Otkako je guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić početkom aprila najavio novi zakon o deviznom poslovanju SRJ i s njim u vezi ubacio u promet pomalo demodirani, ali uvek atraktivni pojam "konvertibilnog dinara", glavno pitanje koje "obični ljudi" postavljaju ekonomistima je – da li to znači da će biti devalvacije? Na ovo pitanje nema drugog odgovora osim onog čuvenog srpskog "može da bidne, al’ ne mora da znači".

U stvari, naš guverner, vešt i na rečima, sa sloganom o "konvertibilnom dinaru", verovatno pokušava da unapred obezbedi lakši prolaz novom deviznom zakonu kroz Skupštinu Jugoslavije (a da bi se taj zakon primenjivao samo u Srbiji) i da bi liberalizaciju deviznog poslovanja mogao da prikaže kao doista "revolucionarnu ekonomsku roformu". Ističući da se "međunarodno priznavanje konvertibilnosti dinara" očekuje već u maju ove godine, Dinkić je u stvari ciljao na to da će MMF i druge međunarodne finansijske organizacije tada biti obavešteni da je SRJ ispunila uslove koji su joj postavljeni u pogledu liberalizacije "tekućih deviznih transakcija" u načelu (prema Statutu MMF-a). To, dakako, znači i da bi se i famozno sučeljavanje ponude i tražnje za dinarom odvijalo bez dosadašnjih "usmeravajućih stega" na domaćem tržištu, a nacionalna valuta bi dobila i potpuno legalna "kursna ogledala" u nekim stranim zemljama, onima koje pokažu interes da kupe dinare i počnu s njima da "trguju" i na svojim šalterima (navodno su takvi pregovori u toku s Mađarskom, Austrijom, Grčkom, Hrvatskom, Nemačkom i Italijom).

Pored ovog svojevrsnog "izlaza dinara na svetsko tržište", što naravno uvek prate i pojačani rizici jer je svetsko tržište prilično surov "kritičar" monetarne politike svake države, on bi i u samoj zemlji u velikoj meri i formalno, a ne kao dosad samo realno, izgubio monopolsku poziciju, jer bi sve ono što smo svi dosad nelegalno ugovarali i plaćali u devizima sada postalo legalno, ako se radi preko banke (dakle, kupoprodaja stanova i drugih nepokretnosti, zakup stanova i kuća, davanje i uzimanje deviznih pozajmica, trgovina hartijama od vrednosti koje će glasiti na strani novac, itd.). Ova "novotarija" naročito će olakšati "tehničke probleme" koje građani imaju u poslovanju s Crnom Gorom (pa otuda neki zlobnici već kažu da se "konvertibilnost dinara" i uvodi zbog "očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore", to jest radi njegovog opstanka u maloj "bratskoj republici").

LIBERALIZACIJA: Ozbiljnije rečeno, centralno mesto devizne liberalizacije koju Dinkić predlaže Skupštini SRJ bilo bi "oživljavanje" jednog relativno slobodnog deviznog tržišta u Srbiji, na kome bi domicilne poslovne banke mogle bez dosadašnjih ograničenja da za dinare kupuju devize radi sopstvene likvidnosti, a te devize bi u direktnom deviznom obliku mogle davati i na pozajmicu preduzećima, i, uz to, one bi od sada "u svoje ime i za svoj račun" (a ne za račun Narodne banke Jugoslavije) obavljale menjačke poslove, itd. Kod poslovnih banaka uprostilo bi se i devizno finansiranje uvoza, ali bi ostala famozna odredba o "povraćaju deviza" u slučaju nerealizovanog posla (što dosad ovoj državi nikad nije uspelo da sprovede, pa je to bio jedan od važnih kanala za "bekstvo kapitala" u inostranstvo). Ostala je i obaveza registrovanja izvoza i pravo centralne banke da goni lica koja ne naplate taj posao u ugovorenom roku (ukida se propisani rok). I preduzećima se dozvoljavaju devizni računi kod banaka.

Ne potcenjujući značaj ove devizne liberalizacije koju predlaže centralna banka, iz kratkog opisa predloženog zakona vidi se da ona ipak nije toliko revolucionarna koliko se predstavlja. A, naravno, doista "tečnu konvertibilnost dinara" na svetskom tržištu i nije moguće postići u nekom domaćem reformskom kabinetu. Uostalom, u suštini, punu konvertibilnost u svetskim razmerama imaju samo vodeće svetske "rezervne valute". I dalje ograničeno "konvertibilni dinar", koji dolazi iz zemlje koja zasad ne može da postigne ni 150 miliona dolara mesečnog izvoza, a da istovremeno ne zabeleži preko 250 miliona dolara mesečnog trgovinskog deficita u razmeni s inostranstvom, ni nema šta drugo da traži na svetskoj pijaci osim da tamo olakša male poslove građana Srbije (i Crne Gore?) i da se tamo "odmeri" (to jest odande "kontroliše") njegova kupovna snaga u poređenju sa svetskim novcem. Ni to nije malo.

Zbog toga i guverner Mlađan Dinkić i njegove saradnice u prvi plan devizne liberalizacije stavljaju olakšavanje poslovanja stranaca na domaćem tržištu, a pre svega se nade polažu u olakšavanje privatizacije stranim sredstvima i u pojednostavljivanje direktnih investicija, uz garanciju da će zarađene dinare u takvim preduzećima na ovdašnjem tržištu moći slobodno da retransferišu tamo gde im to poslovna politika nalaže. Ipak, i ovde treba odmah primetiti da liberalizacija o kojoj je reč nije presudna za proces povećanja dotoka stranog kapitala u zemlju i u tom smislu od ovog zakonskog poduhvata ne bi trebalo previše očekivati.

Kad je reč o fundamentalnim tranzicijskim procesima "otvaranja države" prema stranom kapitalu, glavni problem ostaje to što se država, sve vičući da ide ka liberalnom konceptu privrednog sistema, sve više osposobljava da preuzme glavnu ulogu u takvom "tržišnom sistemu", kao glavni akter svih procesa i vlasnik svega što je na prodaju. Tako, ironijom slučaja, ispada da je s "liberalizacijom devizne sfere" istovremeno "reformska ekipa" iz Narodne banke Jugoslavije u "odumiruću Skupštinu SRJ" uputila i Predlog zakona kojim se faktički "nacionalizuje" lavovski deo bankarskog sektora Srbije. (U samom zakonu, istina, odmah je predviđeno da se sve ono što savezna država nacionalizuje odmah poklanja federalnim članicama.)

…ILI PODRŽAVLJENJE: Reč je o Predlogu zakona po kome bi Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju Narodne banke Jugoslavije preko preuzimanja stranih dugova naših banaka koji su se našli u paketu Pariskog kluba preuzela i vlasničku kontrolu nad pola domaćeg banakarskog sistema, sa odredbom da ga potom, u roku od šest meseci, "mora početi prodavati" strateškim partnerima u inostranstvu. Naizgled, cela operacija izvodila bi se samo zbog toga da bi se poslovne banke i njihovi nemoćni domaći klijenti rasteretili obaveza po stranim dugovima. Naime, centralna banka bi po ovom zakonu, kao državni agent, preuzela na sebe da sredi te dugove s Pariskim klubom (a kasnije, valjda, i s Londonskim klubom), a za uzvrat banke se obavezuju da za puni iznos duga (a ne onaj koji preostane posle otpisa) emituju akcije i predaju ih Agenciji za sanaciju. Ako je naš dug Pariskom klubu 4,5 milijardi dolara, to bi značilo da bi se toliko nominiranog vlasničkog udela u srpskim bankama sručilo u krilo spomenute agencije.

Privreda od ove operacije, međutim, gotovo samo teorijski dobija rasterećenje, jer ona ni dosad nije ni plaćala većinu otplata stranih kredita. Kvaka je u tome što Agencija, odnosno država, u ovoj "pariskoj fazi" stiče vlasničko učešće u domaćim bankama nominalno teško oko četiri i po milijardi dolara (plus 15 odsto stare devizne štednje), a to domaće vlasništvo će stranim poveriocima morati da plati sa samo jednom i po milijardom dolara i sa pripadajućim kamatama u roku od 20 godina (s obzirom na otpis 34 odsto duga). Kada, međutim, Agencija bude prodavala taj vlasnički paket akcija strateškim partnerima, ona će, smatraju stručnjaci, dobiti, trebalo bi odmah, verovatno nešto više novca, jer je reč o starim bankama s veoma raširenom mrežom poslovnih jedinica širom Srbije, a najviše po Vojvodini.

Ta okolnost da će čak pet starih vojvođanskih banaka, Vojvođanska, Novosadska, Panonska i Kontinental banka iz Novog Sada, te Pančevačka banka, jednom "zakonodavnom špekulativnom operacijom", kako ovde Miodrag Isakov, predsednik Reformista Vojvodine, ocenjuje ovu zakonodavnu inicijativu, praktično biti nacionalizovane jer će država povodom stranih "državnih dugova" (ona ih je, kažu, nametnula lokalnim poslovnim bankama) doći do više od polovine njihovih akcija, već izaziva mnoge proteste među vojvođanskim autonomašima i novosadskim bankarima. Oni smatraju da činjenica da glavni korisnik otpisa koji strani poverioci daju saveznoj državi postaje državna Agencija jednostavno otkriva i smisao centralizovane "privatizacije" bankarskog sektora i privrede u Srbiji da se u neadekvatno "akcionisanim" centrima političke moći vodi politika pretakanja iz šupljeg u prazno i da u krajnjoj konsekvenci strani poverioci jeftino kupe srpski bankarski sistem, a pre svega vojvođansko bankarsko tržište. No, poenta vojvođanske opozicije spomenutom predlogu zakona ipak nije u otporu prema nekoj budućoj prodaji banaka strancima, jer nema banke u Vojvodini koja već ne pregovara s nekim stranim strateškim partnerom (a novosadska Kontinentalka je već prodala deo akcija Novoj ljubljanskoj banci), već u tome što će tu prodaju izvesti državni centar i smotati pare s kojima će se u krajnjoj konsekvenci "rehabilitovati i sanirati" samo centralna državna administracija, "sa sve vojskom nove asocijacije".

MLADI LAVOVI: U ovom sve bučnijem "indirektnom" kritičkom dijalogu, koji je otpočeo još pre mesec dana, kada je guverner Dinkić novosadskim političarima uputio racionalnu poruku "dalje ruke od banaka" (da bi sada predložio da savezni i republički političari postanu vlasnici pola srpskih banaka) ima mnogo delikatnih pitanja na koja se olako daju odgovori. Na primer, izjava viceguvernera Jelašića da su se državni predstavnici "znojili u Pariskom klubu" i tako, valjda, državi zaradili zaslugu da vlasnički preuzme pola banaka Srbije, nikako se ne može oceniti kao "konvertibilna".

Mladi reformistički lavovi kao da su se "zaboravili" u slavljenju svojih ogromnih zasluga u dosadašnjem reformisanju jednog potpuno propalog sistema. No, bitnije od toga je to što se sanacija bankarskog sektora Srbije očigledno ne može izvesti po planu nekog "malog Đokice" bez obzira na to koliko on bio stručno potkovan, jer je reč o oblasti kroz koju se, nažalost, prelamaju sve nove i stare "vodeće ideje" ovoga društva koje je gotovo beznadežno zakasnilo s tranzicijom.

U odbranu Dinkićeve inicijative, u novosadskom "Dnevniku" od 13. aprila, ustala je i Vesna Džinić, izvršna direktorka Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, koja bi trebalo da postane najmoćnija žena Srbije pošto bi po zakonu ona trebalo da upravlja imovinom teškom četiri-pet milijardi dolara (ime ove somborske aktivistkinje i eksperta G17 PLUS nismo uspeli da pronađemo u domaćoj stručnoj monetarnoj literaturi). Džinićeva kaže da je reč samo o tome "da se bankarske reforme okončaju do 30. juna" (?!), da će državno vlasništvo nad bankama trajati kratko "budući da zakon predviđa da akcije koje steknemo prodamo u roku od godinu dana" (?!), da "bankari ne treba posebno da se uzbuđuju" (!?) jer Agencija već poseduje deo vlasništva poslovnih banaka, da je za sanaciju Niške banke "već predviđen novac u budžetu, pa je izvesno da će saniranje i uspeti" (?!), da je Agenciji "cilj da napravimo nove programe tih banaka i da ih onda prodamo" (alal vera).