Srpsko finansijsko tržište, tek što je izmilelo, teško je obolelo i gotovo da je na umoru.

Građani Srbije, koliko god to zlokobno zvučalo, tek će videti šta sve vreba u okeanu tržišne ekonomije kada se u njemu zapliva nakon decenijskog letovanja na izolovanom ostrvu. Izgleda da se bliži trenutak spoznaje da naši instruktori plivanja – ne znaju da plivaju.

Javno komentarisati dešavanja na našem finansijskom tržištu doskora je retkim poznavaocima tih dešavanja, a koji u Srbiji nisu "na rezervnom položaju", predstavljalo nadu da će uspeti da skrenu pažnju na suštinske probleme i posledice njihovog neotklanjanja, i pokušati dopreti do s(a)vesti kreatora srpske politike.

Sve propuštene vozove danas nema smisla nabrajati jednostavno zato što ih, moguće, više i nema.

A šta je to propušteno?

Vlade država koje žele u društvo razvijenog sveta, što se pokazalo u zemljama istočne i jugoistočne – tranzicione Evrope, trudile su se od samog početka reformi i da po svaku cenu ustanove fer, efikasno i transparentno nacionalno finansijsko tržište, na kojem će biti zaštićeni svi njegovi učesnici, a sa dominantnim ciljem da se nacionalnoj privredi kreira nov (uređen) izvor kapitala i novca, redukuje sistemski rizik i pribavi kreditni rejting. Pored navedenih, mnogo je i drugih ekonomskih i političkih ciljeva koji se time ostvaruju, baš kao i indirektnih neekonomskih.

Visoko postavljen cilj razvoja finansijskog tržišta na lestvici državnih prioriteta, omogućio je zemljama našeg severnog susedstva održiv rast privrede, pristup međunarodnim izvorima kapitala i kompanijama i državi, ali i znatno kraće trajanje neizbežnih socijalnih (tranzicionih) šokova.

Nažalost, u Srbiji se to ne dešava. Niti je ustanovljen pravni okvir za fer, efikasno i transparentno tržište, niti su zaštićeni njegovi učesnici, niti se meri sistemski rizik, niti se pribavio bilo kakav međunarodno kreditni rejting, pa makar i onaj najniži.

Na tržištu akcija, čega je svedok i javnost van Srbije, ne postoji solidna i jasna regulacija. To je u stvari i jedina tačka saglasja stručne javnosti, retkih profesionalaca na našem tržištu i sve brojnije armade samozvanih i dežurnih eksperata. I dok se svi nabrojani po tom pitanju slažu, stihija nosi sve najbolje kompanije što je srpska privreda imala i sačuvala u vremenu za nama.

Umesto da najbolje srpske kompanije pogura i ohrabri za izlazak na berzu, umesto da svoje vlasništvo u već privatizovanim kompanijama ponudi, po u istočnoj Evropi višestruko oprobanom modelu inicijalnih javnih ponuda, umesto da akcionare u Srbiji učini bogatijim, umesto da novac iz slamarica naših građana uvede u zvanične tokove i usput ga oplodi, umesto da se i sama zaduži kod lokalnih investitora po uslovima koje kreira tržište, naša država čini sve upravo suprotno.

Mogli su se čuti ovih dana stavovi državnih činovnika o interesu države, ukoliko je to ikako moguće, da najpoznatijim srpskim kompanijama i njihovim brendovima zagospodare domaći investitori. Tome se, naravno, ne može zdravorazumski prigovoriti, pogotovo imajući u vidu da su isti stav delile i vlade onih država koje su danas članice Evropske unije. Te nove članice Evropske unije stavile su svoje finansijsko tržište na poziciju lokomotive razvoja ekonomije i – uspele.

Jadac je u tome što su, za razliku od nas, te države obezbedile okvir kojim su se najbolje kompanije javno, na tržištu, branile od preuzimanja (ali i potkusurivanja), a najčešće ni danas nemaju apsolutnog vlasnika. Usput su stekle rejting da se na tom istom, lokalnom tržištu zaduže ili uvećaju svoj kapital pod uslovima daleko boljim od onih koje su nudile poslovne banke. Posledično, da bi ostale u životu, banke su bile suočene sa tržištem, iz čega su korist u nižim kamatnim stopama pored preduzeća, izvukli i sami građani. Počeli su da kupuju trajna dobra, pa su i lokalni proizvođači šporeta, na primer, kao i njihovi radnici, zabeležili profit. Država je izgradnjom nj.v. Sistema postala finansijski kredibilna, te se i ona počela zaduživati na svom tržištu. Počela je da gradi auto-puteve. Građevinska operativa je dobila posao, pa su i njeni radnici počeli da zanavljaju svoj nameštaj, na primer. Preostalo je novca i za odmor. Turistički radnici su ugledali bolje dane i od zarada obnovili i uredili svoje kapacitete. A onda su došli i strani gosti i počeli i oni da za odmor u toj zemlji ostavljaju svoj novac. Svi su zarađivali više, tako da se više odvajalo i za zdravlje. Tada su i lekari plaćeni dostojno. Mladima se vratila nada. Znanje je viđeno kao moć, pa je porasla i želja za učenjem, a redovi pred stranim konzulatima su iščezli. Rad i red su postali zajednička briga. Odjednom je postalo svejedno ko je ministar nečega. Tržišna ekonomija je postala demistifikovani đavo i u naše živote se konačno uselila kao – prijatelj.

Međutim, ni te priče u Srbiji nema, već su kao mrvice, valjda da se zamažu oči, na organizovano tržište usmerena samo ona preduzeća za koja ni svi stanovnici mestašaca iz kojih dolaze – nisu čuli. Usput, mnogi nazovieksperti srpskoj berzi (Beogradskoj berzi) dosad su mogli spočitati samo jednu stvar. Vele da je to državna firma, a ne firma trgovaca. Ne znaju da je, samo da se kao primer navede, jedna Istanbulska berza u apsolutnom vlasništvu države, te da je pri tom njena tržišna kapitalizacija veća od zbira tržišnih kapitalizacija berzi istočne i jugoistočne Evrope. A Istanbul je samo najbolji primer. Ne i jedini.

U međuvremenu, najlikvidnija srpska hartija od vrednosti – obveznica devizne štednje, predmet je čudnovatog tretmana države koja od njenog nastanka do danas nije pokazala ni najmanji interes da se njome legitimiše na ozbiljan – ozbiljnoj državi dostojan način. Umesto toga, dozvolila je bankama da se razmahnu u igri obveznicama devizne štednje i doprinela potpunoj marginalizaciji njihove kreditne aktivnosti prema srpskoj privredi. Sa aspekta poslovnih banaka u Srbiji, račun je sasvim jednostavan: rizik ulaganja u obveznice devizne štednje postoji, ali je višestruko manji od rizika kreditiranja jedne srpske izvozne kompanije, na primer. Uostalom, zašto bi ijedna banka razbijala glavu oko galopirajućeg spoljnotrgovinskog deficita Srbije. S druge strane, prinosi iz preprodaje obveznica devizne štednje, daju se lako reinvestirati…

Ipak, izgleda da je pristup srpske države razvoju finansijskog tržišta konzistentan. Ni najnovija obveznica zajma za privredni preporod nije adresirana na berzu, odnosno organizovano tržište. Da li nekome smetaju pravila, ili je bez pravila lakše?

To je ukratko priča o Srbiji i njenom finansijskom tržištu.

I šta nas onda čeka?

Čekaju nas socijalni programi iz raznovrsnih ugovora o kupoprodaji i vrlo sporni socijalni programi koje prate pruzimanja. Čeka nas potencijalno i kombinovani ekonomsko-monetarno-socijalni šok. Ili udar! Ali redom.

Nesporan je motiv preuzimača svuda u svetu (pa što ne bi bila viđena i u Srbiji) da plati samo da bi eliminisao lokalni proizvod i svojim osvojio kreiranu rupu na tržištu. Tada će se uvozom platiti naplaćeno. Nesporan je i motiv preuzimača da ne razvija proizvodnju višeg stepena obrade lokalno, već da kupljeno koristi samo kao primarni resurs. Nesporno je nametnuti spoljnu konkurenciju i zatvoriti vrata lokalnoj. Ima i motiva koji su usmereni na nove investicije i kreiranje nove vrednosti lokalno. Svi ti motivi, naravno, vođeni su profitom i potpuno su legitimni. Da bi odvagali ukupan efekat, na nama je samo da se zapitamo koliko to mi potencijala imamo da ponudimo onima sa motivima koji idu u prilog srpskoj ekonomiji.

Izgleda ipak da smo u ovoj godini svedoci galopiranja spoljnotrgovinskog deficita. Primetno je, međutim, da među uvezenim artiklima ne dominiraju baš proizvodne mašine modernih tehnologija, kao što ni u izvozu ne dominira roba široke potrošnje. Ako se osvrnemo unazad, ovogodišnji rast spoljnotrgovinskog deficita samo je deo ustanovljenog trenda.

Nadalje, jedan efikasan model koji odavno predstavlja oslonac stanovnika razvijenog dela planete, preti da bude razlupan o hridi srpske obale. Naime, najavljeno uvođenje privatnog (doduše dobrovoljnog) penzionog osiguranja dolazi u – zlo doba. Prosto, postavlja se pitanje u šta će da ulažu ti penzioni fondovi. U uslovima aktuelnog srpskog tržišta hartija od vrednosti, kada su gotovo svemu što iole vredi sistemski zatvorena vrata berze, ostaje im da budu dobri pregovarači koji imaju dobre veze.

Budućeg penzionera, ako se i odluči za takvo osiguranje svoje budućnosti, svakako će interesovati i šta se dešava sa njegovom budućom penzijom kada dobre veze njegovih penzionih menadžera puknu ili, ne daj bože, ako nekom "stanu na žulj". Onda ništa od penzije? Država svakako može pribeći modelu koji će privatne penzione fondove zakonski primorati da minimum svojih ulaganja usmere ka državnim obveznicama. Tada se rađa nova muka i za penzione fondove i za buduće penzionere, a sastoji u preteranom izlaganju riziku da će visoko zadužena država uspeti da servisira i spoljni i unutrašnji dug, pogotovo ukoliko privreda ne radi, pa nema šta da puni državnu kasu. Upravo po prethodnom se prepoznaju rizične zemlje. One koje štite građane, odnosno investitore i od same sebe, maksimiziraju nivo ulaganja i u državne hartije. Okreni-prevrni, drugih do tada neće ni biti.

I šta onda?

Onda, da bi izbegla kolaps penzionog sistema, državi priteranoj uza zid preostaće samo otvaranje vrata kapitalu. Izlaznih vrata, naravno. Taj scenario vodi ka neviđenom paradoksu da jedan subjekt (Srbija) koji vapi za uvozom (svežeg) kapitala postaje njegov izvoznik.

Onda sledi priča o dinaru, budžetskom deficitu, podsećanje na spoljnotrgovinski deficit i sve ostale deficite, ko je kriv, ko nije, od koga smo postali… Onda sve definitivno staje.

I šta onda?

Ne znam. Mislim da bi do tada trebalo videti koji je najkraći put do Buenos Ajresa.