Stojana Drčelića sam, putujući kroz ovu našu novinarsku profesiju, prvo poznavao ovlaš, a onda sam ga upoznao za ceo život. Bezmalo deset meseci sedeli smo jedan prekoputa drugog, još češće jedan pored drugog, onda i jedan za drugog. Nikad do njega sa nekim nisam tako brzo postao prijatelj. Upravo zbog Stojana na posao nisam dolazio samo da radim, bila je to blagodet iskrenog druženja i dubokog razumevanja. Izgleda neverovatno da u ovoj vrsti stresnog, turbulentnog i teškog posla sa čovekom ne dođeš u neko razmimoilaženje, pa makar i u najbenigniju raspravu, ali sa Stojanom je to zaista bilo moguće. Nikad nijedne grke, što bi stari rekli.

Svojim stavom, ophođenjem i znanjem, prosto je obavezivao na razložnost, mir i odgovornost; autentičnim šarmom razgaljivao je turoban dan; i kad su zjapile prazne strane, i kad su nam za vratom disali suludi rokovi, svi smo znali da će Stojan naći neko rešenje. I nalazio ga je.

Na jednu od tih situacija podsetila je naša koleginica Jelena Bulajić prisećajući se dana kada su nam iz štamparije u Osijeku ionako prekratak, uobičajeni rok od 16 časova za predaju sutrašnjeg broja, pomerili na 14.30 i to nam saopštili tek nešto malo pre podneva. “Stojan, koji je tog dana bio slobodan, u roku od pola sata se pojavio na vratima redakcije i uz gromoglasan smeh rekao: ‘Podne je, a vi još niste završili novine?’ ‘Šefe, nema šanse da izađemo, ovo je van naših mogućnosti’, bilo je jedino što sam mogla da mu kažem. ‘Ne samo da ćemo izaći, već ćemo da budemo citirani sutra mnogo više nego drugi’, kratko je odgovorio. I bilo je tako.”

Međutim, u dubini sebe se sekirao i goreo, osećalo se to, borio se kao lav za novine “Nova” koje je podigao od nule, uz sve prepreke i nenormalna iskušenja, u vreme kad se štampani mediji spremaju za muzeje. Radio je sa pregnućem i zbog toga što je ponovo mogao da pravi novine kojih se, kako je stalno govorio, “nećemo stideti”.

Znao je o čemu govori, kao što je znao šta radi i kada se 2014, razočaran načinom rada velikih medijskih kuća, zajedno sa Mihailom Medenicom, otisnuo u “blogere”, pišući britke kolumne na njihovom sajtu “Dva u jedan”. Ovako je to objasnio: “Smučilo mi se. I da me kopčaju na leđima, i da traže da kopčam druge”.

I nije mu to bilo prvi put, a o tome svedoči i kolega Ivica Lovrić, koji je sa Stojanom radio u “Večernjim novostima” u koje je Stojan došao 1988. godine, sa generacijom rođenom šezdeset i neke. “Bila je to poslednja velika generacija novinara izabrana među više od dve stotine kandidata. Stojana, Uglješu, Sašu, Danijelu, Aleksandru, Marka, Tanju… zvali smo ‘Turetove bebe’, jer ih je urednik Miroslav Turudić sve prigrlio i najviše im se posvetio.

Stojan se odmah izdvojio po lepom pisanju, što je nekada u novinarstvu bilo jako bitno. Njegov raskošni talenat najviše se prepoznavao u reportažama. U ona ratna vremena izveštavao je iz Knina, Šibenika, Sarajeva…

Kao što je u pisanju bio beskompromisan, takav je bio i kao urednik. Nije trpeo nametnute autoritete i trule kompromise. Kada mu je jednog dana jedan od nadređenih urednika ‘Novosti’ tražio da ubaci nešto u novine, odbio je i glavnom uredniku rekao: ‘On ili ja’. Ne sačekavši odgovor, spakovao je stvari i prešao u ‘Frankfurtske vesti’. To mu se ponovilo i u ‘Vestima’, s tim što je ovog puta za njim pošla kompletna redakcija ovih novina”, seća se Lovrić.

Slično je bilo i sa njegovim odlaskom iz NIN-a; jednostavno, bio je čovek koji ne trpi i ne pristaje na poniženja. Stojan, postojan i dostojan.

Uprkos svemu, nije gajio gorčinu. Bio je istinski velik, obrazovan i širok u pogledima, a naročito raskošno duhovit: svaku muku je okretao na šalu i baštinio je mudrosti i uzrečice koje su kolege po njemu nazvale “drčelizmi”. Njegovim prijateljima i kolegama faliće te vrcave misli, čitaocima tekstovi, porodici sigurnost koju je ulivao kao posvećen otac i suprug. Zbogom, Drčela!