Malo je onih, ako ih uopšte ima, koji bi mogli da kažu bilo šta loše o patrijarhu Irineju: reč je o blagom čoveku vrhunskog obrazovanja, privrženom tradiciji i monaškom zavetu, kadrom da sasluša i razume sagovornika.

"Izabran je čovek koji nije ekstreman, ni levo, ni desno, koji će uspešno voditi Srpsku pravoslavnu crkvu u narednom periodu", kaže vladika šabački Lavrentije, predsedavajući Izbornog sabora, i naglašava da patrijarh Irinej "oseća dušu narodnu, decenijama je posvećen svojoj veri i svom rodu svim srcem, pa možemo da kažemo da na tron svetoga Save stupa čovek po Božijoj i ljudskoj meri".

"Znam da je to delo milostinje i ljubavi Božije, ali i delo Božije koje obavezuje i traži dostojan odgovor i dostojan život po Hristu i njegovom jevanđelju. Bogu blagodarim na njegovom prevelikom daru meni malenom. Obraćam se našim svetiteljima iz našega roda sa molitvom da ne ostave slugu svoga, sledbenike svoje iz roda njihovoga. Ovakvi kakvi jesmo mi smo njihovi i oni su naši", naglasio je patrijarh Irinej i dodao da je "uspinjanje na visinu teško, ali ostati na visini je još teže, jer visina izaziva i munje i gromove, oluje i vetrove, a treba se zadržati na toj visini".

BEZ MRLJE: Monaški postrig primio je od patrijarha Germana oktobra 1959. godine u manastiru Rakovici, malo zatim je u crkvi Ružici rukolopožen u čin jeromonaha i postavljen za profesora u Prizrenskoj bogosloviji, koju je i sam pohađao pre bogoslovskih studija u Beogradu. Nedugo posle upućen je na postdiplomske studije u Atinu, a po povratku je postavljen za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrogu, odakle se vraća u Prizren gde je postavljen za rektora Bogoslovije. Za vikarnog episkopa patrijarha Germana izabran je 1974. godine sa titulom episkopa moravičkog, a godinu dana kasnije, 1975, izabran je za episkopa niškog.

Za razliku od većine svojih kolega episkopa, patrijarh Irinej nije se okružio ni naznakom bilo kakvog luksuza: vladičanski dvor u Nišu je skroman da skromniji teško može biti, umesto "audijem", na zasedanja Sabora ili Sinoda dolazio je "jugom", odnosno "golfom" koji je sam vozio, mada je najčešće koristio javni prevoz, poput svog prethodnika, patrijarha Pavla, za koga ga vezuje dugogodišnje prijateljstvo.

Patrijarha Pavla je, veli, upoznao znatno pre nego što je postao patrijarh. "Karakteristično za njega jeste da je nastavio način i stil života koji je uzeo kao monah. Živeo je jednostavnim i prostim životom, nikada nije tražio da bude služen, bio je skroman u svemu, u ponašanju, u kontaktu sa ljudima, u odeći, hrani… Njegove reči bile su saglasne sa životom koji je vodio. To je ono što sam naučio od njega."

BEZ PROGRAMA: "Obično, kada se patrijarh bira i uvodi u ovaj sveti tron, izlaže svoj program. Ja nemam svoj program, već samo Jevanđelje u kome Gospod kaže – idite i propovedajte", rekao je patrijarh Irinej izražavajući nadu da će "sa svim članovima Crkve Hristove učiniti da ona postane tiho i mirno pristanište za sve", jer "blagodat Božija se daje i predaje u nemoći, a ja sam nemoćan. No, onaj koji me je izabrao sigurno će mi pomoći ne samo meni, nego i crkvi našoj da se ugledam na naše velike prethodnike vladike i da sledim njihovim putem".

Kako je "patrijarh samo jedan, a celinu čine episkopi i Sabor", iskazao je nadu da će mu "braća arhijereji" u tome pomoći: "Braćo arhijereji, pozvani smo da nosimo krst, koji je veoma težak. Pozivam vas zato da ga nosimo zajedno, i da u saglasju krmarimo brodom Crkve Hristove. Nema potrebe da tražimo put kojim bismo krenuli. Put ka Hristu, istini i pravdi utvrdio je još sveti Sava, i na nama je samo da ga sledimo. To su činili i slavni prethodnici na čelu Srpske crkve – Dimitrije, Varnava, Gavrilo, Vikentije, German i neponovljiva ljudska i obožena ličnost patrijarha Pavla."

Sličan govor održao je pri ustoličenju i patrijarh Pavle – da drugog programa osim Jevanđelja nema: "Moje snage su male: svi vi to znate i zato se uzdam u vašu pomoć", rekao je, ama većina onih kojima je to bilo upućeno, to su shvatili onako kako on nije rekao, nego zanemarili Jevanđelje i okrenuli se "carstvu ovozemaljskom". Da li će sada shvatiti, ostaje da se vidi: osnovano ili ne, očekuje se da će patrijarh Irinej, uprkos svojoj blagosti, "lupiti šakom o sto" i reći da je "bilo dosta".

BEZ PODELA: Kao što je tokom 34 godine staža kao vladika Eparhije niške slovio za čoveka mira i pomiritelja, tako je i pred sam Izborni sabor bio jedan od retkih za koga se govorilo da nije član nijedne "struje". Istina, generacijski spada u "staru gardu", po crkvenom ustrojstvu i kanonu u "tradicionaliste", po poreklu i stolovanju u "srbijance". Ipak, kao malo ko u episkopatu, tačnije rečeno – za razliku od svih, patrijarh Irinej predstavlja zajednički sadržalac, ali i zajednički činilac svih grupacija: najstariji je u "staroj gardi" pa niko ne može da mu "popuje", geografske podele prosto ne priznaje, a za "novotarce" ima razumevanje.

Suština trvenja, ako se tako može reći, između "tradicionalista" i "novotaraca" je u liturgijskim detaljima: da li "dveri", pregrada između oltara i "naosa", prostora za vernike, treba da se u za to određenom trenutku zatvaraju, ili da sve vreme liturgije budu otvorene. Po važećim liturgijskim pravilima koje zastupaju "tradicionalisti" dveri se moraju zatvarati, po "novotarcima", pregrada je nepotrebna, čak suvišna.

Podeljena su mišljenja u episkopatu i oko kalendara: "tradicionalisti" Julijanski kalendar nazivaju "srpskim", dok bi "novotarci" da Srpska pravoslavna crkva primi Gregorijanski kao "sav ostali svet".

Koliko god se promena kalendara činila trivijalnom, nije lako preći sa jednog na drugo tek tako: svaki dan u godini je nekom svecu posvećen, pa bi promenom kalendara četrnaestoro njih u toj godini ostalo nepomenuto, a neki bi pak bili pomenuti dvaput, Nije bogzna šta, ali kojih je to četrnaest. O tome se polemiše još od obnove Pećke partijaršije 1920. godine.

Bivši dekan Bogoslovskog fakulteta Dimitrije Kalezić kaže da koncept patrijarha Irineja jeste tradicija, ali ne i idolopoklonstvo prema prošlosti, već budnost u otvorenom hodu napred: "Ne očekujem promene kalendara niti liturgije. Sudeći prema njegovim dosadašnjim besedama, on nije čovek koji zateže u dijalogu. On, tako, ne stavlja tačku, nego zapetu u odnosima i sa predstavnicima Rimokatoličke crkve."

BEZ RASKOLA: Po blagoslovu patrijarha Pavla, kao čovek "od dijaloga" u svojstvu patrijarhovog specijalnog izaslanika, tokom devedesetih je 22 puta putovao u Ameriku ne bi li se raskol iz šezdesetih godina prošlog veka prevazišao. Rezultat: raskol u biti prevaziđen.

Mnogo je doprineo i u pregovorima sa Makedonskom pravoslavnom crkvom, opet zbog raskola. Višegodišnji pregovori su okončani Niškim sporazumom, priznavanjem autonomije Makedonskoj pravoslavnoj crkvi, ali kao Ohridske arhiepiskopije Srpske pravoslavne crkve, nešto kao priznavanje suštinske autonomije Kosova ali u državnom okviru Srbije. Iako je sporazum obostrano prihvaćen, ipak je već sledećeg dana, reklo bi se pod političkim pritiskom, razvrgnut.

U međuvremenu je obnovljena Ohridska arhiepiskopija, na čelu sa aphiepiskopom Jovanom, prethodno mitropolitom skopskim Makedonske pravoslavne crkve, a Makedonska pravoslavna crkva je svom imenu dodala sufiks "Ohridska arhiepiskopija".

"Srpska pravoslavna crkva spremna je da nastavi pregovore sa Makedonskom pravoslavnom crkvom, ali neće odstupiti od svojih principa. Vrata je zatvorila Makedonska crkva i oni treba da kucnu da bi ih otvorili. Naša crkva je raspoložena za ove razgovore. Mi ostajemo na svojim principima o kojima smo se ranije dogovorili", izjavio je za skopsku televiziju vladika niški, sada patrijarh srpski Irinej.

NE BEZ KOSOVA: "Kosovo je naša sveta zemlja i naš Jerusalim", rekao je patrijarh i dodao da posle ovog svečanog čina sledi i ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji. "Da li ćemo moći?", zapitao je. "Najvažniji zadatak naše crkve i naroda je pomoć državi da sačuva naše sveto mučeničko Kosovo od svih koji bi da ga prigrabe. Kosovo je naša sveta zemlja i moramo biti spremni na svaku žrtvu da bismo ga sačuvali, makar ona zahtevala stradanja. Ako mi zaboravimo Kosovo, zaboraviće i ono nas."

Ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji zakazano je za 25. april. "Sa zebnjom i radošću očekujemo put u Pećku patrijaršiju gde nas očekuje sveti čin ustoličenja. Zebnja nas tišti da li ćemo stići svuda gde smo naumili, a radost nas ispunjava jer ćemo videti naše svetinje, manastire Dečane, Bogorodicu Ljevišku, Gračanicu… Imamo i drugih obaveza: da naš raseljeni narod sjedinimo i da očuvamo jedinstvo, jer je to oduvek bio iskonski zadatak Crkve koja je išla za svojim narodom… Kosovo i Metohija nisu izgubljeni i jednostavno naš narod to nikada neće prihvatiti. To je sveta srpska zemlja gde je stvarana naša država, istorija i kultura. Sve dok su tamo naše najveće svetinje, Kosovo nikada neće biti izgubljeno… Jevreji su dočekali da posle 2000 godina uđu u Jerusalim. Nadamo se da mi nećemo čekati toliko, jer je Kosovo u Srbiji i Srbija je na Kosovu."