Više od mesec dana od početka tragičnog rata u Ukrajini, čini se da je “specijalna operacija” Vladimira Putina potrošila više ruskih generala nego neobičnih, zastrašujućih oružja čiji su razvoj, u ogromnoj mreži tajnih laboratorija, svojevremeno započeli sovjetski naučnici. Zbog njih su Oružane snage Ruske Federacije ne samo druga vojna sila na svetu po procenjenoj snazi, nego i neprijatelj koga niko ne bi poželeo. Prateći borbe iz dana u dan, analitičari sukoba vagaju nejasnu rusku startegiju, ali uporedo sa stradanjima u zaraćenim područjima, spor napredak ruskih snaga i stanje na ratištima koje je mahom teško razlučivo od propagande obeju strana, za sada, na sreću, jasno se vidi odsustvo ruskih oružja apokalipse.

Mada smo u medijima posvedočili čitav niz uverljivih analiza kako će neuspeh u borbama sa Ukrajincima podstaći Putina na korišćenje hemijskog/biološkog/visokoenergetskog/termobaričnog oružja, to se, srećom, nije desilo. Bez analize ljudskih resursa, jednostavan uvid u tehničke kapacitete koje poseduju ruske konvencionalne snage nagoveštava da su takve procene možda ipak bile preuranjene i da Rusi, ma kako naišli na ozbiljan i odvažan ukrajinski otpor, mogu voditi sasvim običan rat (ako se za bilo koji to može reći), a da ne posegnu za Čehovljevom puškom masovnog uništenja, mnogo duže nego što je mahom bilo ocenjeno.

Rat, međutim, a to je stanje kada živi ljudi ubijaju druge jednako žive ljude, uvek izbija jer jedna strana nije dobro procenila svoju snagu. Vojni i ekonomski analitičari se možda neće složiti, ali kako sukob postaje sve krvaviji, verovatnoće i procene rizika se menjaju i nemoguće je pouzdano znati šta su zaraćene strane spremne da upotrebe da bi, ako ništa drugo, sprečile da budu ubijene. Jedino je sigurno da nijedna strana ne može koristiti ono što ne poseduje. Šta je, zapravo, u igri?

BOJNE MAŠINE

Vojni magazini su, dan pred rusku invaziju, nezavisno od snaga pripremljenih na obodima Ukrajine, izveštavali kako Ruska Federacija poseduje više od 2900 operativnih tenkova i više od 4900 raznovrsnih artiljerijskih oruđa, što je po brojevima sasvim uporedivo sa vojskom Sjedinjenih Američkih Država. Pri tome, SAD ima doslovno deset puta veći budžet (715 milijardi dolara u poređenju sa ruske 62 milijarde), dok je po broju od 5200 oklopljenih vozila ruska pešadija čak raspolagala sa dvostruko brojnijim voznim parkom od američkog. Obe države imaju srazmeran broj interkontinentalnih balističkih projektila (400), strateških bombardera (oko 70) i nuklearnih podmornica (Rusija 11, SAD 14), dok Rusi imaju oko 1170 borbenih aviona, a Amerikanci 1570. Američka mornarica sa 11 nosača aviona neuporedivo je snažnija od ruske koja ima samo jedan, ali i bez svega toga, čini se da je potcenjena dubina štete koju Rusija tehnički može podneti tokom jednog lokalnog ratnog sukoba.

Ruske kopnene snage raspolažu čitavim nizom savremenih mobilnih platformi, kao što su Armata, Bumerang, Kurganets i druge ubojite mašine koje oduševljavaju ljubitelje oružja, ma kakva osećanja prethodno gajili prema Moskvi. Prema uporednim podacima ruskog sajta “Ratovanje” i britanskog Međunarodnog instituta za strateške studije, kopnene snage poseduju više od hiljadu bojnih mašina 21, koju Rusi nazivaju “grad” (po padavini), a koja je daleki potomak slavne “kaćuše” kojom je Crvena armija jurišala na Berlin, a čije su verzije i kopije danas kupile gotovo sve armije sveta. Ovo užasno oružje ispaljuje granate od 122 milimetra na udaljenost od 40 kilometara i prevozi se na kamionu tipa “Ural”, a operativan je i opasniji naslednik BM21, po imenu 9A52-4 Tornado.

Pored čitavog niza oklopljenih vozila i lansera, uključujući ogroman arsenal raketa zemlja-vazduh, kopnene snage raspolažu i sa čak sedam vrsta balističkog projektila malog dometa – Iskander M. Redovno paradiran i prikazivan na sajmovima, Iskander je monstrum, naslednik popularnog projektila Skad kojim su Sovjeti naoružavali razne antiamerički raspoložene režime (poput onog u Iraku). Ideja o zameni Skada dugo je prisutna u ruskoj vojnoj industriji i nakon niza manje uspelih pokušaja, nastao je Iskander koji je u upotrebi od 2006. godine. Namenjen za ciljeve na rastojanju manjem od 50 kilometara, Iskander se transportuje na vozilu koje nalikuje na kamion, ima sopstveni raketni pogon, koristi pseudobalističku putanju i gotovo ga je nemoguće naciljati, a može da nosi bojevu glavu tešku i do jedne tone, koja može biti konvencionalna, ali i termobarična ili čak nuklearna. Iskander se kreće zastrašujućom nadzvučnom brzinom (čak pet puta brže od zvuka) i kada je lansiran, pogađa metu na drugoj strani fronta za manje od pola minuta.

Slične performanse, ali sa dometom od čak 2000 kilometara, ima H-47M2 Kinžal, što znači bodež, opako nadzvučno oružje viđeno u Ukrajini. Kinžal se ne lansira sa kamiona ili nekog od brojnih ruskih oklopnika, već sa aviona, i zapravo je naoružanje vazduh-zemlja koje pripada ratnom vazduhoplovstvu Ruske Federacije. Stablo oružanih snaga Rusije, pored kopnenih i vazduhoplovnih, inače ima čitav niz grana i svaka od njih ima svoj visokotehnološki bodež kojim se ponosi. Detaljan popis je dug i onespokojavajući, ali svakako, bez sumnje najubojitiji arsenal imaju tri armije bazirane u Omsku, Vladimiru i Rostošiju, koje čine Strateške raketne snage i koje operativno koriste bilo mobilne, bilo silos verzije Topolj M ili Jars raketa.

ORUŽJE UZAJAMNOG UNIŠTENJA

Ranih osamdesetih godina 20. veka, u doba kada je Ronald Regan selio balističke rakete tipa “Peršing” iz jednog kutka Evrope u drugi ispitujući debljinu nerava sovjetskog Centralnog komiteta, a svet naizmenično potresali teroristički napadi levičarskih organizacija i antinuklearni protesti, pukovnik Crvene armije Valerij Jarinič, dete Hladnog rata, vojni tehnokrata koji je prethodno službovao u raketnoj bazi u šumi kod Kirova, izvodio je prve oglede budućeg projekta “Perimetar” pokušavajući da iz dubokih podzemnih bunkera ispod Urala pošalje kodiranu radio-poruku koja je glasila samo: “Pećina”.

Jariničeva životna misija biće da stvori mozak apokalipse – da za komandu strateških snaga Sovjetskog Saveza razvije autonomni upravljački sistem koji će, nezavisno od ljudskih grešaka ili pak ljudske bolećivosti, biti sposoban da samostalno i bez prethodne komande lansira celokupni sovjetski arsenal (koji je tada brojao čak 46.000 nuklearnih bojevih glava). Zamisao je bila jasna – novi američki interkontinentalni projektili visoke preciznosti mogli su da jednim udarom obezglave SSSR i Jariničev zadatak je bio da stvori sistem koji će, aktiviran pre krize, nezavisno od postojanja komande iz Moskve, detektovati da je došlo do američkog nuklearnog napada i potom automatski odgovoriti nuklearnom odmazdom na ciljeve u SAD.

Tako je nastao “Perimetar”, koji će na Zapadu biti popularniji pod nazivom “Mrtva ruka”. Sistem je trebalo da u praktičnom smislu osveži hladnoratovsku doktrinu potpunog uzajamnog uništenja (MAD), da odvrati Reganovu administraciju od potencijalnog pokušaja da nuklearnim oružjem gađa lidere SSSR-a i spreči ih da koriste standardni sovjetski Kazbek sistem kontrole nuklearnog asrenala. “Perimetar” je omogućio Moskvi da američkoj demokratiji preti i iz potencijalnog groba. U projektu je učestvovao niz sovjetskih instituta, a sistem je ušao u upotrebu 1985. godine. Ispostaviće se da je ideja sa ovakvim odvraćanjem uspela, a Jarinič je u godinama nakon pada SSSR-a govorio za medije kako “Mrtva ruka” ne samo da omogućuje odmazdu, sprečavajući takozvanu limitiranu razmenu, već pruža i dodatnu kontrolu lansiranja koje se neće desiti ako nije došlo do američkog napada.

“Mrtva ruka” i danas postoji. Kada se prethodne nedelje u Poljskoj američkom predsedniku Džozefu Bajdenu omaklo da nagovesti svrgavanje Vladimira Putina, američka administracija se nije ustezala da praktično odmah pojasni kako nije zainteresovana da obori (ili fizički napadne) vlasti u Moskvi. Ovaj slučaj povećane pažnje u retorici, kao i čitav niz sličnih tokom “ratne” komunikacije SAD i Rusije, jasno pokazuje da, uprkos početnom pozicioniranju snaga, dve sile ne žele da uđu u situaciju totalnog rata ili potencijalne nuklearne pretnje, uključujući scenario gde bi umesto ruskog predsednika na Vašington ciljao automat zakopan ispod Urala. Naime, prema podacima Asocijacije za kontrolu oružja (ACA), oko 90 odsto današnjeg nuklearnog arsenala pripada dvema najvećim nuklearnim silama – SAD i Ruskoj Federaciji. No, uprkos teškim okolnostima zbog rata u Ukrajini, svet je danas ipak manje ugrožen od nuklearnog oružja nego tokom Hladnog rata.

Ukupan broj nuklearnih bombi je, naime, danas bar pet puta manji nego u Reganovo doba. Nuklearni arsenal se smanjio zbog zabrane nadzemnih nuklearnih proba, ali pre svega zahvaljujući dobrim dugoročnim efektima osnovnog sporazuma NPT (Non–Proliferation Treaty) iz 1968. godine, kao i sedam sukcesivnih ugovora o kontroli nuklearnog oružja koje su dve supersile u međuvremenu potpisale. Poslednji, “Novi START” sporazum, još uvek je na snazi i ograničava broj nuklearnih bojevih glava koje mogu biti strateški raspoređene na 1550. U skladu sa tom regulativom, a prema podacima iz novembra 2021. godine, Ruska Federacija poseduje najviše nuklearnih bojevih glava na svetu, čak 6257. Od toga je po sporazumu 1760 “penzionisano” i na čekanju za dekomisiju, 4497 se čuva u strateškoj rezervi, a 1458 je strateški raspoređeno. Mali brojevi ipak nisu uteha – svaka od nuklearnih bombi pojedinačno, lansirana zbog odluke živih ljudi ili od “Mrtve ruke”, znači apokalipsu.