Kako šefica diplomatije Evropske unije Ketrin Ešton i ministar za evropske poslove predsedavajućeg EU Danske Nikolaj Vamen, tako i premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, ili kolumnista bečkog dnevnog lista "Standard": Neposredno pre, ili nakon što je Srbiji odobren status kandidata, šefovi država i vlada EU, zvaničnici evropskih institucija i pojedini mediji nisu propustili priliku da čestitaju predsedniku Srbije Borisu Tadiću na "hrabrom liderstvu" i "odlučnosti" kojom vodi proevropsku politiku. Tako se moglo čuti i pročitati da je Tadićeva politika dovela do hapšenja Radovana Karadžića i Ratka Mladića; kako se predsednik Srbije poklonio pred žrtvama u Vukovaru i Srebrenici i doprineo pomirenju u regionu; kako je delegacija Beograda kojom je rukovodio kabinet predsednika postigla sporazum sa Prištinom o regionalnom predstavljanju, te su stvoreni uslovi da se nastavi dijalog pod posredstvom i ciljanim pritiscima EU koji treba da normalizuje odnose između Beograda i Prištine.

Dok su iz prestonica EU stizala priznanja za dobijanje statusa kandidata, mogao se steći utisak da je Srbija cenjeni drugoligaš koji se bez ijednog poznatog igrača primakao nadomak prve lige zahvaljujući mudroj taktici trenera Tadića, koji je na međunarodnoj sceni jedina zvezda ekipe (osim možda "enfent terrible"-a Vuka Jeremića). Samo još treba da se dobije nekoliko utakmica, da se iz ekipe uklone igrači osumnjičeni za primanje mita i nameštanje rezultata, da se na stadion postavi rasveta i da se tribine rekonstruišu, te da se civilizuju navijači, da klub ne bi bio sankcionisan ili ne daj bože diskvalifikovan.

KOPENHAŠKI KRITERIJUMI: Prevedeno na Kopenhaške kriterijume koje je Evropski savet usvojio 1993. godine u sklopu priprema za širenje EU na istok: države tokom pristupnih pregovora pre članstva u EU moraju da ispune određene političke, privredne i acquis kriterijume – moraju da prihvate dostignuća zajednice evropskih naroda. Kopenhaški kriterijumi su usvojeni i da bi se razagnao strah pojedinih zemalja članica EU od toga, da bi Unija mogla da trpi negativne posledice ako u svoje redove primi politički i privredno labilne zemlje.

U ovom ključnom dokumentu pored ostalog piše: "Kao preduslov za članstvo kandidat za pristupanje (EU) mora da ostvari institucionalnu stabilnost kao garanciju za demokratski i pravni poredak, za očuvanje ljudskih prava kao i poštovanje i zaštitu manjina." Dalje stoji da moraju da se ispune uslovi "funkcionalne tržišne privrede", da države pre punopravnog članstva moraju da budu "sposobne da izdrže pritisak konkurencije i privrednih snaga unutar Unije". Osim toga se "pretpostavlja", da kandidati za pristupanje EU "preuzmu obaveze koje proističu iz članstva", da su u stanju da "prisvoje ciljeve političke unije, kao i privredne i monetarne Unije…".

Osim ispunjavanja kriterijuma kao što su borba protiv korupcije, otvorenost tržišta, razvijenost građanskog, civilnog društva…, u Kopenhaškim kriterijumima stoji i da EU pre primanja novih članova mora da za to bude sposobna. Ova stavka se pre svega odnosi na eventualno pristupanje Turske EU (u teoriji i Rusije), zbog njene veličine i broja stanovnika koji bi mogli suštinski da promene strukturu i odnose snaga unutar Unije. Turska je 1999. dobila status kandidata, a pristupne pregovore otpočela 2005, ali bez ikakvih pomaka ili izgleda da se ikada završe. Primedbe pojedinih država EU su da je Turska većinski islamska zemlja, da je dobrim delom Azija, a ne Evropa, da se krše ljudska, manjinska i verska prava, da Turska zapravo nije u stanju da prihvati političke i ostale vrednosti EU. Za pitanja približavanja Turske EU i (podeljenog) Kipra u početku se govorilo da su to dva "odvojena koloseka".

Bez obzira na Kosovo, Republiku Srpsku, sučeljavanje sa prošlošću, razvoj civilnog društva…. i ostalih političkih (etičkih) uslova, Srbiji predstoji dug i bolan put konkretnih privrednih i sistemskih reformi, osposobljavanje državne uprave za rad u okviru institucija EU, što je svakako otežano u uslovima svetske/evropske ekonomske i finansijske krize (vidi okvir).

Kopenhaški kriterijum o proceni sposobnosti EU za apsorbovanje novih članica nije u direktnoj vezi sa obimnim formalnim uslovima koje kandidati za članstvo moraju da ispune. I pošto se zatvore svih 35 poglavlja pregovora o punopravnom članstvu o propisima na oko 150.000 stranica ili pravnim aktima na oko 17.000 strana, potrebno je još da se sve države članice slože oko toga da li je neka zemlja prosto naprosto pogodna za EU, da li sa dodelom punopravnog članstva Unija jača, ili pak slabi, da li od dodatnog širenja tržišta EU ima više koristi nego potencijalnih troškova i problema.

CRNE I DRUGE OVCE: Ova poslednja prepreka dobila je na važnosti usred ekonomske, finansijske i dužničke krize koja potresa EU, borbe za očuvanje evrozone. Ubrzo nakon ulaska Bugarske i Rumunije u EU 1. januara 2007. (bilo je dosta kritika da li su ove zemlje uopšte ispunile sve kriterijume, ali je prevagnulo mišljenje da bi verodostojnost EU bila uzdrmana ako ne dobiju punopravno članstvo), lepa ideja o evropskim narodima koji uz nacionalni priznaju i zajednički evropski identitet i pevaju Odu radosti uz taktove Betovenove Devete simfonije i koji će jednog dana svi biti ujedinjeni unutar zajedničkog tržišta pod okriljem briselskih institucija, pretvara se u raspravu o tome ko koga i do koje mere treba da kontroliše, kako treba kažnjavati budžetske prestupnike, kako jezgro Evrope, to jest evrozona, da se zaštiti od lošeg uticaja prezadužene i ekonomski nestabilne, korumpirane periferije EU, a zatim i rasprave o državama prvog i drugog reda.

Trenutno finansijsko disciplinovanje Evrope za posledicu ima i defakto pooštravanje kriterijuma za potencijalne buduće članove po principu "bolje sprečiti nego lečiti", a borba protiv bankrota ili preteća recesija u mnogim zemljama EU ideju širenja Unije stavljaju u treći plan.

Nema više ni trunčice entuzijazma za neko širenje EU kakav je vladao kada su posle demokratizacije političkih sistema u Evropsku zajednicu primljene Grčka (1981) i Portugal i Španija (1986). Oktobra 1990. sjedinjenjem dve Nemačke posle pada Berlinskog zida, Istočna Nemačka je sa svojih 16 miliona stanovnika automatski postala deo EU uz istorijsko slavlje u Berlinu. Sledilo je prirodno širenje na sever – 1995. su Švedska i Finska, ali i Austrija, postale punopravne članice EU (Norvežani su posle 1973. na referendumu ponovo odbili članstvo, mada se tadašnja vlada za to zalagala). Veliki talas proširenja na istok 1. maja 2004. bio je definitivan dokaz ekspanzije i moći EU, ostvarive politike ujedinjenja čitave Evrope i najava njene nove uloge u svetskoj politici i ekonomiji – punopravne članice postale su Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Mađarska, kao i Malta i grčki deo Kipra. Hrvatska je 2011. uspešno preskočila sve evropske prepreke i 2013. godine će i formalno postati 28. punopravna članica EU.

O priključenju tzv. Zapadnog Balkana EU, u Briselu se pre svega razmišlja u sklopu čitave regije, a ne pojedinačno, vodi se računa o uzročno-posledičnim vezama, da nijedna zemlja ne zaostane baš previše, pri čemu se Kosovo tretira kao nezavisna država. Talas proširenja kao 2004. je, međutim, u ovom trenutku posve nezamisliv. Po nekim teorijama (jednog lepog dana) i Srbija i Kosovo, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Albanija i Makedonija trebalo bi istovremeno da uđu u EU kada za to ispune uslove, a za to vreme treba ih utešiti članstvom u raznim institucijama EU, kao što je recimo Dunavska strategija.

U međuvremenu se unutar EU prebrojavaju crne ovce: Bugarska i Rumunija su stalno na tapetu Brisela zbog nemoći, ili manjka političke volje da suzbiju korupciju; Mađarskoj se osim budžetske nediscipline zameraju i neprimeren nacionalizam i uzurpacija vlasti vlade premijera Viktora Orbana, te je Budimpešta kažnjena uskraćivanjem dela evropskih finansijskih sredstava za razvoj; Italija, Španija, Portugal i Irska bore se za finansijsku stabilnost, pokretanje privrede i mogućnost da servisiraju kredite; osim donekle u Nemačkoj, Austriji i skandinavskim zemljama, nigde ne cvetaju ruže; bankrot Grčke koji stalno preti da za sobom povuče u ponor čitavu evrozonu je poglavlje za sebe.

USTUPANJE SUVERENITETA: Usled krize u EU države koje ekonomski i politički čine jezgro Unije u samoodbrani rade na izgradnji mehanizama koji Briselskim institucijama treba da omoguće automatsko uplitanje u budžetsku politiku nacionalnih država i sankcionisanje članica čiji rashodi za više od 0,5 odsto premašuju prihode. Ugrožene države su prisiljene na ustupanje sopstvenog suvereniteta kakav je doskora bio zamisliv samo u teoriji. EU tako s jedne strane srasta više nego ikada ranije, samo što to nije rezultat širenja evropske svesti, slobodne volje evropskih nacija da se u duhu ujedinjene Evrope jačaju Evropski parlament, Evropska vlada, da se vodi zajednička spoljna i odbrambena, socijalna pa i finansijska politika…, već je rezultat ekonomske nužde i prinude na koju su pristale pojedine vlade i odrekle se dela nacionalnog suvereniteta. Kritičari upozoravaju da mere koje se nameću spolja uglavnom ne mogu da zažive. Sa druge strane EU se na osnovu ekonomske stabilnosti deli na države prvog i drugog reda.

Na samitu EU početkom prošle nedelje potvrđen je dogovor sa vanrednog kriznog samita EU krajem januara o fiskalnom paketu na kome je insistirala Nemačka – o budžetskoj disciplini i uvođenju automatskih kočnica za zaduživanje po nemačkom uzoru, što je prihvatilo 25 od 27 država članica EU. Protiv su bile Velika Britanija i Češka, a Irci treba o tome da glasaju na referendumu. Ovaj međudržavni ugovor na snagu treba da stupi početkom naredne godine.

Status kandidata Srbije bez datuma za početak pristupnih pregovora skinut je bez veće rasprave sa dnevnog reda za vreme radne večere pozitivnom ocenom.

Cilj fiskalnog paketa EU je da povrati poljuljano poverenje u finansijska tržišta. Striktna štednja treba da ograniči budžetske deficite i da u budućnosti spreči novi "grčki scenario". Nemačka kancelarka Angela Merkel označila je fiskalni paket kao "zaista meastralan uspeh", jer ove "dodatne obaveze su esencijalne za solidnu budžetsku politiku zemalja članica evrozone".

Stalni krizni fond za odbranu poljuljanog evra treba da se aktivira u julu ove godine i da iznosi 500 milijardi evra. Dogovorena je nova finansijska pomoć Grčkoj i najavljena podrška sve dok se ne stabilizuje grčko tržište.

Na samitu je odlučeno da se više investira u privredni rast i zapošljavanje mladih, pogotovo u Grčkoj, Italiji i Portugalu, gde nezaposlenost među mladima iznosi preko 30 odsto. I Estonija, Slovačka, Španija, Letonija i Litvanija mogu da se nadaju novcu za razvojne projekte. U strukturnim fondovima EU nalaze se 82 milijarde evra, koje još nisu raspoređene na konkretne projekte.

Nemački "Privredni list" piše da je u toku "gigantska opklada" čiji ulog stalno raste, a u koju su nevoljko upleteni poreski obveznici: opklada na novac zarad reformi, na solidarnost zarad stabilnosti.

Evropejci – u prvom redu Nemci – po prvi put barataju sumama koje odgovaraju dimenzijama problema, piše list. Tako je i Evropska centralna banka odrešila kesu prošle nedelje: preko 800 banaka dobilo je ukupno 530 milijardi evra. Prošlog decembra banke su već povukle 489 milijardi evra. Nije ni čudo, pošto se sredstva Centralne banke dobijaju gotovo po nultoj tarifi, a na naplatu dolaze tek za tri godine.

Šef Evropske centralne banke Mario Dragi je prevazišao čak i američkog finansijskog maga Bena Bernankea, piše dalje "Privredni list": Bilans sistema Evropske centralne banke je narastao na 2600 milijardi evra i tako prevazišao Centralnu banku SAD za 500 milijardi evra. Levo-liberalni dobitnik Nobelove nagrada za ekonomiju Pol Krugman bio je konačno pun hvale za Evropejce.

Suština svih mera EU je da se pokrenu i restrukturiraju nacionalne privrede i stabilizuju finansijska tržišta. Sa visinom sredstava uloženih u spasavanje evropskog tržišta raste naravno i rizik od posledica ukoliko projekat stabilizovanja ugroženih zemalja ne da željene rezultate.

Predsednik Boris Tadić je na proslavi Demokratske stranke povodom dobijanja statusa kandidata u "inat svima" koji Srbiji na njenom putu ka Briselu "postavljaju nerealne prepreke" odigrao "evropski Moravac" i rekao da su Srbi ponosan narod koji ima prošlost i identitet, te da ćemo postati članica EU na "naš srpski način". A predsednik stranke Tadić podsetio je da su zahvaljujući DS-u izgrađeni mnogi infrastrukturni projekti, putevi i mostovi. (pogledaj tekst na strani 10). Trubači su nakon "Bože pravde" izveli i "Odu radosti".