Kontroverzna engleska reč gender na srpskohrvatski se prevodi kao rod. U početku se odnosila mahom na gramatički rod, te je, shodno tome, bila i striktno lingvistička instanca. Međutim, kako su i lingvisti primetili, fizički pol i gramatički rod su u jeziku dve odvojene stvari. "Ta mala kuca" može da bude i štene muškog pola iako je rod ženski. "Taj sudija" je reč koja se deklinira kao i imenica ženskog roda "majka", iako se može odnositi (kontekstualno, čak deiktički) i na muško i na žensko. Slično je konfuzna situacija i sa ekstralingvističkim polom (sex) i rodom (gender). Mnogo toga je odista konfuzno, mnogo toga se najčešće ne zna, a vrlo često dolazi i do vatrenih, ostrašćenih rasprava, uglavnom među ljudima koji se u rod i rodne studije ne razumeju, ali misle da ih poznaju.

Rod (gender) je Elizabet Kačing-Faš definisala kao "socijalnu i kulturnu lokalizaciju percepcija seksa" u svom delu Gender and Nation in South–Eastern Europe, vrlo relevantnom za ove prostore. Jednostavnije rečeno, rod predstavlja shvatanje i percepciju seksualnosti. Samim tim, rodne studije (gender studies) predstavljaju disciplinu koja se bavi izučavanjem divergentnih percepcija seksualnosti u različitim društvima i vremenima. Rodna pitanja su pitanja o odnosu društva i/ili individua o pitanjima prostitucije isto koliko o pitanjima homoseksualnosti; rodna pitanju su pitanja o tome šta je kome "maskulitno" a šta "ženstveno", o tome da li je pornografija "dobra" ili "loša", i slično. Nažalost, neznanje je jedan veliki problem kada govorimo o rodu. Vrlo često ćete u prijavama za radne pozicije širom Evrope i Amerike dobiti pitanje da označite svoj gender (dakle, rod, kao da je to uopšte moguće!), te da dobijete dropdown menu sa opcijama male (muško) i female (žensko). Ovo je, naravno, besmislica. Ako vas neko pita za vaš gender, možete zamisliti da vas isto pita i za političko-ideološku afilijaciju, to jest, kakva je vaša percepcija političkih ideologija, jer je rod upravo vaša percepcija seksa i seksualnosti. Da li ste muško ili žensko je vaš (s)pol. Pitati, opet, kojeg ste pola pri prijavi za posao je besmisleno, bespotrebno i diskriminatorski. Kojeg je neko pola je za 99% poslova maksimalno nevažno, pa samim tim i raspitivati se o tome kod kandidata. Imajte u vidu da se na međunarodnim pozicijama prijavljuju kandidati i kandidatkinje iz celog sveta, te se uz priliv najraznovrsnijih jezika i ne može uvek znati da li je kandidat muško ili žensko. Da li ste, uostalom, znali da je Nihan žensko ime na turskom jeziku? Što je najgore, u par navrata sam naleteo i na prijavu u kojoj se od kandidata traži da navede i svoju seksualnu orijentaciju. Da, pitaju vas da li volite žene, muškarce, ili možda "obe opcije". Rod je otišao bestraga.

ŽENSKA STVAR: Jedan od elementarnih problema sa rodom, pa i sa studijama roda, je da je ova oblast postala skoro striktno orijentisana na ženu, ili makar i na homoseksualce. Moje prvo razočarenje studijama roda doživeo sam na Univerzitetu u Strazburu, na kojem sam gostovao sa kolegama iz celog sveta za vreme magistarskih studija. Sesiju rodnih studija na interdisciplinarnoj konferenciji je činilo 15 osoba – 15 žena, od kojih je 14 imalo ženu za temu. Dozvolite da podsetim da i muški pol postoji, te da odnosi prema maskulitnosti, kao i sijaset problema savremenog heteroseksualnog muškarca (pa i problema koje savremeni heteroseksualni muškarac može da napravi!) predstavljaju integralno polje interesovanja studija roda. Studije heteroseksualnog muškarca – ma koliko nam to paradoksalno zvučalo! – su odveć zapostavljena oblast rodnih studija. Paradoks stoji: heteroseksualni muškarac je druga strana roda.

Studije heteroseksualnog muškarca provizorno možemo podeliti na dva dela koja sam već pomenuo: jedno je analiza problema sa kojima se heteroseksualni muškarac suočava zbog sopstvenog ili tuđeg percipiranja heteroseksualnosti, drugo su problemi koje heteroseksualni muškarac može da proizvede zbog sopstvene ili lokal-socijalne percepcije heteroseksualnosti. Da elaboriram.

Precizni i detaljni tekst Dragane Pejović "Dan ženskog Petka" u nedavnom NIN-u je lepo naglasio: "Muškarac koji bi želeo da uzme porodiljsko bolovanje … u većini firmi bi rizikovao da se prozove ‘papučarem’", dok "muškarac sekretarica više ne bi bio muškarac". Nažalost, ovo je vrlo tačno. Isto tako je lucidno primećeno da nasilni roditelji češće tuku mušku decu nego žensku. Kako je sve ovo uspelo da bude marginalizovano? Tradicionalne, patrijarhalne sredine kao što je balkanska ne nameću probleme samo ženskom delu populacije, već i muškom. Koliko se i od žene očekuje, u jednom zastarelom, tradicionalističkom Weltanschauungu, da bude "nežna, poslušna i elegantna", toliko se i od muškarca očekuje da bude "čvrst", da "ne pokazuje emocije" i slično. Nijedan društveno uslovljeni modus ponašanja, bilo za ženu, bilo za muškarca, nije koristan kada je nametnut i kada se ne poklapa sa ličnošću individue.

MUŠKA STVAR: Drugi problem je komplikovaniji. Heteroseksualni muškarac u tradicionalistički orijentisanim sredinama (pod uticajima iste) može i da napravi velike nevolje društvu. Devedesete su u bivšoj Jugoslaviji bile poznate i po ne tako malom broju kampova za silovanje. No, kako je do toga došlo? Postmodernistički feminizam (nažalost, tako popularni način da se feminizam – pa i bilo šta drugo – upropasti) nam neće ovde pomoći, kao što postmodernizam, način (ne)razmišljanja na margini intelektualnog stvaralaštva, nikada nikom nije pomogao. Rodne studije se ovde mogu (i moraju!) poslužiti neuronaukom (neuroscience), te iskoristiti svoj inherentni interdisciplinarni potencijal. Neuropsihijatar Džejms Preskot je o ovome pisao ovako: "Kao razvojni neuropsiholog, poklonio sam veliki deo svoje pažnje čudnom odnosu između zadovoljstva i nasilja. Sada sam ubeđen da nedostatak fizičkog zadovoljstva predstavlja glavni uzrok nasilja (…) zadovoljstvo i nasilje imaju recipročan odnos, to jest, prisustvo jednog inhibira drugo (…) ličnost sklona zadovoljstvu retko pokazuje agresivno ponašanje, dok nasilna ličnost pokazuje slabu sposobnost da toleriše, oseti ili uživa u stvarno zadovoljavajućim aktivnostima". U psihologiji je ovaj problem poznati pod imanom hipoteza muške seksualne deprivacije, tako da, kako nam objašnjavaju Lalumijer, Čalmers, Kvinsi i Seto, seksualno nezadovoljeni heteroseksualni muškarac će pokazivati mnogo jače tendencije ka nasilju. A Balkan je poznat po svom "tradicionalnom" (čitaj: primitivnom, zatucanom, zadrtom) pogledu na seks – setimo se da je gender upravo definisan kao "pogled/percepcija/shvatanje seksa i seksualnosti". Veoma slabo, skoro nikakvo seksualno iskustvo domaće mladeži se devedesetih najviše ispoljilo u kampovima za silovanje – može se validno teoretisati da je mladim nasilnicima (setimo se da su u ratu učestvovala deca, proseka godina oko 20, regrutovanih mahom na fudbalskim stadionima) to silovanje bilo prvo – ako ne i jedino – seksualno iskustvo. Rodne studije ovde treba da se pozabave pitanjem zašto (i kako) je seks tabu tema, te zašto mladi imaju tako malo seksualnog iskustva. Činjenica je, iako to niko neće priznati, da muška osoba neće imati svoje prvo seksualno iskustvo pre treće decenije života na ovim prostorima. Ovo je koliko bizarno, toliko i važno kako za studije roda, tako i za psihologiju, sociologiju, pa i antropologiju, istoriju i politikologiju. Samo je skoro u potpunosti zapostavljeno. Sitnica!

Rodne studije su jedna široka oblast. Iako se najčešće bave kako feminizmom (ili makar sa feminističkog standpointa), tako homoseksualnošću, akteri istih često zaboravljaju/ignorišu 40-45 odsto svetske populacije – heteroseksualnog muškarca. Sem, naravno, kada ga treba optužiti za nešto. Problem je u tome što u tako patrijarhalnim kulturama kao što je ova, gde su žene često viđene kao niža bića a homoseksualci često i kao nebića (čitajte proglase Dveri, u kojima se oni bune protiv "širenja ljudskih prava na homoseksualce", kao da oni nisu ljudi!), studije heteroseksualnog muškarca bivaju zapostavljene. Garantujem pak da će se problemi patrijarhalnosti i homofobije lakše rešiti ako se u diskusiju uključi i druga strana savremenog shvatanja roda, što kao subjekat, što kao objekat.

Zadrtost ima dve strane.