Istorijski zapisi – Pregovori Tita i Forda
GODINE VELIKE POLITIKE: Džerald Ford i Josip Broz Tito
Do viđenja u Vašingtonu, budite dobri u Limi
Predsednički i još šest drugih aviona za raznovrsnu logističku podršku, a teme liče na današnje
Američki predsednik Ford posetio je Jugoslaviju u sklopu svoje evropske turneje čiji je primarni cilj bio učešće na Konferenciji u Helsinkiju a održana je od 30. jula do 1. avgusta 1975. godine. U SAD je bilo dosta otpora i javnih napada zbog planiranog učešća Forda na Evropskoj konferenciji, uglavnom od protivnika detanta. Posle Konferencije ti napadi su prestali. Ford i njegova delegacija su pre Evropske konferencije posetili Zapadnu Nemačku i Poljsku, a posle Konferencije Rumuniju i Jugoslaviju. On je doputovao na beogradski aerodrom 3. avgusta posle podne, sa suprugom, sinovima i velikim brojem saradnika i stručnog osoblja. Osim predsedničkog aviona, sletelo je još šest drugih za raznovrsnu logističku podršku.
U razgovorima 4. avgusta 1975. godine u Beogradu, pored dvojice predsednika – Forda i Tita, bili su prisutni sa jugoslovenske strane: dr Vladimir Bakarić, zamenik predsednika Predsedništva SFRJ, Edvard Kardelj, član Predsedništva SFRJ, Džemal Bijedić, predsednik Saveznog izvršnog veća, Miloš Minić, zamenik predsednika Saveznog izvršnog veća i sekretar Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, Dimče Belovski, član Saveta Federacije, Lazar Mojsov, zamenik saveznog sekretara za inostrane poslove, Toma Granfil, jugoslovenski ambasador u SAD, Aleksandar Šokorac, šef kabineta predsednika Republike, Nikola Miličević, pomoćnik saveznog sekretara za inostrane poslove, Anđelko Blažević, savetnik za inostrane poslove predsednika Republike, Svetozar Starčević iz Saveznog sekretarijata za inostrane poslove. Sa strane SAD u razgovorima su učestvovali: Henri Kisindžer, državni sekretar SAD, Lorens Silberman, američki ambasador u Jugoslaviji, Hartman, savetnik predsednika SAD,… Razgovor je započeo pitanjem o međunarodnom terorizmu, odnosno raspravom o reperkusiji napada japanske Crvene armije na konzulat SAD u Maleziji, o mogućim vezama Crvene armije sa palestinskim organizacijama i uticaju međunarodnog terorizma na situaciju na Bliskom istoku.
ONI – BLISKI ISTOK: Predsednik Džerald Ford je ocenio da i SAD i Jugoslavija imaju duboke interese na Bliskom istoku. Zbog jugoslovenskog uticaja na situaciju na Bliskom istoku predsednik Ford je izrazio veliko zanimanje za poglede predsednika Republike Josipa Broza Tita. Američka strana bila je uverena da ako se nastavi nasilje na Bliskom istoku, rat će biti neizbežan i krvav, a mogao bi značiti konfrontaciju između SAD i SSSR. Izbegavanje takvog rata SAD su videle u primeni rezolucija 242 i 338 Ujedinjenih nacija. Zbog toga je američka strana smatrala da su predstojeći pregovori na Bliskom istoku značajni. Predsednik SFRJ Josip Broz Tito je izneo mišljenje da prepreku mira na Bliskom istoku predstavlja Izrael, jer se nije povinovao pomenutim rezolucijama UN-a. On je istakao da ponašanje Izraela dovodi i do podele u redovima nesvrstanih zemalja, jer se jedan deo arapskih zemalja zalaže za isključenje Izraela iz UN-a. Predsednik SFRJ se zalagao za postizanje mira na Bliskom istoku povlačenjem Izraela sa okupiranih teritorija i njegovo državno priznanje.
U nekoliko navrata je ponovio da se nikada nije slagao sa namerama nekih arapskih lidera da "Izrael gurnu u more"…
KARDELJ – ZAKON O INVESTICIJAMA: Drugi deo razgovora odnosio se na kupovinu oružja i ekonomsku situaciju. Predsednik SAD Džerald Ford uverio je predsednika SFRJ da će izaći u susret jugoslovenskim zahtevima. Govoreći o ekonomskoj situaciji, Edvard Kardelj, premijer SFRJ, istakao je da je Jugoslaviji, pošto je zemlja u razvoju, potreban kapital i da očekuje znatna ulaganja američkog kapitala u industriju, poljoprivredu i tehnologiju. Napomenuo je da je stoga SFRJ donela novi zakon o investicijama radi stvaranja povoljnijih uslova za strane investitore. Kardelj je izrazio nadu da će američka administracija podržati napore koji bi pomogli stvaranju atmosfere međusobnog poverenja i saradnje.
DEFICIT NERAZVIJENIH: Treći deo razgovora odnosio se na međunarodne ekonomske odnose i položaj nerazvijenih zemalja na svetskom tržištu, odnosno na Sedmo specijalno zasedanje UN-a. Miloš Minić, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, istakao je da će na tom zasedanju UN-a SAD imati ključnu ulogu, da će rezultat zasedanja zavisiti velikim delom od pozicije SAD prema odnosu između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Istakao je i da se 30-40 nerazvijenih zemalja nalazi u katastrofalnoj situaciji i da nerazvijene zemlje imaju deficit od trideset do četrdeset milijardi dolara u svetskoj trgovini. Predsednik SAD Džerald Ford naglasio je da je politika SAD i njegove administracije da pomaže nerazvijenima, ali da za njihovo loše ekonomsko stanje nisu odgovorne SAD, već visoka cena nafte.
GRUBA OTVORENOST: Svi učesnici razgovora bez uzdržavanja su to prenosili svojim drugovima na visokim položajima. Smatramo da to dočaravaju navodi iz dnevničkih beležaka Dragoslava Markovića (Život i politika 1967–1978, Beograd, 1987): "Naši su zadovoljni razgovorima. Razgovarao sam o tome opširno sa Vladimirom Bakarićem i nešto kraće sa Milošem Minićem. Insistiraju na trajnom interesu SAD za ovakvu nesvrstanu, integralnu (u ovim granicama) Jugoslaviju. Uostalom, to su i u svojim izjavama isticali. Svesni su činjenice da Jugoslavija i Tito imaju veliki uticaj u savremenom svetu, a među nesvrstanima posebno. Svoj interes vide u razvijanju bilateralnih odnosa s nama. Naši, pak, ističu njihovu neposrednost i otvorenost u razgovorima. U tome, čini mi se, ponekad znaju i da pređu meru dozvoljenog. Na primer, pozdravljajući se sa Minićem na aerodromu, Kisindžer kaže: ‘Do viđenja u Vašingtonu! A dotle, vladajte se dobro u Limi’ (na predstojećoj konferenciji nesvrstanih). Miloš je to ostavio bez komentara. Kisindžer, naročito, zna da direktno, ponekad i grubo, govori u ime interesa SAD."
Izvor: Prilog za istoriju odnosa SFRJ i SAD: Američki Zapisnik sa razgovora Tito–Ford, održanih 4. avgusta 1975. godine, dr Mile Bjelajac, dr Marija Obradović, Central and Eastrn European Online Library
Nikson, ja i drugovi
Potkraj leta, oko svitanja – a ćale i keva na placu, zvoni zvono, prilično uporno. Mene hapse
Septembar 1970.
Kroz odškrinuta vrata – jer bezbedonosni bedni lanac nije otkačen – ulazi dlakava muška ruka s papirićem. Primim se, malo posle vidim da je i noga tu, u odškrinutim vratima. Ne sećam se šta je na papiru pisalo, ali znam da sam bio u polovnim, pocepanim pamučnim gaćama. Nešto o nekom "razgovoru", možda i ništa. Ruka, noga i još jedan su ušli i, bez vike i nervoze, dopustili su da se obučem.
"Hapšenje!", a baš nekako i nisam spreman. Šta kažu učitelji revolucionarne borbe? Ćebe, sapun i četkica za zube? Da obučem čiste gaće i ponesem rezervne? Ne, šta će reći drugovi? Više knjiga ili više higijene?
Odlučujem, oblačeći se (ona dvojica stoje u predsoblju kao da ih stvarno ne zanima šta radim), za debelu knjigu: Koen i Nejgel – Uvod u logiku i naučni metod, ispit kod Aleksandra Krona. Ako robija ne bude duža, u redu, a ako bude, eto meni – i čovečanstvu – nastavka beskrajnog romana Moji univerziteti (Aleksej Pješkov, alias Maksim Gorki).
Četkica za zube, ok, ali nema paste. Ako ponesem i ćebe, zajebavaće me drugovi. Zbog slabosti na hladnoću.
Dobro, idemo, samo da brat zaključa vrata. "Može", kažu. Budim ga. "Idi do Bubeta, javi da su me uhapsili."
Napolju je, u pozno svitanje, najobičniji lend rover, ko da su neki seljaci po mene – po Nas! – došli. Kreće ka Zemunu, kod Bubeta. Iskusno, on nikome ne otvara vrata (nije ni mom bratu Milanu, samo je primio poruku o privođenju, saznao sam kasnije); narodni milicajci se nešto uopšte zbog toga ne potresaju.
Sedimo, zaista se više ne sećam ko je bio, a lend rover kruži Novim Beogradom. Kažu da traže nekog Ristića, Ljubišu. Ljušu? "To je u Šest kaplara", pomažemo mi robijaši, i upućujemo šofera kako da priđe jednom od kaplara. Posle se širio mit o milicajcu koji je u onom jutarnjem polumraku i neosvetljenom predsoblju salutirao uniformi Ljušinog ćaleta.
Kraj priče je da nas nisu okovali, ni mlatili, ni pretili – samo su nas uveli u neku prostoriju s klupama, kao da je učionica. Što je i bila i, ako me naknadna pamet ne laže, upravo i baš za nas, malu decu u školi.
Kad su lend roveri u tu učionicu isporučili ne više od tridesetak privedenih, pojavio se inspektor Velja Dokić. Kao što se ne sećam s kim sam priveden i ko je na kraju bio u toj učionici, upamtio sam da je, pošto se predstavio, rekao da dok je gospodin predsednik Sjedinjenih Američkih Država Ričard Nikson u poseti Beogradu ne izlazimo na ulice, a ako izlazimo, da se pravci našeg kretanja ne ukrštaju s pravcima kretanja predsednika Sjedinjenih Američkih Država, gospodina Ričarda Niksona. To sam upamtio zato što je Velja Dokić, kasnije nazvan "Beogradski Džejms Bond" i kratko slavan kao muž Lepave Lukić, bio prvo službeno lice koje je upotrebilo reč "gospodin" u smislu poštovanja. U to vreme, naime, obratiti se nekom s "Gospodine!" ili "Gospođo!" bila je uvreda, naročito u javnom prevozu.
Iz Koen-Nejgelovog Uvoda u logiku i naučni metod moja kći danas uči logiku – ne znajući ništa o njenoj revolucionarnoj prošlosti.
Posle nekoliko sati u onoj učionici, Velja Dokić nas je hladno pustio kući. Nije pristao da nas oni lend roveri vrate; morali smo peške, jer je gradski saobraćaj radio normalno. A, priča se, gospodin Koča Popović je druga Ričarda Niksona noću vozao po Beogradu u svom spačeku. Toliko o tome.
