"Ako bismo želeli da steknemo sve znanje, i religijsko i svetovno, to bi nas potpuno ugušilo i onemogućilo nas da to znanje nađemo u spisima onih koji su živeli pre našeg vremena. Mi možemo iz tih spisa izvući pravo znanje o svim mogućim stvarima za kojima tragamo", piše, inače veoma obrazovani, jerusalimski patrijarh Nektarije (1661–1669) u 17. veku, kao odgovor na novine koje je uvela Reformacija, ali i na, kako navodi, pogrešne, varljive i opasne naučne inovacije koje je ranije izneo italijanski naučnik Galileo Galilej. Drugim rečima, odgovor na svako pitanje krije se u prvim vekovima naše ere, tvrdio je ovaj crkveni velikodostojnik. Inače, Galilej se, pod pretnjom inkvizicije, nekoliko decenija pre toga, već odrekao heliocentrizma, ali je i pored toga osuđen na kućni pritvor u kojem je ostao do kraja života uz obavezu da čita pokajničke psalme. Tek 1992. papa Jovan Pavle II izrazio je kajanje zbog ophođenja Rimokatoličke crkve prema Galileju, priznavši da je naučnik bio u pravu. Naslov u "Njujork tajmsu" je glasio otprilike ovako: "Vatikan kaže: ipak se okreće".

Zašto se toga sećamo danas?

SRBIJA 2017. AD: U saopštenju nedavno završenog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC-a kaže se, između ostalog, da je razmotren jedan "izlišan i u suštini besmislen problem". Reč je, nastavlja se tamo, o uplitanju profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu u javnu raspravu o Darvinovoj teoriji evolucije, "što je u medijima horski proglašeno za podršku darvinizmu u njegovom najgorem izdanju". Konačno, Sabor je bio dovoljno milostiv da prihvati da su potpisnici tog teksta ipak ispovedili autentičnu hrišćansku veru u Boga Tvorca. Rekao bi čovek da su je se u nekom trenutku bili odrekli, pa su je morali ponovo ispovedati.

Pa, otprilike ništa od navedenog nije tako.

Javna rasprava o teoriji evoluciji, koja je nastala na Darvinovim osnovama ali je potom razvijana, podstaknuta je peticijom grupe građana čija argumentacija neodoljivo podseća na ideologiju kreacionizma fundamentalnih američkih protestanata.

Ako je sama peticija bila zasnovana na religijskim idejama, ako ju je potpisalo i pet sveštenika, a jeste, šta je onda sporno u ideji da se dvanaest teologa, akademskih građana, obrati javnosti da izraze svoj stav? Kako je objasnio jedan od potpisnika: "Zadatak teologa, činilo nam se, u ovom kontekstu bio je da se odbrani teologija od onoga šta smatramo da nije valjana teologija."

Stoga bi izlišna i besmislena bila tišina koja se izgleda u crkvenoj jerarhiji najviše i poštuje.

Ukratko, u stavu profesora ističe se da je teorija evolucije, bez obzira na prigovore koji joj se mogu uputiti, jedina "trenutno naučno prihvaćena teorija koja objašnjava razvoj života na zemlji", te da je poznato kako se menjanju naučne teorije – ne kroz peticije, već novim naučnim saznanjima. Zatim, kaže se da Sveto pismo nije udžbenik niti arbitar bilo koje naučne discipline, uz zaključak da hrišćanska vera u Trojičnog Boga, koji je slobodni tvorac sveta i života, uopšte nije nužno u sukobu sa teorijom evolucije i da, kao što hrišćansko tumačenje Svetog pisma nije alternativa biologiji, tako ni biologija ne nudi valjanu religijsku alternativu hrišćanskom učenju. Vladika Maksim, koji je takođe bio među potpisnicima, rekao je u jednom kasnijem intervjuu: "Naše stanovište je da je izbor između teorije evolucije i vere u Tvorca, biologije i teologije, biologije i veronauke, lažan izbor. Sasvim je moguće, štaviše neophodno, biti hrišćanin koji prihvata i jedno i drugo."

Drugim rečima, nije bilo potrebe da potpisnici teksta ispovedaju autentičnu hrišćansku veru, kako stoji u saborskom saopštenju, jer ništa drugačije ranije nisu ni tvrdili.

Konačno, izjavu da je u medijima ovaj stav poslužio za podršku darvinizma u njegovom najgorem obliku, lako je opovrgnuti čitanjem većeg broja članaka u dnevnoj i nedeljnoj štampi. Ta štampa je prenela saopštenje teologa, uključivši i deo o Bogu kao tvorcu, o potrebi da se biblijski narativ izučava u okviru veronauke, filozofije, književnosti, a stiglo je i više iskrenih pohvala na račun Crkve nego što je stiglo u poslednjih nekoliko godina ukupno. Bilo je to jedan nov i osvežavajući glas koji dolazi iz ovdašnje teološke sfere.

Konačno, Sabor je zaključio da cela rasprava uopšte nije bila potrebna. Dobro, samo je pitanje kome.

NOVI GLASOVI I STARA JERARHIJA: Sudeći po pisanju dnevne štampe, saborske rasprave bile su veoma žustre. Mitropolit Amfilohije i vladika Irinej bački čak su tražili da potpisnici dobiju otkaze. Srećom, ovako daleko se nije išlo.

Zastrašujuće zvuči činjenica da crkveni velikodostojnici smatraju da je, bez obzira na stanje u društvu, u državi, među vernicima, najveći problem koji imaju, odnosno koji veruju da Crkva ima, to što je nekolicina profesora Beogradskog univerziteta – koji po Zakonu o autonomiji Univerziteta imaju pravo na slobodu naučnoistraživačkog rada te objavljivanje i javno predstavljanje naučnih rezultata – kazala da je teorija evolucija jedina trenutno naučno prihvaćena, s naglaskom i na trenutno i na naučno. A sudeći po vremenu koje su na to potrošili u saborskim zasedanjima i besu koji su pokazali, deluje da je tako.

Sporno je što moćni episkopi smatraju ovakav stav neprihvatljivim, ali je još mnogo spornije to što hoće da kažnjavaju one koji su uz svoje ime izneli svoje mišljenje.

Gledano iz mračnijeg ugla, neko će reći, kakav vrh države, takav je izgleda i vrh crkve – u pokušaju da nametne strah i postavi poslušnost kao vrhovnu i najveću vrednost. Malo hrišćanske, bratske ljubavi ne bi bilo na odmet ne samo na rečima već i u životu. Gledano iz vedrijeg ugla, možda je ovo samo mali deo jednog dugog procesa u kojem će crkvena jerarhija shvatiti da je i Crkva deo društva sa svim dobrim stranama i izazovima koje to donosi – što podrazumeva da novinari nisu neprijatelji, ali i ne postoje samo da bi prenosili njihove poruke, da je pravo na različito mišljenje i iskazivanje istog civilizacijska tekovina koju valja poštovati i da opšte dobro traži i dijalog i samorefleksiju, a ne isključivo upiranje prstom u drugog.

U Crkvi se bude neki novi glasovi. Svesni vremena u kojem žive, obrazovani i umereni. Učestvuju u javnosti, govore o društvenim problemima. Nažalost, dobar deo članova Sabora ne shvata da se na taj način Crkva polako vraća u društvo. Konačno, pitanje je samo da li oni uopšte i žele da se to dogodi.

Sabor se inače u dobroj meri osvrnuo i na delovanje nekadašnjeg vladike Artemija i njegove raskolničke družine koja izgleda postaje sve veća, te je pozvao vernike da se vrate na pravi put. Možda bi bilo dobro da pojedini crkveni velikodostojnici prestanu samo da saopštavaju, i da počnu ponekad i da razgovaraju. Dijalog sa drugima i unutar Crkve, dijalog sa savremenim društvom i naukom značio bi da se toga ne plaše i da, ako ništa drugo, razmišljaju o misiji. Jer kako drugačije širiti svoje učenje, za koje veruješ da je ispravno, ako ne kroz razgovor? Neki drugačiji metodi širenja verskih učenja su srećom prevaziđeni.

Šta je najveća dobit i najveća opasnost nedavnih unutarcrkvenih previranja? Dobit je što javnost shvata da Crkva nije svedena samo na jedan kruti, neadekvatni, autistični glas. Opasnost je da to shvatanje članovi Crkve mogu da plate preskupom cenom. Opasnost je i da će se poslati poruka da je svaki razgovor, pa čak i stav, koji nije horski, kako stoji u onom saopštenju, "izlišan i besmislen".