"Kada sam svog petogodišnjeg sina pitala zna li ko je Zoran Đinđić, rekao je: ‘Mama, pa to je onaj čika što je pobedio na kvizu!’ Rekla sam mu da su tog čiku danas ubili i da ga više nema. Pitao je naivno, dečije: ‘Zašto, mama? Je l’ zato što je bio najbolji?’."

Ovo je tekst poruke koju je jedna Beograđanka ostavila na svečanom ulazu u Vladu Srbije, 12. marta prošle godine.

To da je Zoran Đinđić najbolji, mnogi u Srbiji su znali i pre atentata. Mnogi su, nažalost, to shvatili tek nakon ubistva.

Zašto je Zoran Đinđić najbolji političar, najveći reformator moderne Srbije?

Zato što je jedini bio sposoban da pokuša da izvuče svoj narod iz učmalosti, autizma i intelektualne memle u koje su ga gurnuli mediokriteti raznih ideologija i partijskih i drugih obeležja.

Zato što je imao viziju i energiju da Srbiju skine sa stuba srama i da je povede u jedinom, pravom smeru toliko potrebnog ozdravljenja i modernizacije.

Zato što je uspeo da afirmiše znanje, intelekt i profesionalnost i da povrati građanima svoje zemlje nadu da sopstvenom snagom i pameću mogu da grade svoju i budućnost svoje porodice.

Zato što je svesno žrtvovao svoju popularnost govoreći surovu istinu i onda kada je to bilo bolno, svestan da pravi demokrata u Srbiji na početku tranzicije mora da bude vredan i iskren, da se bori za korak ka budućnosti, a ne za dnevnu popularnost.

Konačno, zato što je sve radio svestan surove tradicije ovih prostora koja upućuje na to da najbolji uvek bivaju žrtve svojih kvaliteta, hrabrosti i svoje misije.

Da li je Zoran umro uzalud? Gledajući dnevne događaje na političkoj sceni teško je ne odgovoriti pozitivno.

Protivprirodne (možda ipak prirodne?) antireformske vladajuće koalicije, pokušaj vraćanja istorije tri godine unazad, novi dužnosnici, obijači trafika, spaljivači opozicionih knjiga, nacionalne štediše – perači novca, julovski šefovi bezbednosti i tumači zakonodavstva, kvazieksperti za kapitalne provizije, pregaoci na polju kulture i pekarstva, ali i uspavani kreatori kulture međupartijskog monologa i unutarstranačkog revanšizma, a sve pored večno odškrinutih vrata onima sa početka rečenice, noćna su mora svima koji su imali tu visoku čast da budu saradnici pokojnog Predsednika.

Kreatori javnog mjenja ponovo postaju oni kojima izlazi pena na usta kada pomisle na bilo šta što je u vezi sa Evropom, XXI vekom, reformama, modernizacijom, Đinđićem, demokratijom… Mnogi od njih i danas vode borbu sa pokojnim Zoranom, na stranicama svojih glasila, na tribinama pokreta i društava za vraćanje Srbije u srednji vek, čak i otimanjem za Predsednikov stari kabinet u zgradi Vlade!

Ne, Zoran Đinđić nije živeo, radio i umro uzalud. Majka porodice Baćani, 12. marta 2003, piše: "Dragi Zorane, moj sin je bio vojnik 2001. godine. Ja sam, kao majka, mirno spavala. Moj sin je položio vozački ispit. Moj sin je dobio posao. Sve te lijepe stvari su ostale u mom srcu i sigurna sam u budućnost naše djece." Na istom mestu, istih dana, Senka pokušava da poetski izrazi svoju nadu:

"Zorane, možda nas tvoja smrt opomene da se okrenemo razumu i sudbinu uzmemo u svoje ruke, radi naše dece, radi Jovane, Luke…

Otrgnuvši se od nemara i spostvene bruke,
od tračerstva, gubljenja vremena i halabuke,
Možda imamo najzad sreću,
da se sastavimo sa odbeglom pameću. "

Srbija, Demokratska stranka, prijatelji i saradnici, a posebno najbliži imali su u Zoranu Đinđiću pravog čoveka, na pravom mestu, u pravo vreme. Nažalost, tragično kratko. Nenadoknadivo.