Uz žestoko protivljenje odbrane, na početku suđenja pročitana je izjava Zvezdana Jovanovića data 7. aprila ove godine u prostorijama Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala. Pošto je Jovanović odlučio da se brani ćutanjem, biće da je to jedini njegov sudu raspoloživ i prihvatljiv iskaz. Nije bogzna šta, ali daje uvid barem u njegov doživljaj cele priče, doživljaj suv i nekako površan: iskaz kao da je dat ravnodušno i preko volje, bez dubljeg objašnjavanja motiva i detalja, što bi se očekivalo od nekoga ko je rešio da skine teret i da prizna sve. Neka neophodna pitanja ili nisu bila postavljena ili nisu ušla u zapisnik; iz nekog razloga ispitivanje je trajalo svega sat i tri četvrt, a zapisnik ima svega pet strana (u objavljenoj verziji).

Pre svega – o prihvatljivosti tog iskaza: sud je uvažio okolnost da je iskaz dat po propisima ZKP-a (članovi 5; 228 st. 1; 75, st. 2), dakle Zvezdan Jovanović poučen je o svojim pravima, pre svega na branioca; branilac mu je određen po službenoj dužnosti i on je pristao; omogućen mu je poverljiv razgovor sa braniocem pre saslušanja; saslušan je u prisustvu branioca, adv. Vesne Radomirović, državnog tužioca Aleksandra Milosavljevića, policajca UBPOK-a Rodoljuba Milovića i zapisničarke; zahtevao je da zapisnik pročita, pročitao ga je, nije imao primedbi i potpisao ga je, stranu po stranu; sve lepo piše u zapisniku.

Odbrana je onda rekla da adv. Vesna Radomirović ustvari nije ni bila prisutna, nego da je zapisnik potpisala naknadno. Gđa Radomirović, pak, tvrdi da je bila prisutna, da o detaljima ne može da govori dok je sud ne oslobodi dužnosti čuvanja službene tajne i da – uostalom – postoji video-snimak celog saslušanja na kome se sve lepo vidi. Na najavu da će odbrana podneti protiv nje krivičnu prijavu, ona pita: zašto samo protiv nje, a ne i protiv drugih potpisanih na zapisniku, jer – ako je već o falsifikatu reč – krivi su svi potpisnici zapisnika… Zvezdan Jovanović se u tu raspravu nije mešao, a mogao je – da je hteo. Ako je on zadovoljan tim zapisnikom, zašto i javnost ne bi bila; do daljnjeg, to jest?

OSIM AKO…: Bilo bi zanimljivo uporediti video-snimak Jovanovićevog iskaza sa tekstom zapisnika; možda bi to bilo i potrebno, ako sud želi potpun uvid u stvar i ako Jovanović nastavi da se brani ćutanjem. Poznato je da diktiranje zapisnika neizbežno pati od suve i dosadne sudske proze pune klišea; kod nas se tok saslušanja, nažalost, ne stenografiše niti doslovce skida sa snimka. Ako ovaj iskaz Zvezdana Jovanovića ostane jedino što je on rekao do kraja suđenja, onda bi pregled video-snimka mogao postati neophodan. Naime, čovek koji odluči – u nastupu samožrtvovanja za neku Stvar – da prizna veoma velik zločin neće uskraćivati detalje, neće zaboravljati da li je pucao sa prvog ili drugog sprata, neće u više navrata, u samo pola rečenice objašnjavati svoj motiv kao da je sam po sebi očigledan. Takav čovek će objašnjavati svoj potupak naširoko; što veći zločin – to šire i više. Pitajte bilo kog policajca, istražnog sudiju, tužioca ili zapisničarku: kad jednom krenu da se ispovedaju, nikad kraja. Osim…

Osim ako Zvezdan Jovanović štiti saborce, saučesnike i istomišljenike, jer je – na primer – rešio da sve uzme na sebe i da preko nekih detalja pređe olako. Osim ako je njegov iskaz unapred isplaniran, uvežban i spakovan tako da istragu i glavnu raspravu skrene u planiranom pravcu, za šta postoje uslovi ako je to jedino što će on ikada reći. Osim ako tužilac i policajac iz UBPOK-a nisu hteli da razjasne očigledne nejasnoće, površnosti i propuste u kazivanju osumnjičenog, jer su bili zadovoljni onim što su čuli, što je ušlo u zapisnik i čime je i Zvezdan Jovanović bio zadovoljan kada je zapisnik bez primedbi potpisivao.

Čitaoci zapisnika o ispitivanju Zvezdana Jovanovića 7. aprila 2003. od 20:15 do 22:00 ne znaju jesu li policija i javna tužba imali potpitanja na čitav niz izjava osumnjičenog koje potpitanja zahtevaju i – ako jesu – kakve su odgovore dobili, pa makar njima i bili zadovoljni kao beznačajnima, kao odgovorima koji ne zaslužuju da budu uneti u zapisnik. Ovako iz zapisnika ispada da je major policije Zvezdan Jovanović uz veliki umišljaj i planiranje ubio predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića iz dva razloga: rekao mu Legija da "ćemo imati velikih problema sa Hagom" i "da će Jedinica da bude rasturena".

Pa kaže: "Ovo ubistvo je za mene političko jer sam smatrao da će se time sprečiti dalje slanje ratnika i istinskih patriota u Hag, da će se sprečiti rasturanje JSO i Srbije, a zbog toga što je Hag, po mom mišljenju, jedna od najvećih sramota istorije Srbije." Kao da mu je tekst napisao Voja Šešelj, na brzinu, usput, pred odlazak u Hag, odlazak koji je Zvezdanu Jovanoviću, kako sam kaže, Legija najavio: "da će ovaj morati da ode tamo".

NAJVEĆA BRIGA: Samo jedna linija motivacije vidljiva je sve vreme iz ovog zapisnika: briga za opstanak Jedinice za specijalne operacije DB MUP-a Srbije. To je, iz teksta zapisnika, Zvezdanova najveća i najčešće pominjana briga. I najiskrenije zvuči: sve priče o Hagu deluju nabubano i izveštačeno, uopštene su i banalne. Ali, briga za JSO je vrhunska: JSO i Srbija biće rasturene, zajedno, jer su za Zvezdana Jovanovića jedno: nema JSO-a – nema Srbije. Samoobožavanje "crvenih beretki" postalo je vidljivo tokom onih sramnih pregovora u Kuli, u novembru 2001, kada su na noge tim umetnicima, tragom Slobodana Miloševića, Bracike Kertesa, Milorada Vučelića i istih takvih, išli i Zoran i Čeda i Duško i ostali, da razgledaju "spomen sobu" za koju je jedan od učesnika pregovora kasnije užasnut rekao da je to "najbolja zbirka dokaza za Karlu del Ponte". Ima tu i jedna značajna razlika: Slobodan Milošević tamo je išao kao glavnokomandujući; izveštaji pomoćnika komandanta JSO-a za bezbednost stizali su svakodnevno na njegov sto, a telefoni pripadnika JSO-a bili su prisluškivani rutinski za vreme Vrhovnog Komandanta. Od 5. oktobra na dalje nema ni prisluškivanja ni izveštaja oficira bezbednosti. Očekuju se objašnjenja oficira bezbednosti Milorada Bracanovića i njegovog naslednika, onog Lečića koga je 12. mart zatekao na istom mestu. Možda bi njih dvojica mogli da razjasne stvarno stanje stvari u toj isturenoj ispostavi francuske Legije stranaca u Srbiji; zar im poznavanje stanja stvari, morala i borbene gotovosti nije bio posao? Hoće li ih neko upitati zašto su referisali svakoga dana Slobi, a nijednom posle 5. oktobra?

Tako dolazimo na ono najdelikatnije što u ovom zapisniku nedostaje, mada nije moralo da nedostaje. Idemo redom:

1. "Od 1991. sam u Jedinici za specijalne operacije", kaže Jovanović. Tada se to nije tako zvalo, ali to nije važno prisutnima. Došao je, veli, u sukob sa Frenkijem Simatovićem 1996. Niko ne pita zašto, a važno je, jer "do kraja 1997. radim kao njihovo (Frenkija i Jovice Stanišića) lično obezbeđenje". Ni reči o tome šta je Jovanović bio u civilu pre JSO-a niti šta je sve u JSO-u radio – dok ne kaže sam. A šta je radio?

2. Bio je pomoćnik komandanta za rezervni sastav u JSO-u. Niko ne pita šta je rezervni sastav i zašto je važan, a to je jedno od ključnih pitanja ako mislimo da dokazujemo postojanje zavere za preuzimanje vlasti, što je bila namera u krivičnoj prijavi i optužnici, iako slabo poduprta i nekako preko volje naznačena.

3. "U međuvremenu su me zaduživali za ozbiljnije poslove koji zahtevaju iskustvo i sposobnost." "Međuvreme" je 1997-1999, kada su se događale razne zanimljive stvari. E, sad: ne pitati za zapisnik koji su to "ozbiljniji poslovi" bili, čini se ili neozbiljnim – ili bi takvo pitanje bilo nehigijensko i, kao takvo, preskočeno. Bilo je od ranije poznato da je Zvezdan Jovanović po specijalnosti ubica, vičan nožu i uopšte tihoj likvidaciji. A ima i tešku ruku, kaže Sulejman Tihić koji zna.

4. Hapšenje braće Banović u Obrenovcu, Zvezdan (ali i cela JSO) opisuje kao okidač oružane pobune JSO-a u novembru 2001. Niko ne pita kako je došlo do toga da JSO hapsi Banoviće (kao i da baš oni prave onaj cirkus u aprilu oko hapšenja Miloševića), kada je braću mogao da uhapsi i OUP Obrenovac, bez ikakvih problema. Pozadinu toga sada treba istražiti.

5. "Legija je bio uporan u tvrdnjama da smo na spisku za Hag on, ja, Rajo Božović, Prica i Žika Ivanović (sve važni likovi iz JSO-a), kao i još 15 oficira Vojske i policije, tako da sledi hapšenje kompletne komande…", pa da zato moraju odmah da ubiju Đinđića (odnosi se na razgovor iz polovine februara 2003). Zvezdan Jovanović može biti ubica po zanimanju, ali nije glup; naprotiv, jer inače ne bi preživeo i stigao dokle je stigao u službi. Iz svoje pozicije pomoćnika komandanta JSO-a on sigurno ima uvid u obaveštajne procene MUP-a i BIA koje se tiču Tribunala u Hagu; ako ne, onda ima pouzdane podatke po neformalnim linijama. Uostalom, tada smo svi znali da Hag ne traži nijednog od pomenutih; zašto bi Jovanović slepo verovao Legiji, od koga ima duži borački staž i stariji je? "Uporan u tvrdnjama" je zanimljiva formulacija, uzgred budi rečeno: on je "uporan", a ja mu verujem…

6. "Legija je insistirao da Zoran Đinđić iz navedenih razloga mora da bude ubijen, da bi na taj način došlo do takvih promena u zemlji, njenoj bezbednosti (misli se na policiju, svakako ne na bezbednost Srbije; M.V.), da bi se time zaustavili procesi isporučivanja Hagu, JSO ne bi bila raspuštena već iskorištena prema određenom planu…" Dakle: Legija obećava državni udar, a Jovanović se pravi blesav, kao da ne razume o čemu je tu reč. I niko ga ne pita šta je to značilo, to "iskorišćavanje JSO-a prema određenom planu". Kakvom planu? Štaviše, kaže kako misli "da (Legija) nije imao nameru da me iskoristi iako sam veliki protivnik suđenja u Hagu". Niko ga ne pita da to objasni.

7. Jovanović kaže da je "siguran da su oni imali nekog čoveka koji je radio Đinđićevu pratnju…", pa kasnije da "je javljeno" ko je u kom vozilu u koloni kojom se Đinđić vraćao sa Kopaonika. Kako je "javljeno"? Nema potpitanja, jer nema ni odgovora. Da li bi stručnjak Jovanovićevog kalibra išao u takvu akciju ne znajući ko, odakle i šta javlja? Od pouzdanja u takve izvore zavisi sve: odluka hoće li se pucati ili ne, kako i u koje mete.

8. Zvezdan ne zna da li je pucao sa "prvog ili drugog" sprata zgrade u Gepratovoj, ali zna sve detalje o prethodnoj lokaciji u Birčaninovoj i mnogo drugih, manje bitnih detalja. Kaže da je Đinđić u trenutku kada on puca na njega "čudno okrenut, nekako sa strane", bez detalja koje je morao da zapamti i pokaže. "Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put"; nema podatka u kom vremenskom razmaku, što bi moglo biti ključno. "Nakon pucanja ne znam gde je pala čaura, ali sam tražio da Aca (Simović) i Nino (Konstantinović) zapale stan" itd. "Čaura" je u jednini; mogla je da padne samo u sobu, desno iza Zvezdanovih leđa; niko ga ne pita zašto nije pokupio čauru (ili čaure), jer su dokaz koji se ne ostavlja na licu mesta. Bez ćebeta i čaura nađenih u Gepratovoj, policija ne bi bila mnogo pametnija.

9. Sutradan odlazi u komandu JSO-a na Senjaku i kaže Gumaru Maričiću da je "bio zauzet", zatim u Kulu gde sedi i čeka da ga dignu, jer "sam imao osećaj da će sve biti otkriveno". Ni reči o tome da li se raspitivao šta bi sa tim državnim udarom, sa tim plakatima "Stop Hagu" koje mu je Legija pominjao, sa tim "određenim planom" za JSO, čiji je on, ipak, pomoćnik, komandanta koga ne pita ništa, iako mu je Legija nagovestio šta treba da se desi; ništa: sedi i čeka.

Cela ta priča čudno zvoni, da ne kažemo da smrdi. Jovanovićev iskaz, ovakav kakav je na zapisniku, nelogičan je i nepotpun. Ako se Zvezdan Jovanović ne predomisli i ne objasni sudu sve ono što fali – ostaju svedoci na one okolnosti koje on pominje u ovom iskazu, a ti svedoci imaju svoje interese koji se ne poklapaju nužno sa interesima pravde; pre će biti obrnuto…

Nastavak suđenja očekuje se sa nestrpljenjem i svaki dalji nastavak očekivaće se sa nestrpljenjem – sve dok se Srbiji ne dosadi to razvlačenje i muljanje.