Moglo bi se reći da su srpskoj političkoj javnosti početkom nedelje najkonkretnije do sada predočene teškoće u kosovskim pregovorima. Nešto jasnije je i to kako bi Beograd mogao odgovoriti.

Skupština Srbije je u utorak 12. septembra na vanrednoj sednici, kojoj su prisustvovali predsednik Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica, odobrila izveštaj državnog pregovaračkog tima o dosadašnjih trinaest rundi pregovora o Kosovu, održavanih u periodu od 24. februara do 10. septembra ove godine.

Iz tog izveštaja, koji su sačinili Leon Kojen i Slobodan Samardžić, a pred poslanicima obrazlagao Slobodan Samardžić, proizlazi da su dosadašnji pregovori sa Prištinom u Beču bili bezuspešni. Nije postignut dogovor ni o decentralizaciji vlasti, ni o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa, ni o pitanjima svojine i privatizacije, ni o budućem statusu Kosova i Metohije.

Konstatuje se, doduše, i da – sa stanovišta odbrane vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije – pregovori nisu bili potpuno beskorisni. Naglašeno je da Srbija ima višestruk interes da ostane u pregovaračkom procesu, kako zbog onoga što u njima ipak može da dobije tako i zbog onoga što može da izgubi ako se povuče.

Srpski pregovarači predočili su Skupštini kako dosadašnje iskustvo pokazuje da ne treba odbaciti mogućnost da vrlo uticajni krugovi u međunarodnoj zajednici pokušaju da u slučaju Kosova naprave međunarodno-pravni presedan na štetu Srbije. Ponovljeno je da će Srbija odlučno odbaciti svaki pokušaj da se nezavisnost Kosova nametne novim pritiscima poput vezivanja tog pitanja za saradnju s Haškim tribunalom, za pridruživanje EU-u, za položaj Republike Srpske ili za tužbu BiH pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

KAO NIKAD: Premijer Vojislav Koštunica je izvestio Skupštinu da su pregovarači suočeni sa teškim predrasudama, predubeđenjima i pristrasnostima, sa odsustvom protivrazloga i nespremnošću na kompromis – i ocenio da su uspeli da ostanu čvrsti i razumni.

On je u Skupštini rekao da se od srpske strane traži nešto što se nikad ni od koga nije tražilo: "Ni manje ni više nego da se odreknemo Kosova i Metohije i saglasimo sa nečuvenom namerom da se na našoj teritoriji formira još jedna nezavisna albanska država." I posle posete presednika Srbije Borisa Tadića čula se procena da srpska karta u kosovskom špilu u Vašingtonu ne stoji najbolje.

Iz premijerovog govora se vidi nagoveštaj da će Srbija odlučno odbaciti nametnuto rešenje: "Ako bi se javila neka država koja je spremna da, umesto Srbije, pokloni 15 odsto svoje teritorije, možda bi tako moglo da se izađe u susret ispoljenoj volji Albanaca da stvore još jednu svoju državu. A što se Srbije tiče, Kosovo i Metohija je naša teritorija i niko neće moći da poklanja ono što je naše."

POLITIČKA I PRAVNA SREDSTVA: Šta to praktično znači? Premijer je tražio da Skupština pokaže izraz nepokolebljive volje naroda Srbije da se svim političkim i pravnim sredstvima brani sopstveni suverenitet. Istu formulaciju – sva politička i pravna sredstva – koristi i predsednik Srbije Boris Tadić.

Premijer je akcenat u svom govoru stavio na predlog da se što pre okonča rad na donošenju novog ustava u kome će biti ugrađena odredba da Kosovo i Metohija ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene i demokratske Republike Srbije. Pojačavao je poruku, upotrebivši izraz koji govori da će to biti zapisano krupnim slovima i tumačeći da to znači da će Kosovo po ustavu uvek biti sastavni deo srpske države. Iz ustavne odredbe proizlaze obaveze državnih organa da štite interese Srbije u unutrašnjim i spoljnopolitičkim odnosima, mada se te obaveze ne specifikuju.

Radikali su davali podršku izveštaju pregovarača, ali su vlastima puštali i električnog zeca, terajući ih da kažu ono što oni ne žele da kažu. Radikal Nikolić je tražio da se kaže šta će biti ako albanska strana upotrebi oružje. Oni i socijalisti (Ivica Dačić) varirali su tezu da međunarodni akteri svoje opredeljenje za nezavisnost Kosova pravdaju bojaznošću od albanske reakcije, a srpsku reakciju ne pominju, pa predlažu da srpska vlast treba da kaže da li će se samo duriti ili će primeniti i neka druga sredstva.

Socijalista Vučelić je umesto izraza "sva pravna i politička sredstva", koji koriste premijer i predsednik, koristio izraz "sva državna sredstva".

Naravno, na stolu na kome je igrana ta pingpong partija pisalo je Kumanovski sprazum – pred očima je stajala činjenica da srpska vlast od 1999. nema nikakvih ingerencija na Kosovu. Na Nikolićevo pitanje šta će biti dan posle, odgovorio je Duško Petrović (DS) konstatacijom da je Srbija sada u "danu posle" jedne politike i da preostaje da se pokuša da se spase šta se spasti može.

KREDIBILITET: Radikali i socijalisti su se rugali demokratskim strankama zbog toga što su u ovom pitanju računale sa podrškom Zapada, a da se to pokazalo netačnim; napadali su predsednika Srbije Borisa Tadića zbog njegove izjave da su dobri odnosi sa Amerikom spoljnopolitički prioritet Srbije i pored poznate činjenice da je američka administracija bliža stanovištu o nezavisnosti Kosova.

Predsednik Srbije nije odgovarao na te žaoke, već je upozorio sve političke aktere u Srbiji da moraju podizati kredibilitet Srbije, naročito u onim državama koje će donositi po Srbiju važne odluke u Kontakt grupi i Savetu bezbednosti. Opominjao je sve da ne čine ništa što slabi pregovarački potencijal srpske strane, a bilo kakvo pominjanje rata snižava kredibilitet Srbije.

Kroz raspravu su provejavali različiti pogledi na spoljnopolitičke prioritete. Radikali su zamerili što samit nesvrstanih u Havani srpska diplomatija nije iskoristila da na visokom nivou razgovara sa 135 šefova vlada i država. (Nikolić: "Svet nije samo Zapad, već je svet i zapad i istok i sever i jug.")

Socijalisti su (Dačić) ukazivali na to da je ruski predsednik Vladimir Putin najavio mogućnost upotrebe veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ukoliko Rusija ne bude saglasna sa ponuđenim rešenjem za budući status Kosova i Metohije, i tražili da se Rusija i Kina, od kojih se očekuje podrška, ne ponižavaju postupcima domaćih zvaničnika.

AHTISARI: Mnogo se govorilo i o specifičnim tenzijama koje su otežale ionako teške i dosad bezuspešne pregovore – kao što je onaj da su srpski pregovarači 24. jula u Beču razgovarali sa predstavnicima albanske zajednice sa Kosova i Metohije, a da neke od njih srpska država osnovano sumnjiči da su im ruke krvave od ratnih zločina počinjenih nad Srbima. Poseban osvrt odnosio se na to da je 8. avgusta međunarodni posrednik Marti Ahtisari kategorično, tačno sledećim rečima, rekao da su "Srbi krivi kao narod", da se nije izvinio, što je od njega očekivano i traženo, već da je posle toga izrekao novu uvredu rekavši da "Srbi zveckaju oružjem".

Od Skupštine Srbije je zatraženo da jasno i nedvosmisleno osudi tu Ahtisarijevu izjavu, što je ona i učinila. Teza o srpskoj istorijskoj krivici je odbacivana uz istorijska podsećanja, uz navođenje podatka da na Kosovu sada ima sedam puta više Albanaca nego pre sto godina, a da su Srbi optuženi za etničko čišćenje. Citirana je nota Stojana Novakovića turskom ministru spoljnih poslova Tefik-paši iz 1898. o zločinima nad Srbima na Kosovu, i pašin hladan odgovor da je notu primio a da ništa nije preduzeto. Poslanici s Kosova (Jakšić, Antonović) skretali su pažnju na sadašnje nasilje nad Srbima: pominjan je život u kosovskim enklavama koje podsećaju na logore, i inercija međunarodne uprave.

Uz konstataciju da je suvišno govoriti o tome može li se verovati u Ahtisarijevu nepristrasnost i objektivnost, predočeno je da Srbija neće tražiti da Ahtisari bude smenjen jer pregovarački tim ne smatra da je to formalno potrebno učiniti pred sam kraj njegovog jednogodišnjeg mandata. Bilo je glasova protiv (radikal Vučić).

Predstavnici zemalja Kontakt grupe podržali su, inače, Martija Ahtisarija u nastojanjima da kroz nastavak pregovora narednih meseci postigne što više. Nova runda pregovora Beograda i Prištine zakazana je za petak u Beču i biće posvećena decentralizaciji.

Radikali i socijalisti su koristili slučaj Ahtisari kao veš-mašinu, da kažu kako je to refleks onog prebacivanja kod kuće za njihovu, odnosno politiku Slobodana Miloševića.

NEPRISTAJANJE: Odbačena je kritika o navodnom nekonstruktivnom ponašanju Beograda u dosadašnjim razgovorima, koja se sa raznih strana mogla čuti više puta uz konstataciju da to zapravo znači da se Beograd smatra nekonstruktivnim samo zato što odbija da pristane na nezavisnost Kosova, uz ponavljanje (Koštunica) da Srbija na to ne pristaje, da nikada neće pristati da joj se otme teritorija i da svako treba da zna da Srbija neće podržati nijedno lakomisleno i brzopleto rešenje koje bi stvorilo presedan i samo pogoršalo iovako više nego složen kosovski problem.

Glavni tok skupštinske rasprave o Kosovu pokazuje da se računa s tim da će srpski referendumski potvrđen ustav zapravo biti još jedan plebiscit o Kosovu, i može da bude važan argument u pregovorima. Premijer Koštunica je odbacio i pomisao da referendum o novom ustavu ne uspe.

I predsednik Srbije Boris Tadić je naglasio da bi posebno definisanje ustavne odredbe u okviru novog ustava u sadašnjem trenutku predstavljalo snažnu poruku o političkoj volji u Srbiji i pored toga što je u postojećem ustavu definisan status Kosova kao autonomnog dela Srbije, na čemu je bilo insistiranja u raspravi (radikal Nikolić, socijalisti Dačić i Vučelić).

Sa skupštinske govornice, sve poslaničke grupe su tvrdile da su saglasne da se ustav donese brzo (pominjan je kraj ove godine).

Iz govora nekih od radikala proizlazi da će oni biti za to da predsednik Srbije bude biran u Skupštini, dok su i Vlada i predsednik za direktan izbor. To može značiti da neke od osetljivih razlika nisu usaglašene, što pomalo baca senku na jak utisak kako kosovsko pitanje ubrzava ustavni posao.