Pukotine po kojima će se DOS raspasti videle su se već 6. oktobra prošle godine. Te su pukotine samo deo one osnovne političke linije razgraničenja na Balkanu koja kao ona tektonska rasedlina Sv. Andreje u Kaliforniji preti ambisom bez dna. To je linija razgraničenja između nacionalista i svih ostalih, osnovna i temeljna podela na dva nespojiva svetonazora. Iz tog potmulog i neizbežnog sukoba potiče sve ostalo: stav prema Hagu i ratnim zločinima, natezanje oko veronauke, cenjkanje sa Crnogorcima, režanje na Nebojšu Čovića. Opet je na delu onaj isti sukob modernista i tradicionalista o kome je Latinka Perović napisala sve što se o tome napisati dalo.

Pukotine o kojima je reč javile su se odmah u obliku tri omiljena pojma Vojislava Koštunice: "umereni nacionalizam", "legalizam" i "kontinuitet". Sadašnje stanje u DOS samo je dalja eskalacija – pogoršanje, to jest – nepomirljivih razlika ugrađenih u tu ad hoc koaliciju od samog početka. Tu postoje znatne sličnosti sa hrvatskim iskustvom iz januarskih izbora 2000. i kasnije, do dana današnjeg, ali ta iskustva, nažalost, niko nije proučavao. Predizborne ad hoc koalicije, naime, stvar su opasna i kratkotrajna; što se pre raspadnu pošto su polučile svoj cilj – to bolje, jer dolazak na vlast samo produbljuje one potisnute latentne razlike. Kad dođe do strateških sudbinskih odluka, te razlike će se neizbežno pojaviti i ugroziti koaliciju, možda čak i njene originalne, izvorne ciljeve. Na primer: kad je došlo do izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, DSS je vrisnuo do neba; isto sada čini HSLS Dražena Budiše oko zahteva za izručenje dva generala Hrvatske vojske. Obojica, Koštunica i Budiša, smatraju sebe "umerenim" i "intelektualnim" nacionalistima; obojica misle da su njihove stranke loše prošle u koalicijskim vladama; obojica misle da je Haški tribunal usmeren baš protiv njihovih naroda.

Vojislav Koštunica sada govori o "ograničenom državnom udaru" pomoću kojeg je Milošević odleteo u Hag; štaviše, on se "oseća kao talac" zbog toga. Sada, kaže, treba "ograničiti posledice tog čina"; kako se te posledice mogu ograničiti – nije jasno. Ima više mogućnosti: da Milošević dobije ograničenu zatvorsku kaznu; da više niko ne bude isporučen u Hag; da Skupština (bilo koja) izglasa, poput hrvatskog Sabora, neku "Deklaraciju o dignitetu rata za Veliku Srbiju"; da DSS dobije mnogo više ministarskih mesta u Vladi Srbije; da se Nebojši Čoviću zabrani bavljenje politikom; da bežanje sa časova veronauke postane krivično delo; da se leševi iz raznih hladnjača zakopaju natrag u masovne grobnice i da se sve istrage oko toga prekinu; da se Donatorskoj konferenciji javi da Srbija neće da uzme ni centa od onih 1,3 milijarde dolara; da se Nebojša Pavković vanredno unapredi u čin generala armije, a da se Rade Marković abolira i vrati na čelo Službe; itd.

Bilo bi dobro – i čini se da je sada trenutak – da se karte već jednom otvore. Da Koštunica lepo objasni – misli li on da je Miloševićev politički projekt bio zlikovački ili ne misli; da Miroljub Lješnjak (DSS, Vojvodina) kaže zašto je otkopavanje masovnih grobnica "nemoralno" i da li bi njihovo dalje skrivanje bilo "moralno"; da Marko Jakšić (DSS, Kosovo) lepo kaže da je način Nebojše Čovića za povratak zona kopnene bezbednosti na jugu Srbije pogrešan i da kaže koji način za Kosovo je pravi.

TRI POJMA: I tu dolazimo na tri ključna pojma Vojislava Koštunice i DSS. "Umereni nacionalizam" je moralni oksimoron; "umereni" nacionalisti ne bi trebalo da imaju rezerve prema progonu ratnih zločinaca i otkrivanju ratnih zločina; ako su već "umereni", nacionalisti ne bi trebalo da se njuškaju sa mrakobesnim klerofašizmom "Obraza", niti da na brzaka nameću obaveznu veronauku; u svemu tome taj se pojam "umerenosti" nekako gubi, jer je pojam umerenosti ipak u vezi sa zatečenim stanjem i lokalnim običajima. U svom inauguralnom govoru od 7. oktobra Vojislav Koštunica obećao je – između ostalog – i da ga "vlast neće promeniti"; toga smo se i plašili, jer se oni među nama sa nešto boljim pamćenjem sećaju šta su sve Koštunica i DSS govorili dok su bili u opoziciji, pa im se moglo. Sada kada su na vlasti, valja im revidirati neke stavove i pogledati na Srbiju i njenu budućnost sa malo veće visine, što podrazumeva isporučenje Miloševića u Hag, to jest konačni bankrot te iste Miloševićeve politike.

Tu dolazimo i na drugi ključni pojam, čuveni "legalizam". Dosledni "legalista" bio bi 6. oktobra odbio da prizna nalaz Saveznog ustavnog suda, ustanove definitivno nelegitimne i korumpirane, jer je 4. oktobra taj isti Visoki Sud bio zaključio upravo suprotno, ali se u međuvremenu desio 5. oktobar, pak je Sud smatrao za shodno da zaključi upravo suprotno od onoga što je 4. oktobra zaključio bio. Time se taj Visoki Sud u svom tadašnjem sastavu kvalifikovao za krivičnu prijavu zbog osnovane sumnje da je zloupotrebom službenog položaja izazvao kršenje javnog reda i mira većih razmera, kojom su prilikom izazvani bili velika materijalna šteta i gubici ljudskih života. Da je, naime, 4. oktobra Sud zaključio na osnovu istih elemenata koje je i 6. oktobra imao, 5. oktobar prošao bi bio bez cele te gužve. Danas Vojislav Koštunica uzima upravo tu bezočnu prevrtljivost kao argument da je Savezni ustavni sud institucija legitimna i poštena: zar mu nije priznao pobedu onomad, 6. oktobra? Pa ako takav jedan Visoki Sud kaže da je uredba savezne vlade neustavna i obustavi njenu primenu, kako da Voja Koštunica sada ima nešto protiv toga?

Sasvim "legalistički" Koštunica sada osporava odluku Vlade Srbije o saradnji sa Tribunalom i proglašava je "državnim udarom". Ruku na srce legalističko, a šta je bio 5. oktobar nego prevrat izveden na ulici, pravde i poštenja radi? Koštunici sasvim odgovara jedan nasilni politički svršeni čin i dobar mu je Ustavni sud koji je – smrznut od straha – taj isti svršeni čin brže-bolje overio, a ima "legalističke" primedbe na ipak nešto bolje pravno zasnovanu odluku Vlade Srbije. Da se podsetimo: Vlada je odluku zasnovala na čl. 135 Ustava Srbije, a na osnovu čl. 16 Ustava SR Jugoslavije. A ako se nekome ne sviđa čl. 16 Ustava SR Jugoslavije, koji međunarodne ugovore i paktove automatski proglašava delom domaćeg zakonodavstva – neka to lepo kaže, pa da istupimo iz Ujedinjenih nacija i ostalih međunarodnih organizacija, paktova i ugovora. Da se predsednik Koštunica, kao što se to od njega tražilo bilo, obratio i svojim autoritetom ubedio saveznu skupštinu da predlog zakona o saradnji sa Tribunalom izglasa onakvog kakav je bio, Milošević bi i dan-danas sedeo kod Mačka u Centralnom zatvoru. Isto bi bilo i da je javno podržao Uredbu savezne vlade i Crnogorcima privatno objasnio da ne ljuljaju čamac. U tom slučaju moglo se i sa Saveznim ustavnim sudom porazgovarati… Eno hrvatskog primera. Treći ključni pojam je "kontinuitet"; ta reč jedva da je bila izgovorena osim u – je li – "državotvornom" smislu, ali je pojam tu i odnosi se – osim na Nebojšu Pavkovića – i na neke druge pojave. Recimo na okolnost da tu sada ima neka savezna država koju su onomad Slobo, Momo i Milo pravili na Žabljaku, a koja je vazda imala ambiciju da u smislu "kontinuiteta" nasledi SFR Jugoslaviju. Crnogorci su u međuvremenu većinom izgubili interes za taj "kontinuitet", osim Momovih siročića i plemenskih glavara iz Brda koje Zoran Žižić i Predrag Bulatović moraju o svemu da konsultuju. Prvi je strpljenje izgubio Miroljub Labus: javio je Zoranu Žižiću, Koštunici i Đinđiću da je dosta radio Žižićev posao, da ide na "zasluženi odmor", pa da budu ljubazni da mu jave kad se budu dogovorili za dalje, kad se "završi ova farsa". Jedini logični izlaz iz ove situacije jesu novi savezni izbori sa učešćem svih crnogorskih stranaka – ili da se Crna Gora i Srbija rastanu u ljubavi, prijateljstvu, uzajamnom poštovanju, međusobnom uvažavanju, obostranoj toleranciji i dobrosusedskim odnosima. Sve ostalo je produženje agonije, uključujući i predlog "Deklaracije o zaštiti ustavnog poretka" u saveznoj skupštini, koji podnose SPS, JUL i radikali; Vladan Batić je poručio SNP-u da se glavom ne šale da glasaju za to, inače…

DALJNJA POTRAŽNJA: Ono što Koštunica naziva "državnim udarom" i "ograničavanjem posledica" istog ima još jednu dimenziju koja se i te kako tiče i "umerenog nacionalizma", "legalizma" i "kontinuiteta". Reč je – naravno – o daljim potraživanjima iz Haga. Đinđić je posle Vidovdana olako obećao da će ostala izručenja nastupiti tek kasnije; k’o biva, Slobo je krupan zalogaj, pa dok ga oni oglođu… Ako neko misli da će Miloševićevo putovanje na sever Evrope skrenuti pažnju sa Milana Milutinovića, Vlajka "ko, je l’ ja?" Stojiljkovića, gen. Ojdanića, Nikole "Šaje Patona" Šainovića, Šljivančanina, Mrkšića, Radića i još neke gospode, taj se neko ljuto vara: Haškom tribunalu apetit raste s obrocima. Njegovi protivnici imaju tri izbora pred sobom: da priznaju odluku Vlade Srbije o saradnji s Tribunalom; da opet mrljave i razvlače i pri tom verovatno dokrajče premilu im Jugoslaviju (malo im je falilo ovoga puta), ili da objave rat već pobeđenom NATO-u. Tu će onda da nastane već proreknuti Armagedon, onaj treći svetski rat koji je Radovan Karaõić najavio onomad, konačna bitka Dobra i Zla, ali – mi Milana Milutinovića ne damo, pa nek svet propadne. Uostalom, u ponedeljak je g. Garčević (SPS), poslanik u Skupštini Srbije, obećao Slobin trijumfalni povratak iz Haga, pa ćemo onda videti čija nana crnu vunu prede…

IME, ČIN I BROJ: Oko svog trijumfalnog povratka iz Haga Slobodan Milošević već je počeo da se trudi. On neće advokate, već samo pravne savetnike da ga upute u te detalje Statuta i procedure, pa će on već sam da izlazi na kraj sa Karlom del Ponte. Pametni i iskusni ljudi već su ga upozorili da to neće dobro završiti, jer je Bog u svojoj mudrosti s nekim razlogom stvorio i advokate. Milošević, međutim, pametne i iskusne ljude nije slušao ni do sada, pa evo dokle je stigao. On sebe smatra za političkog zatvorenika, maltene ratnog zarobljenika koga je izdajom safatala poražena strana i sada mu se sveti što ju je pobedio 1999. Ima pametnih i iskusnih advokata koji bi mu savetovali da se brani drugačije, a ne političkim govorima. Stvar je tu jednostavna: ratni zarobljenik dužan je po ženevskim konvencijama da saopšti samo ime, čin i serijski broj; ništa drugo. Politički zatvorenik ima samo dva načina da se izvuče iz političkog procesa a da ne pomogne svojim progoniteljima: da ćuti sve vreme i odbija bilo kakvu komunikaciju sa sudom (to je uspešno izveo Mosadek, vođa iranskog ustanka iz 1953; nisu se usudili da ga osude na više od progonstva u mesto rođenja, gde je umro od starosti); ili da sud zatrpa tako uspešnom i obilnom odbranom da ga na kraju iznervira do oslobađajuće presude. To je uspelo Georgiju Dimitrovu 1933. u Berlinu (optužba za paljevinu Rajhstaga zaista je bila tanka, a nemačko sudstvo još nije bilo "izdiferencirano" kako treba) i u još jednom slučaju, kad je izvesni beogradski šezdesetosmaš, suoptužen u slučaju Vlade Mijanovića, toliko udavio istražnog sudiju svojim govorancijama o marksizmu-lenjinizmu da je ovaj nesrećnik zahtevao od advokata da napiše vanredni zahtev za puštanje iz pritvora jer da ne može više da izdrži taj teror. E, sad: optužnica protiv Miloševića zasnovana je nešto solidnije nego ona protiv Georgija Dimitrova, pa je coup de theatre kao onaj iz 1933. teško moguć. To što će Miloševićeva odbrana impresionirati rusku Dumu i Zjuganova to je lepo, ali nije dovoljno. Isto tako je malo verovatno da će Haški tribunal biti toliko udavljen Miloševićevim govorancijama da će ga oterati iz pritvora i zabraniti mu pristup na holandsko tlo dok je živ; naslušali su se oni i većih govorancija. S druge strane, već je jasno da Milošević nema nameru da ćuti i da odbije svaku saradnju sa "lažnim sudom"; on se sprema da im sve skreše u lice i tako im olakša posao. Nekima, naime, nije jasno da je Milošević završio svoje jednom za svagda i da ga se – po zahtevu političke logike – valja otresti što pre i zauvek, što god oni o njegovoj eventualnoj krivici mislili. Od Miloševića su se naučili svemu – osim najvažnijeg: da je politika "odnos snaga". To su shvatili Đinđić i njegova vlada. Za razliku od njih, Koštunica se drži primera Dražena Budiše i HDZ-a: on bi sada preispitivao Haški tribunal od samog početka (1993), kao da je on potpisivao Dejtonske sporazume, a ne Milošević; kao da je on optužen za ratne zločine, a ne Milošević. Hrvatska desnica, HDZ i HSLS sada traže da se hrvatski vojnici u haškom kontekstu tretiraju "kao saveznički vojnici posle Drugog svetskog rata", jer pobednici ne mogu da počine ratni zločin – po njihovom mišljenju, pogotovo ako su Hrvati. Hoće li neko srbijanskoj javnosti otvoreno da kaže to isto: da Srbin ne može da počini ratni zločin? Brana Crnčević i neki drugi to su tvrdili 1991, ali se sada nešto ne ističu takvim argumentacijama.

Ove jeseni imaćemo priliku da gledamo i slušamo TV prenose iz Haga sa Miloševićem u glavnoj ulozi, pa ćemo videti na šta će to ispasti. Milošević će tvrditi kako je Haški tribunal "sud pobednika"; to isto bio je i Nirnberški sud, hvala lepo; ali taj isti Milošević tvrdio je i tvrdi da je on pobedio NATO 1999. On je, kao pobednik, svojim poraženim neprijateljima presudio u Okružnom sudu u Beogradu još onomad: po 20 godina robije svima i gotovo. Ima samo jedna razlika: oni nisu u pritvoru, a on jeste.