U noći između nedelje i ponedeljka umro je Đorđe Zorkić, novinar i istočnjački mudrac.

Upoznao sam ga u jesen 1969. na Bledu, na mom prvom novinarskom zadatku za Televiziju Zagreb. Tada je radio za Treći program Radio Beograda. Sećam se da smo se nekako zbližili i da sam ga slušao jako pažljivo. Imalo se šta čuti, sve do pre nekoliko nedelja. Sa radija je otišao u Tanjug i bio odličan spoljnopolitički novinar. Godinama je bio dopisnik iz Bangkoka, pokrivajući i indokineske ratove. Tamo se zarazio Istokom, budizmom i svime što uz to ide. Tu je našao i svog najdubljeg sebe, suštinu koja je u njemu čekala.

Bio je savestan, smiren, temeljit i neverovatno obrazovan. Taj je čitao toliko da sam se uvek pitao da kad stiže. Znao je sve i nije oklevao da to podeli sa mlađim novinarima, kojima je bio brižan, strog i temeljit guru. Tanjug je napustio zgađen kad je đavo odneo šalu, ali se ubrzo angažovao oko osnivanja agencije Beta i njenog dizanja na noge. Dobro se čuvao od uloge zvezde, sasvim u skladu sa istočnjačkom mudrošću.

Zbližili smo se opet 1999. i od tada smo se družili porodično i sve bliže. Sećam se da se sa Betom rastao gorko, po odlasku u penziju kad su ga dosta nekorektno ispratili, ali i da je to primio uglavnom filozofski. Ni penzija nije bila neka, ali nekome sklonom budizmu to nije bilo teško; barem se nije žalio. Nikad.

Iz porodičnih razloga, koji ponekad udare neizbežno svakoga od nas, proveo je neko vreme u izvesnom selu u Sremu, živeći u društvu dobrih okolnih seljaka i jednog psa, cepajući drva. Imao sam tada jak utisak da Đorđe uživa u jednostavnom životu, poput kineskog ili japanskog zen kaluđera; kao da je svetleo iznutra.