešće se ponašaju po jednoj matrici – što su bliže članstvu u Evropskoj uniji, to su manje zainteresovane za regionalne probleme i regionalnu saradnju. U tom smislu je uloga Pakta za stabilnost bila dosta velika, da ohrabri sve da shvate koliko je važno da razumeju probleme suseda i da ako mogu pomognu da se rešavaju ne samo njihovi bilateralni problemi, nego eventualno i problemi ostalih koji oko njih žive. I to jeste jedan od rezultata Pakta za stabilnost.

U ovom smislu je Hrvatska malo drugačiji primer. Ja bih sebi dopustio da ocenim da što je Hrvatska bliža EU-u, to je više relaksirana njena javnost, a to znači i političari, oko suštinske saradnje sa Beogradom i sa ostalim centrima u regionu. Kada je Hrvatska potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, postala kandidat, počela pregovore, odjednom je dunuo neki novi vetar iz Zagreba – mnogo otvoreniji pristup u bilateralnim odnosima i mnogo je jednostavnije za političare iz Zagreba da sada ulaze u bilateralne i u regionalne dogovore.

Drugo, što ne bih hteo da propustim da kažem, i mislim da sebi mogu da dopustim da dam ocenu naših i hrvatskih vlada u ovih nekoliko godina i njihovih odnosa. Nije bilo potpunog jedinstva, kao što nije bilo ni o nekim drugim temama, ni u vladi čiji sam ja bio član, oko pitanja da li ubrzavati odnose između Beograda i Zagreba i ubrzano rešavati talog ili ne. I prevagnulo je mišljenje da to treba činiti i da je to ključ za oporavak Srbije, za njen demokratski razvoj, ne samo ekonomski, nego i za njen ugled u ovom regionu. Mislim da smo tu puno radili, i sa velikim zadovoljstvom sam slušao gospodina Simurdića. Čak imam utisak da nekada naša javnost nije svesna koliko je toga potpisano i dogovoreno, i zaista urađeno u prethodnom periodu. Posebno sam ponosan na sporazum o Prevlaci. Uspeli smo da pokažemo da su Beograd i Zagreb u stanju da zajednički reše jedan problem, bez velike podrške sa strane, već u direktnim razgovorima koji su trajali više od godinu dana, uz veliko angažovanje dva ministarstva spoljnih poslova i dobrih pregovarača. Postigli smo dogovor o odlasku misije UN-a što je veoma podiglo ugled dve vlade u svetu, jer retko se dogodi da se vlade dogovore o tome da snage UN-a odu i da to zaista bude na način koji donosi mir i stabilnost u regionu. To je nešto na šta se zaista stalno vraćam i mislim da bi trebalo da svi budu svesni, ne samo u Beogradu i Zagrebu nego u javnosti, koliko je to podrazumevalo jednu odgovornost i spremnost na kompromise.

Moram da primetim nešto što smatram ogromnim ohrabrenjem – promene vlade u Hrvatskoj i promene vlade u Beogradu donele su veoma prijatno iznenađenje, što je možda neočekivano za one koji slabo poznaju ovu scenu. Odnos koji su uspostavili premijeri dve vlade, dakle predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica i predsednik Vlade Hrvatske Ivo Sanader, može da bude primer svima u regionu. Pre nekoliko dana imao sam priliku da o ovim temama razgovaram sa premijerom Hrvatske, zajedno smo boravili u SAD, i ponovo sam se uverio u iskrenost da se dalje unapređuju odnosi između Srbije i Hrvatske i u tom smislu moram da izrazim zahvalnost jer je bilo sumnje da će promene doneti i pad u odnosima. To se nije dogodilo, mislim upravo zbog ovog vođstva koje je iskazano u prethodnih nekoliko meseci ili više od godinu dana i u Beogradu i u Zagrebu.

Hteo bih da istaknem izvanredan primer regionalne odgovornosti u stavu vlade Hrvatske u procesu pregovora o Kosovu. Vlada Hrvatske ima i svoj interes i to treba reći, imaju manjinu u izvesnom broju na Kosovu i svakako da su zainteresovani za ovaj proces. Međutim, moram da priznam da način na koji oni u tome učestvuju, jer svi u regionu na izvestan način u ovom procesu učestvuju, ohrabruje sve. Hrvatska pokazuje da je moguće biti principijelan i objektivan, i da se zaista ponaša kao neko ko je regionalno odgovoran, dopuštajući pregovaračima da iskoriste sve svoje potencijale.

Konačno, ako za nečim žalim to je što je jedna ideja koju sam imao bila u stvari minirana. Imao sam veliku želju da u jednom trenutku – mislim da to je bila 2002. godina – pođem autom iz Beograda u Zagreb kao ministar i da dođem prvo u Vukovar da izjavim saučešće žrtvama, da se poklonim senima stradalih bilo da su u pitanju pripadnici hrvatskog ili srpskog naroda, da odatle produžim za Jasenovac i da tek onda dođem u Zagreb, i to u trenutku kada su već naši odnosi stabilni i dobri i mnogo paralelnih tema razrešeno. Ne pravim nikakvu paralelu između dva događaja. Prosto, u međuvremenu je bilo odlazaka naših zvaničnika u Jasenovac, ali mislim da se još čeka na taj jedan gest Beograda – na odlazak u Vukovar. I nadam se da će to učiniti ili ova ili neka naredna vlada jer bi to jako ohrabrilo sve one koji žive s obe strane granice, i uverilo ih da odnosi napreduju.

Mislim da je u tom smislu gest velikog državničkog vođstva bio i način na koji je reagovao predsednik Mesić prilikom izvinjenja koje je primio tada u ime Srbije i Crne Gore od predsednika Marovića. On je takođe sa svoje strane ponudio izvinjenje za sve ono što je bilo loše u prethodnim decenijama. Takve male stvari ostavljaju trajna dobra obeležja i mislim da su nam takvi gestovi potrebni i ubuduće, jer na drugoj strani imate jedan potpuno paralelan svet i dobro je da ga imamo i dobro je da on napreduje. Dakle, ekonomski odnosi između dve zemlje imaju zaista dobar napredak, bili su u zastoju tokom 2001. i 2002, pa u izvesnoj meri i 2003. godine, ali od 2003. imate otvaranje i Beograda, i Zagreba, što cenim kao gest regionalne odgovornosti, ekonomske odgovornosti prema sopstvenim građanima jer je jasna želja da se iskoriste svi kapaciteti koje ovaj region pruža. U tom smislu želim da čestitam preduzetnicima, bez obzira na to da li dolaze iz Beograda ili iz Zagreba, zato što se iza toga naravno stvaraju uslovi i za prevazilaženje ovih teških tema koje sam pomenuo.

Na kraju, o temi na koju ćemo morati da se vratimo. Srpsko i hrvatsko društvo će morati da daju definiciju rata – da li je to bio agresivni rat što je stav hrvatske javnosti, ne samo političara, ili je to bio građanski rat što je stav srpske javnosti i političara. Mi ćemo morati da se vratimo na te teme. Uostalom, nas još uvek čeka rasprava po tužbi za genocid pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Dakle, neke teške teme su tu. I koliko god da je u jednom trenutku strategija stavljanja u stranu teških tema u cilju napretka u odnosima donela ogroman rezultat, želim da podsetim sve da ćemo morati da se na neka teška pitanja vratimo i tu će nam pomoći ljudi koji se bave kulturom, sociologijom, filozofijom, ljudi koji ova društva vode na suštinski način. Oni mogu da ohrabre političare da eventualno izađu iz te svoje stalne borbe za glasove birača i učine gestove koji će dovesti do stvarnog trajnog mira između dva naroda.

Tu više nije u pitanju normalizacija. Tu je u pitanju iskren napredak dobrosusedskih odnosa, a to je ono što je dnevno na dnevnom redu ove dve vlade i mislim da one to rade na izvanredan način. Hvala.

DUŠKA ANASTASIJEVIĆ: Činjenica je da su se pojavili izvesni strahovi i nakon izbora u Hrvatskoj i ovde u Srbiji da će ti odnosi možda krenuti nekim drugim putem ili će biti u zastoju. To se, međutim, nije dogodilo, i volela bih i o tome da popričamo. Verujem da jedan od bitnih razloga, što je pomenuo gdin Svilanović, leži u tome što se kontekst promenio. Što je Hrvatska dalje odmakla u evropskim integracijama, to je razumevanje bolje, iako je Srbija tu više kao mlađi brat, jer sa EU-om nema potpisan čak ni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Kao da je ranije u Hrvatskoj bilo izvesne paranoje, ako smem da upotrebim tako jak izraz. Setimo se tadašnje mantre iz Brisela – da je Zapadni Balkan viđen kao jedna celina koja ulazi zajedno u EU, što je posebno uznemirilo Hrvatsku, jer je ona već tada bila naprednija od drugih država u regionu. Danas više nisam sigurna u kojoj meri mi možemo uopšte da govorimo o Zapadnom Balkanu kao o celini. Prosto, kao da se taj prostor na neki način raspao i prekomponovao, jer znamo da su zemlje poput nas i Bosne i Hercegovine daleko u zaostatku u odnosu na Hrvatsku, ali čak i u odnosu na Makedoniju.