Višegodišnja natezanja i javne prozivke u vezi s privatizacijom Studija B ušle su ovih dana u završnu fazu, mada se čini da je to, u stvari, tek početak jedne nove, još duže priče.

Agencija za privatizaciju objavila je 25. juna javni poziv za privatizaciju STB-a po početnoj ceni od 528.626 evra, što je ukupna procenjena vrednost kapitala, a čija će konačna cena biti formirana tokom javnog nadmetanja. Za dve sedmice, 27. jula, biće poznato ko se sve prijavio za učešće, kako će to nadmetanje da izgleda i kome je zapravo u interesu da pazari radio i televiziju koji su decenijama važili za jedan od simbola Beograda, da bi tokom poslednjih desetak godina – zahvaljujući uglavnom neskrivenom političkom dodvorištvu – prilično okrnjili sopstveni ugled.

Sve bi to, dakle, bilo divno i krasno, da nije onog famoznog "ALI" bez kojeg i inače malo šta u ovoj državi može da se dogodi. U ovom slučaju, potencijalni kupac ne kupuje samo STB takav kakav je, već i njegova dugovanja: po nekim procenama, veća čak i od ukupne cene te medijske kuće.

Isti taj Studio B već je, naime, kupljen davne 1992, samo što njegovi nesuđeni vlasnici nikada nisu uspeli da "uđu u posed". Već sedam godina, 51 deoničar (od ukupno 86) u sudskom je postupku protiv STB-a i zahteva isplatu uloženog novca. U tom postupku, ni u jednom trenutku nije postavljeno pitanje da li deoničari imaju pravo na naknadu – to je nesporno. Tema brojnih veštačenja i ročišta jeste samo – o kojoj je količini novca zapravo reč.

VLASNICI BEZ VLASNIŠTVA: U skladu sa tada važećim zakonom o privatizaciji, grupa od 86 zaposlenih u Studiju B odlučila je 1991. da otkupi svoju firmu: jedinstvo po pitanju te odluke najbolje ilustruje činjenica da je u tom trenutku bilo ukupno 90 zaposlenih, što znači da svega četvoro nije želelo da se priključi. Bio je to pametan i prilično "dalekovid" potez, posebno imajući u vidu dalju sudbinu ne samo te kuće, već srpskih medija uopšte. Na početku, izgledalo je da će sve što su zamislili uspeti i da ostvare. Zakon poznat kao "zakon Ante Markovića" pravio je razliku između upisanih i isplaćenih deonica – pravo upravljanja i odlučivanja sticalo se upisivanjem, a isplata nakon koje se ulazilo u punopravno vlasništvo mogla je da se obavi u čak 120 rata, odnosno za deset godina. Čitavih 15 meseci, deoničarima se rata za kupovinu deonica odbijala od plate i sve je bilo u najboljem redu.

A onda se desio susret posle kojeg je bilo jasno da to tako neće moći. "Tokom Vidovdanskog sabora 1992, sreo sam Radomana Božovića, tadašnjeg premijera, koji mi je objasnio kako će oni sada nas da zeznu i da promene zakon, pa će pravo upravljanja moći da se dobije samo na osnovu plaćenih deonica, a ne na osnovu upisanih", priča Zoran Ostojić, jedan od deoničara, bivši novinar, urednik i direktor Studija B. "Odmah sam digao uzbunu u redakciji i mi smo u avgustu 1992. svi pozajmljivali pare i odmah isplatili preostalih 105 rata. Dakle, isplatili smo svih 120 rata, kako bismo bili spremni u slučaju te promene zakona. Platili smo sve, što je u zbiru svih nas 86 bilo oko 500.000 nemačkih maraka."

No, posle toga počinju "godine raspleta" koje će u slučaju Studija B biti i te kako opterećene politikom. Neki deoničari neće biti spremni da pristanu na prodaju udarnih termina Željku Ražnatoviću, na monopol koji je nad terminima u jednom trenutku imao Dragan Vasiljković, na priloge kojih se pristojan novinar stidi: udarna novinarsko-urednička ekipa odlaziće iz te kuće čak dva puta, 1993. i 1997. godine, da bi krajem devedesetih otišla zauvek.

Za vreme tih i takvih redakcijskih lomova, dogodio se i javnosti manje poznat sudski prevrat. Presudom Vrhovnog suda od 26. decembra poništena je vlasnička transformacija, tj. privatizacija, a tokom 1996. skupština grada Beograda donela je Odluku broj 020-60/96-XIII-01 kojom je STB organizovan kao Javno preduzeće. Ipak, čak ni u tom dokumentu, koji je presudno uticao na status deoničara, nisu osporena njihova prava. U članu 5 navodi se da imovinu preduzeća čini "imovina… po odbitku deoničkog kapitala", kao i da će "Upravni odbor preduzeća doneti odluku o načinu i rokovima isplate novčane vrednosti". Čitavih devet godina kasnije, dug i dalje nije bio vraćen, ali je Upravni odbor Studija B na sednici 23. juna 2005. ipak priznao potraživanje deoničara, navodeći da postoji obaveza isplate "odgovarajuće naknade prema fizičkim licima po osnovu njihovih uplata na ime otkupa deonica u postupku poništene vlasničke transformacije".

U međuvremenu, 51 deoničar pokrenuo je sudski spor, a do sada je bilo nekoliko veštačenja o visini sume koja mora da se nadoknadi – iznosi su se drastično razlikovali, u zavisnosti od toga ko je obavljao veštačenje i po kom principu. Prema prvoj proceni, ukupna obaveza prema deoničarima iznosila je nešto više od pet, a prema drugoj nešto više od tri miliona dinara. Veštak kojeg su angažovali tužioci 2011. godine, obračunao je dug u četiri varijante – od 311 do 55 miliona, u zavisnosti od metode obračuna. Iduće godine, veštak kojeg je angažovao sud procenjuje obavezu na 12 miliona i 196.000 dinara, da bi prema poslednjem veštačenju ekspertkinje koju je takođe angažovao sud, dugovanje bilo procenjeno na 38.692.649 dinara ili približno 320.000 evra. Pošto se ovaj iznos odnosi samo na obaveze 51 deoničara, može se pretpostaviti da bi ukupan iznos obaveza STB-a prema svih 86 nesuđenih vlasnika bio približan ukupno procenjenoj vrednosti te kuće – oko pola miliona evra.

PUJ–PIKE, NE VAŽI: Iako to nije glavni predmet spora, ovde je diskutabilno i poništenje privatizacije iz 1996. Formalno-pravno, tadašnji privredni sud tu je odluku obrazložio činjenicom da je Studio B (bio) javno preduzeće i da zato nije mogao da bude privatizovan. Ali, u trenutku privatizacije, 1991. i 1992. godine, to nije bio slučaj – osnivački akt kojim je STB postao javno preduzeće donet je, kao što je već navedeno, tek 1996, čitavih pet godina nakon upisa deonica. "U trenutku kada smo se mi privatizovali, Studio B nije bio javno, već društveno radio-difuzno preduzeće. U to vreme, medij je morao da ima osnivača, a naš osnivač je bio Socijalistički savez radnog naroda Beograda, poznatiji kao Soc-savez. Studio B je zapravo osnovala ‘Borba’ kao savezno glasilo, ali pošto je zaključeno da ta kuća ne može da ima i radio-stanicu, formalni osnivač je posle nekoliko godina postao taj Soc-savez. A Soc-savez je zajedno sa Savezom komunista u leto 1990. napravio Socijalističku partiju Srbije. Tada, dakle, Studio B nije imao nikakve veze sa Skupštinom grada. Pre bi SPS mogao da kaže da je vlasnik Studija B, jer je Soc-savez ušao u sastav SPS-a", objašnjava Zoran Ostojić.

Šta god stajalo iza ovakvih, u najmanju ruku čudnih sudskih odluka, činjenica je da danas – dve sedmice pre početka javnog nadmetanja – teško može da se očekuje neka kosmička pravda. Iako postoje dokumenta, iako postoje svedoci koji tvrde da je presuda o poništenju vlasničke transformacije doneta bukvalno "preko noći", čini se da deoničari u najboljem slučaju mogu da se nadaju samo onome što jeste osnovni predmet spora – novac.

Ipak, Lila Radonjić, nekadašnja urednica Studija B i deoničarka, još i pre javnog poziva Agencije za privatizaciju rekla je da neće novac. "Spadam među one deoničare koji smatraju da postoji način da se obnovi ceo postupak, jer je Studio B praktično nacionalizovan. Mi smo ga po zakonu koji je tada važio kupili, dali sopstveni novac, otkupili vlasništvo. Onaj ko je to poništio, neka brine o tome zašto i kako. Imovina je nacionalizovana i 1945, pa se evo danas vraća. Postoje sudovi, postoje papiri koji dokazuju da privatizacija nije smela da bude poništena." Neki od deoničara s kojima je "Vreme" još stupilo u kontakt nisu želeli da se opredeljuju, ističući da mora da se sačeka kraj prodaje i kraj sudskog procesa, da bi se o bilo čemu uopšte moglo razgovarati.

Kako bilo, onaj ko odluči da kupi Studio B nikako neće moći da izbegne dugovanja te kuće – bila ona u formi XY novčanog iznosa ili nečeg drugog. Osim dugova, taj neko kupiće i opremu koja nije najnovijeg datuma i ne vredi mnogo, kao i zemljište u okolini Beograda na kojem se nalaze predajnici Studija B – u Borči, Kumodražu, na Kosmaju itd. Prostorije u Palati Beograd u kojima STB radi, nisu u vlasništvu preduzeća, već Skupštine grada Beograda. Iz svega toga proizlazi da je najveća vrednost Studija B ono što su stvarale generacije zaposlenih u toj kući – imidž i ugled.

"Studio B ima znak, logo i imidž, ali i to možemo da gledamo u kontekstu uređivačkih politika u poslednjih nekoliko godina, pa samim tim i gledanosti koja je u neku ruku zanemarljiva. Sve to marketinški malo vredi", ocenjuje Zoran Ostojić, ističući da ni politička moć Studija B svakako nije onakva kakva je bila ranije. Po njegovom mišljenju, interes da kupi takav medij ima neko ko želi "nekakav kanal komunikacije koji sada nema" ili neko ko "može da kupi jeftino, pa ga onda skuplje proda nekom drugom."

Da je Srbija država kakva nije, Studio B bio bi najpoželjniji mogući kapital svakog ko ima milionče evra u džepu (a takvih ovde ima, i te kako). Ugled legendarne gradske radio-stanice kroz koju su prošla najveća novinarska imena, kao i marketinški potencijal televizije tog profila, zapravo bi vredeo mnogo više. No, pošto ovde ne važe pravila razumljiva ostatku normalnog sveta, nije zaista nikakvo čudo što se nekadašnji simbol Beograda prodaje po ceni malo većeg i luksuznijeg stana u centru grada, što je ugled te kuće toliko ofucan da nije jasno kome je zapravo uopšte i potrebna, pa ni to što će novi vlasnik biti prinuđen da vraća dugove stare četvrt veka. Priča o vlasnicima čija prava grad i sudovi ignorišu već 25 godina, "stilski" uopšte ne odskače: ona je zapravo samo jedan od elemenata koji situaciju u kojoj se Studio B trenutno nalazi čini toliko bizarnom i tužnom kakva već jeste.