Osma sednica CK SK Srbije (kraj septembra 1987) s pravom se uzima kao prelomna tačka u celoj novijoj istoriji Srbije jer je tada Slobodan Milošević zaista uzeo stvarnu – mada ne i formalnu izvršnu vlast. Dvodnevni monotoni tok Osme sednice, pun napakovanih "telegrama podrške", učinio je da se ne zapazi jedan detalj: ponašanje Svetimira Lalovića, tadašnjeg republičkog sekretara za unutrašnje poslove. Lalović se otvoreno smejao telegramima podrške i vrteo glavom, zgranut nad bestidnošću i cinizmom te pažljivo pripremane političke egzekucije koja će 13 godina kasnije biti dovršena stvarnim pogubljenjem. Svetomir Lalović (1934–1992), inače profesionalni politički radnik, bio je ministar policije u dva mandata, od 5. maja 1982. do 5. decembra 1989. Kao pristojan i inteligentan čovek, među prvima je shvatio kuda stvari idu. Bio je do sada jedini republički ministar policije čiji je telefonski broj bio u imeniku i koji se javljao na svaki poziv. Ušao je u istoriju i po nečem važnijem: uhapsio je 19 radnika Službe državne bezbednosti i predao ih sudu jer su potkradali poštanske pošiljke tokom kontrole. Lalović je bio poslednji – neki kažu i najbolji ministar unutrašnjih poslova Srbije i uspeo je svoj sektor da očuva kao normalnu policiju. Njegov smeh na Osmoj sednici bio je koban predznak. Vrlo brzo su smenjeni i on i njegov načelnik Službe državne bezbednosti Dragan Mitrović, a srbijanska policija krenula je putem propasti pod mudrim rukovodstvom Slobodana Miloševića i plejade njegovih ministara i načelnika Službe.

Kakve su policije pod komunističkim režimima, ona naša je još bila sjajna. Po javnom redu i miru, jedina trauma bilo je Kosovo (od 1981), ali i tamo je bio savezni združeni sastav milicije iz svih republika i pokrajina, koji je uglavnom sedeo dokon štedeći dnevnice i dodatak za odvojen život. Bila je to mirna država i mnogi milicionar otišao je u penziju a da nikada nije potegao oružje u službi. Prava ubistva s umišljajem mogla su se nabrojati na prste, a glavni problem javnog reda i mira bila je noćna buka.

Po liniji državne bezbednosti bilo je isto: od kraja sedamdesetih glavna briga SDB-a bila je jugoslovenska neprijateljska emigracija; domaći disidenti bili su držani pod prismotrom više iz inercije i budžetskih razloga. Onda su 1984. Slobodan Milošević, novi predsednik Gradskog komiteta SK Srbije za Beograd, i Stane Dolanc, tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove, smislili "aferu dvadesetosmorice": pohapsili su i prijavili za udruživanje protiv naroda i države grupu intelektualaca i disidenata koja se već desetak godina skupljala po kućama i vodila svoje bezazlene debate. Naravno da je Služba o toj grupi znala sve od samog početka, ali je njena realistična procena bila upravo da je reč o svetu bezazlenom i bezopasnom – barem u to vreme: u grupi su, naime, bili i Dobrica Ćosić i (u kasnijem periodu) Vojislav Šešelj… Taj zakasneli i slaboumni pogrom disidenata u nedoba i bez potrebe nije naišao na oduševljenje u Službi. "To nismo mogli da razumemo; čak ni Rusi više nisu to radili", rekao je tada ovom autoru jedan čovek iz Službe. Pravosudni epilog te budalaštine bio je daleko od očekivanog: na jedvite jade izrečene su dve-tri osuđujuće presude, tek reda radi. Politička šteta bila je mnogo veća: Slobodan Milošević, užasnut nad poljskim događajima iz tog doba ("Solidarnošć" i Leh Valensa) i simpatijama u zemlji za njih, pokazao je u panici svoje staljinističko lice. Može se osnovano pretpostaviti da je oko tog slučaja i počela diferencijacija koja će se završiti na Osmoj sednici, to jest hapšenjem i ubistvom Ivana Stambolića 25. avgusta 2000.

Period trauma za policiju počinje 1989. demonstracijama kosovskih Albanaca zbog oduzimanja autonomije pokrajine: u masovnim sukobima milicija je pucala i ubila više desetina demonstranata. Pala je prva krv koja neće biti zaboravljena. Pod pritiskom svog javnog mnjenja, na hiljade milicionara i ostalih radnika unutrašnjih poslova albanske narodnosti daje otkaz; RSUP Srbije mora da prima nove ljude na brzinu, pa tako počinje era milicionara kursista, na brzinu školovanih samo da biju. Ostali aspekti tog veoma ozbiljnog i teškog zanata zanemaruju se; to će ostati praksa do 2000. godine.

Armija građanskog rata

Namere i strategija Slobodana Miloševića jasno se ocrtavaju već 1989. godine: njemu treba armija građanskog rata, a ne policija. U to vreme počinje pritisak na radnike saveznog SUP-a da se opredele: hoće li preći ulicu (u RSUP Srbije) – ili… Milošević na čelo SSUP-a postavlja penzionisanog generala Petra Gračanina koji sasvim otvoreno vodi njegovu politiku. Na čelu RSUP-a Srbije sada su Radmilo Bogdanović, agresivni i pouzdani Miloševićev kadar, i – na čelu SDB-a – Zoran Janaćković, do tada nepoznati političar s juga Srbije.

Prvi višestranački izbori 1990. godine doneli su promenu Miloševićeve upotrebe policije. Državna bezbednost dobija dva prioritetna zadatka: kontrolu opozicije i infiltraciju u nju, u zemlji, i infiltraciju u susedne države i subverzije u njima, pre svega Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, kao pripremu za početak rata. Albanska politika pasivnog otpora i izgradnje paralelnog društva na Kosovu oslobodila je Miloševiću leđa i efektive.

Šta je tačno Državna bezbednost radila s opozicijom i u njoj, tek treba da se sazna – ako se ikada bude saznalo jer je na obe strane vidljiv upadljivi nedostatak interesa da se to istraži. Već 1989, međutim, izbijaju incidenti i skandali sa Službom državne bezbjednosti BiH u istočnoj Bosni upravo zbog penetracije po liniji SDB-a Srbije. U leto 1990. po severnoj Dalmaciji ljudi iz MUP Srbije već operišu pod lažnim imenima i u dubokoj konspiraciji; Upravi bezbednosti JNA trebalo je više meseci da ih identifikuje – kao Radovana Stojičića i Franka Simatovića. U Srbiji, međutim, SDB polako stvara infrastrukturu i kadar za buduće paravojne formacije: Radmilo Bogdanović regrutuje Željka Ražnatovića Arkana kao glavnog budućeg operativca za organizovanje i naoružavanje Srba u Hrvatskoj, ali Arkan novembra 1990. biva uhapšen u Dvoru na Uni u neobjašnjivom incidentu. U martu 1991. Hrvatska ga – isto tako neobjašnjivo – pušta iz pritvora. Osim Arkana, u poslu s paravojnim formacijama učestvuju Mirko Jović, SNO, Vojislav Šešelj, ali i Vuk Drašković, u očajničkom naporu da bude veći Srbin od svih njih. Priča o paravojnim formacijama uglavnom je poznata; ponovićemo samo da su one bile isključivo pod nadležnošću SDB-a, njegovom kontrolom i komandom. MUP Srbije u celini je detaširao svoje ljude kao komandni kadar, ali i kao šefove policije i komandante u kritičnim zonama koje su bile suviše važne da bi se tek tako prepustile lokalnim Srbima.

Najbolja ilustracija Miloševićevog odnosa prema policiji – ali i svima drugima: ako tako postupa sa svojom policijom, kako li će tek s drugima – bio je 9. mart 1991. Jedan opozicioni miting koji bi se bio izvikao i razišao bez problema da ga nisu dirali poslužio je Miloševiću kao izgovor za pokušaj državnog udara. Bez razloga prepadnut, Majstor Pogrešnih Procena prvo 2. marta organizuje incident u Pakracu, sve u nadi da će tamo izginuti grdni Srbi, što su njegovi ulizički mediji bez provere odmah i javili, jer je tako bilo planirano. Srbi su ih izneverili i ostali su živi u Pakracu, umesto da izginu i olakšaju Miloševićev položaj u Beogradu. Milošević, Radmilo Bogdanović i načelnik Generalštaba Blagoje Adžić bili su pripremili plan: da se miting na Trgu republike isprovocira toliko da masa razbije policiju; da se pozove JNA u pomoć i da Predsedništvo SFRJ onda proglasi vanredno stanje. Sve je uspelo, osim vanrednog stanja, jer Predsedništvo nije naselo na laži Bore Jovića, upućene telefonom. Krajnje neprofesionalnom upotrebom milicije, koja je žrtvovana tog 9. marta namerno i planski, miting jeste prerastao u pobedu mase na ulicama. Milicijske starešine sa znanjem i iskustvom bile su zgranute; nekoliko njih je direktno (radio-vezom) odbilo da izvrši samoubilačka naređenja; oni su, jadni, mislili da treba da postupaju u skladu s pravilima zanata. Upotreba milicije toga dana bila je planski usmerena na njeno žrtvovanje: da je prilikom napada milicije masi bilo ostavljeno mesta da beži – a nije, namerno – demonstracije bi bile razbijene bez posledica. Ovako je istovremenim napadom milicije iz svih pravaca postignuta kritična masa besa i frustracije mase na Trgu – što se i htelo postići. Uostalom, na sličan ciničan način bile su 5. oktobra 2000. žrtvovane dve jedinice policije, ali u suprotne svrhe: za rušenje Miloševića. To bi, možda, trebalo da bude neka pouka budućim starešinama policije: političari će ih žrtvovati svaki put kad im to bude potrebno, na isti način. Jedini lek za to je slušati samo svoju profesionalnu savest i znanje.

Savezna policija, uprkos kakvom-takvom postojanju savezne države, nije opstala: oktobra 1992. MUP Srbije silom je zaposeo zgrade i druge objekte SMUP-a, dok je veseli Pavle Bulatović, tadašnji savezni ministar unutrašnjih poslova, ćutao. MUP Srbije uzeo je sve, ali pre i iznad svega arhive koji sadrže mnogo toga o svemu što se događalo i radilo još od pre Drugog svetskog rata. Radmilo Bogdanović smenjen je posle 9. marta, ali je na njegovo mesto došao Zoran Sokolović, a na mesto načelnika Službe Jovica Stanišić, do dana današnjeg dostojan komplimenta da je "srpski Žozef Fuše" – u smislu nedodirljivosti.

Eskalacija rata 1991, 1992. i kasnije donela je izvesno smirenje u javnom redu i miru, ali je miliciju suočila s novim problemima. Glavni je bio nedostatak boraca na ratištima, pa se poseglo prvo za dobrovoljcima iz redova milicije i ostatka MUP-a, a zatim i za ucenom: radnici MUP-a rođeni u Hrvatskoj i Bosni morali su da idu tamo i ratuju u smenama – ili ih je čekao otkaz. Ta je praksa kulminirala 1995. Tada je sreća bila služiti smene na Kosovu: sve mirno, a dnevnice teku; kasnije će se sreća obrnuti. Drugi i dugoročno mnogo ozbiljniji problem bila je hiperinflacija 1992–1994. U opštem siromaštvu policija je polako dobijala dve vrste privilegija: opšta korupcija i ono što će kasnije biti nazvano "srastanje policije i organizovanog kriminala", dakle, privilegovana korupcija za odabrane. U to vreme Državna bezbednost je bila osigurana svojim aktivnostima u kršenju sankcija, ispumpavanju para iz stanovništva, finansijskim transakcijama, ratnim plenom i švercom kritične i akcizne robe. Javnoj bezbednosti ostale su mrvice, zavisno od čina i spretnosti: pozornik je počinjao od boksa cigareta s kartonske kutije na ulici, a ako je spretniji, onda od pružanja zaštite lokalnom kafiću ili dućanu. Šef smene, pomoćnik komandira i komandir, tj. načelnik OUP-a i njegovi neposredni potčinjeni, imali su bolji start – ako su hteli: saradnju s lokalnim gangsterima u zaštitnim reketima; čuvanje monopola na ovo i na ono; telohraniteljske poslove za novo ratničko-preduzetničko plemstvo; zatvaranje očiju pred ovim ili pred onim. Kakve su se poslovne mogućnosti otvarale pred načelnicima uprava, pukovnicima, generalima, pomoćnicima ministra itd. – teško se naslućuje.

Korupcija je postala normalna stvar u policiji i tu se svako snalazio kako je hteo, znao i koliko mu se nije gadilo. Policajci nisu glupi ljudi, ma šta obično građanstvo o tome mislilo; kad se videlo ko sve može da pogine u nikad rasvetljenom ubistvu – to se uzelo u pamet. Opšta kriminalizacija srbijanskog društva izazvala je u policiji normalnu reakciju: "Ja da im ginem za te pare kad lopurde voze BMW, a moji šefovi im čuvaju leđa!" Kleptokratski populizam konačno je došao na svoje: u društvu u kome se sve može, policija je mogla malo više od ostalog građanstva, a mnogo manje od novog ratničko-kriminalno-političkog plemstva.

Aspekt armije građanskog rata bio je pažljivo čuvan potpunom prisilnom politizacijom policije. "Ovo je članska karta SPS-a", govorili su policajci pokazujući novouvedene značke. Nisu morali da budu članovi – niti je za time bilo potrebe. Znalo se vrlo dobro šta se ne govori ako čovek neće da završi pod Bihaćem ili u Orahovcu… Građanski protesti 1996–1997. pokazali su dve stvari: s jedne strane, sve bolju obučenost policije za građanske nerede; s druge, potpunu lojalnost režimu. Na nivou institucija koncept armije građanskog rata bio je legalizovan do kraja: Policijska akademija jedva da se po nastavnom planu i programu razlikovala od Vojne akademije kopnene vojske. Nesrećna ideja Posebnih jedinica policije ličila je na mobilizacijski koncept vojske; sve se više razmišljalo u vojnim kategorijama, a policijski oficiri koji su završili Vojnu akademiju kopnene vojske naglo su napredovali. Tada je policija već uveliko imala oklopne snage, minobacače, artiljeriju i svoje ratno vazduhoplovstvo; dva jurišna helikoptera Mi-24 hind kupljena su krišom od Ukrajine i dan-danas su u sastavu MUP-a; Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo takve dragocene helikoptere ne može ni da sanja.

U to vreme, kako svedoči general Aleksandar Vasiljević, Milošević se poigravao idejom da sve službe bezbednosti i obaveštajne službe objedini u nešto nalik na staru Oznu, nešto nalik na Ministarstvo državne bezbednosti; drugi izvori (iz MUP-a) to potvrđuju. Ideja je – srećom – naišla na snažan otpor s više strana, pre svega iz Vojske Jugoslavije, koja je gajila sve veće rezerve prema Miloševiću posle Dejtona. Ideja je bila odbačena.

Rat na Kosovu 1998–1999. bio je i – nadamo se – ostao najtraumatičnije iskustvo MUP-a Srbije. Rukovodstvo zemlje pokazalo je u tom ratu tragični amaterizam i nepoznavanje suštine protivgerilske borbe, a rukovodstvo MUP-a nije zaostajalo. Koncept PJP-a (Posebne jedinice policije) pokazao se kao direktno slabouman; taktičke ideje velikog stratega Nikole Šainovića i njegovog trusta pilećih mozgova u koordinacionom telu za Kosmet pokazale su se kao najbrži put u poraz. MUP Srbije nije imao snage da se suprotstavi tim Miloševićevim amaterima, niti se trudio da nešto o toj vrsti ratovanja nauči – ako ni iz čega drugoga, a ono iz istorije NOB-a. Pouka je kratka i jasna: u gerilskom ratu masovne represalije protiv civilnog stanovništva bez izuzetka idu u korist gerilcima; a kamo li u tako politički homogenoj i etnički dominantnoj sredini kakvi su kosovski Albanci. Svi parametri vojne i policijske nauke u kosovskom slučaju bili su upravo protiv taktike koja je primenjena; pitanje je zašto se niko od vajnih generala policije nije usprotivio? Za generala Aleksandra Dimitrijevića, tadašnjeg načelnika Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije, zna se da se protivio; za Jovicu Stanišića to se priča. U svakom slučaju, imamo primer bolesti koja je u Miloševićevoj Srbiji bila endemska i koja ju je i upropastila – bolesti deprofesionalizacije: to je kada se standardi i pravila profesije žrtvuju ambiciji, pohlepi ili političkoj podobnosti. MUP Srbije bio je jedna od žrtava: kad nadređeni prestaju da brinu o potčinjenima, ovi postaju puka topovska hrana; kad se žrtvuje načelo odbrane javnog reda i mira, života i imovine građana i ustavnog poretka, onda od policije postaje mafija.

Leto 2000. godine i kraj Miloševićevog režima MUP Srbije dočekao je rezigniran, upropašćen i podeljen. Javna bezbednost ostala je siroče države, a Državna bezbednost, blesavo i pompezno nazvana "Resor" (ostatak ideje o Ministarstvu državne bezbednosti) podelila se na običnu i više podivljalih frakcija. Za razliku od zamene Sokolovića Stojiljkovićem (nema razlike ni u čemu) 1997, zamena Jovice Stanišića u jesen 1998. bila je kobna: Rade Marković nije bio Jovici ni prineti; Jovica je znao sve o svemu i svakome; Rade je bio uniformisani milicajac, čovek iz sasvim drugog zanata. Nije bilo ni teorijske šanse da Rade Marković uspostavi kontrolu nad već podivljalom Službom koju je – možda! – samo Stanišić mogao da drži na uzdi. Najproblematičniji segment Službe bila je – i ostala – njena paravojna formacija Jedinica za specijalne operacije (Crvene beretke): borbena formacija na koju Državna bezbednost nije mogla da ima nikakva prava, dakle, jedinica potpuno ilegalna i tada i danas. Korišćena za najmračnije i najprljavije posove u zemlji i van nje, ta je jedinica postala zakon za sebe. Kod njih je normalno da bez pitanja nekoga ubiju kad im se kaže, a kamo li kad dobiju pismenu naredbu, kako su lepo objasnili optuženi za atentat na Ibarskoj magistrali. Kad im se nešto ne svidi, oni naprave oružanu pobunu i – nikom ništa. Ni ostatak Službe nije mnogo bolji: setimo se samo praćenja Ćuruvije, onih 600 kilograma heroina i još nekih detalja. Od nekada respektabilne službe bezbednosti, Državna bezbednost Srbije postala je za ovih deset godina sindikat plaćenih ubica, narko-kartel i nevladina organizacija, moćnija od one najstarije i najuglednije sa sedištem u Palermu.

Naravno da je takva organizacija glatko i bezbolno preživela prevrat od 5. oktobra; ne samo zbog fascinacije Zorana Đinđića Miloradom Ulemekom/Lukovićem Legijom i njegovim momcima nego zbog opšte fascinacije srbijanske političke klase tajnom policijom: ako je valjala Slobi, valjaće i nama. Dabogda im tako i valjala: prodaće ih kao i Miloševića čim uoči bolje poslodavce.

Povratak policije iz građanskog rata

Postoktobarski period 2000. godine bio je teško ometen trima faktorima: politikom kontinuiteta ("antirevanšizam") Vojislava Koštunice i njegovih pristalica, potpuno nepotrebnim trovlašćem do januara 2001, oklevanjem glavnine DOS-a da najbolnije probleme s policijom i tajnim službama raščisti odmah, bez milosti i obzira. Ogromna količina ključnih i kritičnih dokaza uništena je u međuvremenu; banda se pregrupisala i krenula u protivnapade na političkom planu; aktivirane su pretnje, ucene i sablažnjive ponude novim vlastima; novci su reciklirani. Podivljale frakcije Službe opravdano su zaključile da se ništa nije desilo. Samouverenost je porasla toliko da je Goran Petrović, novi načelnik DB-a, otvoreno dao do znanja da mu ne pada na pamet da nešto menja – osim nekoliko načelnika uprava koje je ionako doveo Rade Marković i ne spadaju tu. Posle oružane pobune iz novembra 2001, JSO je prebačen u Javnu bezbednost i to je bilo sve; još nije saopšteno – mada se naslućuje – ko je sve toj pobuni kumovao, preko koga i kako. Ako jedna oružana formacija za koju se verovalo da je u službi države saopšti da joj plata ne treba jer ima sponzore – šta je to onda? Banda plaćenika iz meksičke revolucije 1915, iz filma Divlja horda? Ne: sve je ostalo isto i nikoga ta tričava pitanja – šta je s heroinom, ko plaća JSO i za koga radi, ko je ubio Ćuruviju itd. – više ne zanimaju. Režimi prolaze, ali Služba ostaje, pa makar se zvala i Bezbednosno-informativna agencija izvan strukture MUP-a.

Javna bezbednost, opet odgovarajuće žrtvovana 5. oktobra, lizala je rane u nadi da će se nešto desiti, da je opet došlo vreme da se bude pošten i da se radi svoj posao. Ministar Mihajlović polako postaje žrtva tih frustracija uprkos naporima koje ulaže da od armije građanskog rata opet stvori normalnu policiju. Stisnut između oportunizma vrha političke vlasti i njime izazvanog oportunizma u srednjim i nižim komandnim nivoima MUP-a, on se koprca kako zna. Pri tom mu njegova nezgrapnost u javnim nastupima nimalo ne pomaže, kao ni stanje u pravosuđu – upropašćeno i zanemareno sudstvo i tužilaštvo stvaraju utisak da policija ne radi ništa. Najnovija spektakularna akcija hapšenja osumnjičenih za ubistvo generala policije Boška Buhe tek treba da se opravda pravosudnim ishodom i daljim rasplitanjem na sav glas objavljene "zavere" za atentate na niz sasvim postmoderno odabranih političara koji ni po čemu ne spadaju u istu ekipu – osim, kako kažu zlobnici, što bi im zajednički imenitelj mogao biti Jovica Stanišić… Ako ništa drugo, ova akcija MUP-a pokazala je da je trebalo izdvojiti Državnu bezbednost iz ministarstva jer je Javna bezbednost prvi put dobila tehničku podršku Državne u vidu kontrole telefona: do sada nije smela ni da se usudi to da traži jer je policijska prislušna elektronika bila isključivi monopol Državne bezbednosti. Toliko o dosadašnjim prioritetima MUP-a Srbije.

Tranzicija iz armije građanskog rata u normalnu građansku policiju ne bi – po definiciji – trebalo da bude teška: policija, kao i svaki zanat, prirodno, spontano teži ispunjavanju zadatih profesionalnih standarda. Ako budu ostavljeni na miru, policajci će prirodno težiti redu, miru i sigurnosti, rasvetljavanju krivičnih dela i društvu sa što manje konflikata. U tome su slični vatrogascima i radnicima hitne pomoći: što te tri profesije manje rade – društvo je srećnije. Sadašnje tendencije modernizacije i razvoja policije u Srbiji: resocijalizacija policajaca kroz pozornički sistem, napori za integraciju u građanstvo, povećana parlamentarna i druga kontrola, sindikalno organizovanje policije (koje se pokušava od 1991), naglasak na profesionalizmu, minimum prinude i ostalo, sve to zahteva vreme i napor. Svako buduće poigravanje s politizacijom, sa zloupotrebom profesije u jeftine privatne svrhe, s novim žrtvovanjem policije sitnim političkim ciljevima može samo da nas vrati u prošla vremena.