U svetu u kome preovladavaju književni ziheraši, neuobičajeno je da nova izdavačka kuća kao svoj prvi projekat pokrene ediciju "Savremeni srpski pisci", a kad kao prvu knjigu u toj seriji objavi roman-prvenac mladog autora, to se već graniči sa avanturizmom. Milorad Ulemek (1968), zvani Cema, zvani Šareni, zvani Legija, dobro je poznat organima gonjenja i šire, ali je u književnom životu sasvim novo ime. Doduše, on se već oprobao u nekim kraćim formama, kao što je poslanica "Otvoreno pismo srpskom narodu" iz januara 2003, te u nizu epistola koje je uputio (ili nameravao da uputi), Vilijamu Montgomeriju, Velji Iliću, Slobodanu Vuksanoviću i Miroljubu Labusu ("Vreme" 726). Od tada su Ulemekove književne ambicije znatno narasle i vinule se do najsloženije prozne forme. Zahvaljujući "Kuriru" i paravojno-distributerskoj kući Lupus Press (logo liči na oznaku JSO-a), roman Gvozdeni rov se pred Novu godinu našao pred čitaocima.

Međutim, još pre nego što je Gvozdeni rov izašao, naišao je na dvostruko osporavanje iz neknjiževnih krugova. Jedne je činjenica da se Ulemeku sudi zbog niza atentata i drugih teških krivičnih dela podstakla da traže da se knjiga zabrani, dok drugi osporavaju autentičnost dela, tvrdeći da se iza Ulemeka krije autor iz senke, tzv. ghost writer. Prvima treba skrenuti pažnju da je linija između zločina i književnosti uvek bila tanka i da su je mnogi, od De Sada do nekih savremenika ubica više puta uspešno prelazili. Jedan davitelj iz Vičite, na primer, koji je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina ubio više žena povremeno novinama šalje pesme posvećene svojim žrtvama, iako se još uvek nalazi u bekstvu. Kada je o pitanju autorstva reč, neverne Tome treba da zaćute: već površnim uvidom u tekst i poređenjem sa gore navedenim ranim radovima, iz Rova se pomalja Ulemek, onakav kakvog ga znamo. Ako ovo delo nije njegovo, onda ga je pisao neko ko mu je duhovno blizak i ništa manje arogantan i nepismen.

Oni koji Gvozdeni rov uzmu u ruke sa nadom da će iz romana saznati nešto novo o atentatu na Đinđića, Ceci, Arkanu i ostalim vojno-državnim pojavama biće teško razočarani. Reč je o klasičnom ratnom, u stvari antiratnom romanu, čija se radnja odvija na nekoj bosanskoj čuki uoči Dejtonskog sporazuma. Istina, između glavnog junaka (koji je ujedno i pripovedač) i Ulemeka postoje izvesne sličnosti: kao i autor, protagonista je momak iz oficirske porodice, odrastao na Novom Beogradu u blizini hotela Jugoslavija; kao i Ulemek, dobrovoljno je otišao u rat da brani srpsku nejač. Tu se sličnost završava: protagonista Mladen, zvani Ćora, nije komandos nego najobičniji vezista, u civilstvu sklon basketu i sunčanju na Adi. U stvari, teško je izbeći utisak da autor opisuje sebe onakvog kakav bi bio da je ostao kod kuće umesto što je posle provalne krađe odbegao u Legiju stranaca. Sam Ulemek se u romanu pominje usputno, kao momak koji je Arkanovce naterao da nose pancire, kao što se usputno pominju general Ratko Mladić i Slobodan Milošević, koga Ćora od milja zove Slobiša.

Za divno čudo, Gvozdeni rov ima prilično čvrstu strukturu, i slobodno se može reći da je dobro osmišljen, mada su ideja i realizacija u priličnom neskladu. Ćora je ranjen i živ zatrpan u rovu negde kod planine Ozren; svi ostali iz jedinice su poginuli u ofanzivi bosanske vojske. Dok tako leži između života i smrti, pokušavajući da se iskobelja i dozove pomoć, priseća se okolnosti koje su ga dovele u rat i pomenuti rov, povremeno upadajući u delirična stanja. Tako ovaj roman sadrži dve naporedne radnje: jednu u fizičkom svetu, koja prati Ćorine pokušaje da spase sopstveni život i drugu više duhovnu, u kojoj pratimo njegovo spiritualno putovanje kroz sećanje i kolektivni srpski Usud. Te dve radnje se kroz čitav roman prepliću da bi se na kraju spojile u jednu: protagonista stiže do tačke u kojoj kao car Lazar mora da se odluči da li će se prikloniti carstvu nebeskom ili zemaljskom. Čitalac može bez mnogo muke da pretpostavi šta Ćora na kraju odlučuje.

Nažalost, autor ovaj književni skelet nije na odgovarajući način nadgradio krvlju i mesom. Kao što to često biva kod književnih početnika, likovi (uključujući i Ćoru) deluju šuplje i plitko, govor je sav u frazama. Preovlađuju stereotipi: Rus Sergej, Ćorin saborac-dobrovoljac, "ima tipično rusko lice, vedro i nasmejano, sa blagim i toplim očima", Crnogorac Gavra je "ogroman čovek, sa velikim crnim brkovima", Bosanac Kuki samo sipa viceve i doskočice, itd. Vidi se izvestan napor da se različita narečja srpskog jezika kojim se likovi shodno poreklu služe, prikažu verno. Međutim, autorov drveni jezik, opet ne uspeva da ih ispuni sadržajem. "Ko bi rekao da užas može postati svakodnevni život jednoga čoveka", kaže jedan borac u predahu bitke. Duboko, nema šta.

Čitalac se sa sličnim problemima suočava i prateći duhovni aspekt radnje. Donekle je zanimljiv Časlav, izvestan lik iz Kluba književnika koji Ćoru upućuje u osnove velike svetske zavere protiv Srba, koja kao što saznajemo, počinje još od Sokrata, Platona i Alkibijada. Časlav pliva kao riba u vodi kroz beogradsku intelektualnu čaršiju, ali ima veze svuda i u stanju je da začas organizuje transport vojnim helikopterom. U Gvozdenom rovu se pojavljuje i Đavo, da kuša glavnog junaka, opet dozlaboga stereotipan, sa sve mirisom na sumpor. I on, kako izlazi, mrzi Srbe, i žali se da nikako ne uspeva da ih razume.

I konačno, jedan od glavnih problema ovog romana je gramatika: javljaju se problemi sa padežima, slaganjem vremena i upotrebom velikog slova. Reč "srpstvo", na primer, pravilno se piše sa malim "s", dok se imena nesrpskih naroda pišu velikim početnim slovom, ali Ulemek to neće da zna. Ima mnogo rečenica koje bi, da su se našle u pismenom zadatku, svaki nastavnik podvukao crveno. Žeđ za avanturom je u ranoj fazi osujetila autorovo formalno obrazovanje, i to se i te kako vidi.

Za čoveka koji je vodio tako intenzivan život, Ulemek je napisao začuđujuće nezanimljiv i dosadan roman. S druge strane, bilo bi nepravedno saseći mlad talenat u korenu i obeshrabriti buduće pokušaje. Gvozdenom rovu najviše fali čvrsta urednička ruka koja bi od datog materijala napravila koliko-toliko pristojnu novelu. Da je to učinjeno, Ulemek bi mogao da se nada da će ga zadesiti kakva ugledna književna nagrada. Ovako, ostaje nada da će posle suđenja imati snage da u kontrolisanom okruženju, uz obilje slobodnog vremena, naći snage da svoj diskretni književni potencijal bolje iskoristi.