Kao i prošli put, u pisanju cenjenog dr Jagoša Raičevića ima nekoliko odličnih tema i gomila spekulacija.

Prva ozbiljna tema vezana je za strategiju oko međunarodnih projekata. To je prilika da kažem da je Nacionalni REReP koordinacioni komitet Nacionalne kancelarije Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope, na osnovu pisma iz Pakta (pismo upućeno iz REReP Task Force sekretarijata u februaru 2001. godine), još u februaru obavestio zainteresovane institucije i organizacije da postoji mogućnost međunarodne podrške projektima iz oblasti zaštite životne sredine. Predstavnici pedesetak institucija podneli su na osnovu tog dopisa (koji im je uredno distribuirala Nacionalna kancelarija Pakta stabilnosti) preko sto projekata. Nije bilo tajnosti (samo institut u Vinči, čiji ste saradnik, konkurisao je sa tri projekta !! – u Upravi zavedenih pod šiframa YU–S 18, YU– S i 23 Long-term 33, a kako Vi za to ne znate to zaista nije problem Vlade Srbije, Uprave za životnu okolinu, ni moj lični) niti protekcije. Prioritetne oblasti sugerisali su predstavnici Pakta, dakle potencijalni donatori, a ne nekakva "ekspertska grupa". Koliko ti kriterijumi zaista odgovaraju našim potrebama, koliko će para srpski projekti iz oblasti zaštite životne okoline dobiti od Pakta ili na donatorskoj konferenciji, i da li će ih biti uopšte, zavisi od onih koji bi pare trebalo da daju. Naše je bilo da prikupimo projekte (u prostorijama SO Vračar održan je tim povodom koordinacioni sastanak sa podnosiocima predloga projekata 21. februara 2001. godine), raspodelimo ih po temama (internet adresa sajta Republičkog ministarstva za ekonomske odnose s inostranstvom: http://www.mier.sr.gov.yu) i pomognemo u njihovoj pripremi za potencijalne donatore (prezentacija prof. dr Radmila Pešića) naročito u pogledu načina formiranja budžeta projekata za međunarodne donatore (posebno u kontekstu koordinacionog sastanka Task Forca, koji je trebalo da se održi u aprilu 2001. godine u Sarajevu, ali je naknadno odložen).

Tako je napravljen pool nacionalnih projekata iz oblasti životne sredine na način i u formi za koje naši predstavnici mogu da pokušaju da dobiju pomoć iz inostranstva, bilo da se radi o donatorskoj konferenciji, Paktu za stabilnost ili bilateralnim kontaktima.

Preostaje priča o sredstvima iz budžeta. Sredstva Uprave za zaštitu živtne okoline Ministarstva zdravlja Srbije iznose 54 miliona dinara (Zakon o budžetu Republike Srbije, usvojen u Narodnoj skupštini u martu mesecu). S jedne strane, to je u realnom iznosu dva puta veće od budžeta prethodnog tzv. ministarstva, a sa druge je očajno malo. Ali to malo rešili smo da potrošimo na programe. Zato je 5. juna 2001. godine u dnevnom listu "Politika" objavljen javni konkurs Uprave za životnu okolinu, u kome se pozivaju pojedinci, organizacije i institucije da podnesu projekte iz šest velikih oblasti koje bi Uprava finansirala, u skladu sa svojim (skromnim) mogućnostima.

Preostali prostor za odgovor dr Raičeviću potrošiću na još jedno besplatno pominjanje ovog konkursa, uz poziv zainteresovanima da pomognu svojim predlozima projekata (ova polemika je dokaz da od mudrih saveta nema mnogo vajde za životnu sredinu). Ako ni to nije dovoljno transparentno, pa se g. Raičević, umesto Upravi sa nekim dobrim projektom, obrati listu "Vreme" sa novom serijom spekulacija, obećavam da neću odgovarati.

Na kraju par reči o "Izveštaju o stanju životne sredine za 2000. godinu", za koji g. Raičević pita "ko ga je pisao" i "dokle će povlašćeni eksperti…". U pripremi ovog inače vrlo egzaktnog izveštaja učestvovalo je, doduše, čak 45 eksperata. Ali nisu relevantni samo njihova imena i stručnost, nego pre svega rezultati merenja. E, ti rezultati merenja objavljeni su na osnovu Izveštaja o merenjima čak 22 različite institucije, između ostalih i "Kratkog izveštaja o stanju radioaktivnosti životne sredine u 2000. godini" koji je sastavila Laboratorija za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine Instituta za nuklearne nauke u Vinči, dostavljenog Upravi 25.4.2000. Kako Vi kao saradnik u Vinči ni za to niste znali, nije mi jasno, ali mogli ste da se raspitate pre nego što se presavili tabak i optužili državu da ne konsultuje institucije nego "povlašćene eksperte".

Kao što reče poštovani g. Velimir Ćurgus Kazimir u svom tekstu u prošlom broju "Vremena": "I kivni imaju neku misiju. Njihova misija je da zgade svaki napor oko popravljanja sveta, tačnije, njihovog dela sveta."

Izbeći ću zato da odgovorim na čak četiri prozivke: o meni kao savetniku–plaćenom volonteru (niti primam platu u Vladi, niti bih po zakonu, kao narodni poslanik, to mogao); o poznavanju mog engleskog; o tome ko stoji iz mene i pomaže mi u pisanju tekstova, te na par kiselih dosetki o nevladinim organizacijama (mi ih smatramo izuzetno važnim faktorom u ovoj priči, a njihova uloga će u Srbiji biti sve veća kako se budemo približavali Evropi, makar se Vama ne dopadalo obeležavanje međunarodnih ekoloških praznika…). Previše me te neargumentovane opaske podsećaju na situaciju u kojoj sam se nedavno našao u Narodnoj skupštini – situaciju u kojoj ja za govornicom čitam faksimil dokumenta kojim se dokazuje da je Šešeljeva majka podigla palatu sa devet spavaćih soba i četiri kupatila dok mi radikalski poslanici dobacuju "kviminalac i pvodaješ dvogu".

Vreme dobacivanja iz klupa neumitno prolazi. Zato projekte na sto – već previše kasnimo za Evropom.