Pod teškom senkom masovnih ubistava od 3. i 4. maja, život svih nas kao da se okrenuo u nekom drugom smeru – neizvesnijem i strašnijem nego ikad do tada. U Beogradu je maloletni dečak u školi “Vladislav Ribnikar”, u koju je i sam išao, ubio devet drugih učenika i njihovog omiljenog prijatelja iz školskog obezbeđenja. Sutradan je u selima Malo Orašje kod Smedereva i Dubona kod Mladenovca tek punoletni mladić ubio devetoro mladića i devojaka, svojih komšija, od kojih je dvoje bilo maloletno. Trinaest je ranio. Istog trenutka u Srbiji je pao mrak, ali su se i pored njega jasno videle masivne naslage bezakonja, kriminala i opustošenosti jednog društva, ovog našeg.

Da se nije sve tako dogodilo, sagovornica “Vremena” dr Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu i Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta, govorila bi možda ovom prilikom o nečem drugom. Verovatno, shodno trenutku, najviše o ProGlasu čiji je jedan od inicijatora, o ulozi intelektualaca u društvenom životu i o svom angažmanu, o značaju kritičkog stava, o tome da smo “svi dužni da budemo politička bića”.

Kada je pre dve godine izabrana na mesto predsednice Društva psihologa Srbije, kako kaže, njena prva aktivnost je bila da izda saopštenje, za koje je dobila veliku podršku kolega i veliki broj novih članova Društva, a u kome između ostalog piše: “U društvu u kojem se kritičko mišljenje obeshrabruje, obrazovanje obezvređuje, pritiscima zastrašuje, a konformizam ohrabruje, jačaju apatija, beznađe i socijalna anomija. Psiholozi imaju obavezu da deluju u skladu sa javnim interesom i da reaguju na pojave koje ugrožavaju interese i prava građana”.

Sigurno bismo ovoga puta mnogo više prostora posvetili i njenom angažmanu u organizovanju podrške i pomoći ugroženima neposredno posle tragedije u “Ribnikaru”, kao i volonterskom višenedeljnom radu psihologa i pedagoga sa Filozofskog fakulteta koji su se masovno odazvali na njen poziv. Ili kako je i sa kojim problemima u početku radila Radna grupa za podršku mentalnom zdravlju koju je posle ovih ubistava osnovala Vlada, a u toj radnoj grupi je naša sagovornica bila na poziciji koordinatorke tima u ime Društva psihologa. Ili, što je još aktuelnije, kako ju je i zašto novoizabrani izvršni odbor Društva psihologa smenio sa mesta koordinatorke tima, široj javnosti iz ne baš jasnih razloga, i ne samo to, nego isključivši je iz tima za podršku. Međutim, danas ne govorimo o svemu tome. Jedino, povodom nesuglasica u Društvu psihologa, profesorka Džamonja Ignjatović za “Vreme” kaže: “Za sada smo se složili oko toga da se ne slažemo, ali dogovorili smo se da ćemo nastaviti da sarađujemo oko svih drugih pitanja, uz uključivanje drugih tela Društva psihologa kada ozbiljnost pitanja oko kojih nemamo saglasnost to zahteva. Jer, mnogo vremena i energije potrošili smo na raspravu oko toga. Sada smo se usmerili na budućnost, čeka nas još mnogo profesionalnih zadataka.”

“VREME”: Pored toga što ste smenjeni sa mesta koordinatorke projekta u ime Društva psihologa i pored toga što ste isključeni iz tima za podršku, vi ste zapravo i dalje deo Vladine Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju. Danas, u kom svojstvu i na kom zadatku?

TAMARA DŽAMONJA IGNJATOVIĆ: I dalje sam članica Radne grupe, kao predsednica Društva psihologa. Ostali iz ekspertskog tima Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju u okviru projekta, nakon tragičnog događaja u “Ribnikaru”, pružaju pomoć učenicima, nastavnicima i roditeljima. Jednim delom u Dečjem kulturnom centru, ranije je to bilo u “Dadovu”, kroz psihosocijalno savetovalište za sve koji se za pomoć obrate, što sprovodi i koordiniše Institut za mentalno zdravlje. Drugim delom, obrazovnom podrškom nastavnika u “Ribnikaru” rukovodi tim Društva psihologa. Kao predsednica Društva, pratim sve aktivnosti u njegovom radu preko izveštaja koji podnose, ali ne mešam se u rad tog tima.

Međutim, kao članica Radne grupe smatram da tu ima još mnogo posla tako da sam se angažovala na pružanju podrške roditeljima i njihovoj deci koji imaju simptome ili su pod rizikom za razvoj posttraumatskog stresnog poremećaja, a nisu se obraćali direktno za pomoć, na pružanju pomoći roditeljima koji su izgubili decu, žrtvama ranjavanja. Dakle, smatrali smo da je neophodno da proširimo pomoć. I zahvaljujući prepoznavanju tih problema, dobili smo od Radne grupe podršku za proširenje aktivnosti. Sada na tome radim sa kolegama terapeutima koji se specijalizovano bave prevencijom posttraumatskog stresnog poremećaja.

Otišli ste u Dubonu i Malo Orašje, dva sela tačnije dva stratišta masovnog zločina. O životu u tim selima, o teretu koji ti ljudi nose, i pola godine kasnije mi zapravo kao da ne znamo ništa.

Porodice u Duboni i Malom Orašju su zaista ostale van fokusa iako je s njima bio pokušan kontakt ranije. Naime, kolege iz Instituta za mentalno zdravlje su išle na teren, razgovarale s decom koja su nastavila da idu u školu, ali u tom trenutku je bilo procenjeno da je reč o zatvorenoj sredini koja nije spremna da prihvati tu vrstu pomoći. Vreme je prošlo i sada kada smo ponovo otišli, pritom zahvaljujući već ostvarenom kontaktu i poverenju koje je s njima uspostavio Veran Matić, razgovarali smo otvoreno šta im je potrebno, šta mi možemo da ponudimo, bez ikakvog pritiska, ali ne čekajući da se sami obrate i potraže pomoć, dolaze u Beograd, Mladenovac ili Smederevo. Prosto smo zaista spremni da budemo tu za njih, na način koji njima odgovara, i oni su to prihvatili.

Upravo prošle nedelje ste posetili ova dva sela.

Da. Bio je to prvi kontakt u kom je trebalo da vidimo šta su oni spremni da prihvate. Jer u malim sredinama, znate, postoji i veći stepen stigme. Prvo uverenje koje se javlja kod ljudi koji dožive takvu tragediju jeste da im niko ne može pomoći da podnesu takav gubitak. Mi zaista i nismo predstavili našu pomoć kao nešto što će otkloniti njihovu tugu zbog gubitka dece i bol što se to dogodilo na takav način. Ali možemo da im pomognemo da se sa tim gubitkom nose na način koji će im sve to ipak olakšati, da mogu s tim da žive i nađu smisao čak i u ovako tragičnim okolnostima. U susretu, razgovoru s njima, međutim, mi smo se suočili i sa drugim velikim, teškim problemima koje oni imaju, a tu isključivo psihološka pomoć nije dovoljna. Ti ljudi su, dakle, dodatno opterećeni problemima koji moraju na konkretnom, praktičnom nivou da se reše, te stvari bi morale da se promene – a to bi njima mnogo značilo.

Pre svega, možete li da nam prenesete vaš opšti utisak, šta ste zatekli kada ste otišli tamo?

Osim toga što i sami osetite njihovu neizrecivu tugu, imate i snažan utisak njihovog nepoverenja. Mislim da smo taj deo, nepoverenje, malo otopili i odškrinuli vrata. Bili smo tu da im odgovorimo na sva pitanja – i ko smo, i šta smo, i zašto smo došli. Njihovo nepoverenje smo razumeli kao potpuno opravdano, normalno, a kad to razumete i prihvatite, nepoverenje se postepeno smanji, zbog čega nemamo više pravo da ga izneverimo.

Ali to je samo jedan deo. Drugi ogroman problem je nepravda koja se nadovezala na njihov bol. Ima tu raznih situacija i momenata koje njih dodatno povređuju, od toga da se, recimo, ljudi nisu potrudili da zapamte ni imena njihovih sela, preko toga da se i inače mnogo više i detaljnije govorilo o “Ribnikaru” što je ostavilo utisak kao da su njihova deca “manje važna”, a na sve to se nadovezuju i individualni problemi svake od tih porodica. Dakle, svaka porodica u ova dva sela ima i neku specifičnu brigu, muku koja uz pomoć zajednice i države može biti rešiva. Samo što je do sada mnogo toga ostalo nerešeno, a nije ni doprlo do onih koji to treba da čuju.

Možete li dati neki primer?

To su ljudi koji žive od svog fizičkog rada, neki od njih su se istrošili, razboleli. Jedan otac stradalog deteta ima bolesnu kičmu, a ne može da dobije zdravstveno osiguranje. Zato što je novac koji je on pet godina uplaćivao za PIO fond u okviru privatne firme proneveren i on sada nema dokaza da je taj novac uplaćivao. Sada treba da plati ne samo taj dug, nego i kamatu. Ni kriv ni dužan, jer je neko u firmi proneverio njegov novac. Situacija je sada takva da tog čoveka – koji je za PIO fond već dao skoro 500.000 dinara, a koje neko nije uplaćivao u te svrhe – PIO fond tereti za dug s kamatom od milion i po dinara. Država mu to nije otpisala, čak i kad su sada nove tragične okolnosti u pitanju. Zbog problema sa kičmom teško može više da radi limarske poslove koje je radio, ne može da priušti sebi lečenje jer nema zdravstvenu knjižicu, zapravo sve mora sam da plaća.

O teškim, nepravičnim okolnostima govorili su i ostali roditelji?

Drugi par roditelja iz Dubone je izgubio oba deteta. Oni žive od poljoprivrede. Kada isporuče nekome svoju robu, dešavalo se da nikada za to ne dobiju novac. Jednostavno, nemaju načina da naplate svoj rad ako je neko ko im duguje “iznad zakona”. Taj čovek je u predinfarktnom stanju i prvo što mu je lekar savetovao je da ne treba fizički da radi. Ali on nama kaže: “Šta ću ja ako ne mogu da radim, od čega da živim, a i kad radim, prevare me”. Zapravo, svi oni žive sa “ugrađenom”, naučenom pomirenošću da je nepravda deo ovog života. I sami tako govore, sa tim su pomireni: “Mi smo navikli na nepravdu, takav je život”.

Brine li iko danas o njima, bilo kroz materijalnu pomoć ili neku drugu?

Dolazila je na početku socijalna služba i nudili su im po 60.000 dinara jednokratne materijalne pomoći. Ti ljudi su zdravstveno ugroženi, imali su pomoć svoje dece u tim poslovima, a njih sada više nema. Njima treba mesečna, redovna pomoć, ne jednokratna. To im pre deluje kao milostinja koja ih vređa.

Dobili su i sredstva od jednog humanitarnog fonda, ali dobila je samo Dubona koja pripada opštini Mladenovac, dakle, kao beogradska opština, a nije dobilo i Malo Orašje koje je oko pet kilometara dalje, jer pripada Smederevu. Sad zamislite tu nepravdu koju osećaju oni koji su primili pomoć, da bi je radije podelili nego da još osećaju krivicu što je neko ostao uskraćen.

Koliko su razvijena ta sela, o kakvim uslovima života govorimo?

To su teški uslovi za život, nema drugih sadržaja, mesta za okupljanje. Otišli smo u Malo Orašje gde su se svi roditelji skupili u domu kulture koji izgleda kao jedna zapuštena zgrada, bez grejanja, hladna u svakom smislu te reči, potpuno prazna sa nekakvim starim školskim stolicama. Jedino što tu stoji u boji, na golom zidu, jeste pano Srpske napredne stranke.

Ostalo je sve potpuno prazno, golo, nema ničega. A ti ljudi u svom tom bolu pozivaju nas svojoj kući jer je tamo pristojnije. U Duboni je jedna žena, majka stradalog deteta, umesila tri vrste kolača da nas tako sačeka. To su scene koje su beskrajno dirljive i potresne. Njihovi gestovi dobre volje su neverovatni.

Moraćemo ovde da se osvrnemo na jednu nametnutu podelu među roditeljima sve stradale dece 3. i 4. maja, delom prisutnu i u javnom govoru, po kojoj se roditelji stradale dece u “Ribnikaru” smatraju “privilegovanim” u odnosu na roditelje iz ova dva sela. Da li je tako, ma kako teška i opora ta opaska bila?

Roditelji u “Ribnikaru” jedino imaju više resursa samim tim što su u centralnoj gradskoj opštini, što su im dostupniji pristupi institucijama, imaju veći društveni uticaj. Ali nikako se ne sme reći da su oni privilegovani u odnosu na roditelje iz Dubone i Malog Orašja. Takvo poređenje naprosto nije dopustivo s obzirom na nesreću koju su svi doživeli. Zato i jeste fantastičan gest Verana Matića koji im je omogućio da roditelji iz “Ribnikara” odu u posetu roditeljima nastradale dece u ovim selima. Taj gest solidarnosti je bilo jako dirljiv i potresan. Ko ih više može razumeti nego oni sa kojima dele istu sudbinu. Imati poštovanje i saosećanje za tuđi bol, pored sopstvenog, najhumaniji je gest koji je primer ovom društvu. Sada roditelji iz ovih mesta planiraju dolazak u Beograd.

S obzirom na male zajednice u kojima žive, za Dubonu i Malo Orašje se može reči “kuća do kuće”, kako se oni na psihološkom nivou nose sa teretom tako zgusnute tragedije?

Ovim zločinom nisu pogođene samo te porodice nego cela sela. Svi se oni međusobno poznaju, svi znaju tu decu, svi su se družili, mnogi su u rođačkim vezama, dakle, cela sela su obojena tom tragedijom i to se i sada oseća, sve je tiho i ­prazno. Jedina mesta gde su se ti mladi mogli okupljati, a tu su uvek zajedno bile i družile se različite generacije mladih, to je upravo to mesto zločina. Oni su bili jedna harmonična mala zajednica koja je delovala potpuno bezbedno.

Da li se te porodice sada osećaju napuštenim od šire društvene zajednice?

Da, apsolutno se osećaju napuštenim. Pogotovo što je na takvu tragediju došao i osećaj nepravde jer se zapravo niko nije dovoljno potrudio da nešto učini za njih. Svako pritom ima svoju tragičnu priču koja nije uporediva s ostalim, svaka priča je posebna lična priča.

Da li su vam rekli, posećuje li ih neko danas?

Sada, u ovom trenutku, niko ih ne posećuje osim Verana Matića. Kako sam već rekla, ranije su predstavnici Radne grupe, iz Instituta za mentalno zdravlje, dolazili da uspostave kontakt s njima. Bila je organizovana i podrška u Smederevu i Mladenovcu, u školama u koje su išla stradala deca kako bi se pomoglo njihovim drugovima. Posle izvesnog vremena to se ugasilo jer se završila školska godina, a onda je određen prostor u lokalnoj zajednici gde bi mogli da se jave oni kojima je potrebna pomoć. To je značilo da bi ljudi iz Dubone i Malog Orašja morali da putuju do Mladenovca i Smedereva, tako da nisu ni dolazili, a u ovim većim sredinama to možda nije ni bilo dovoljno predstavljeno javnosti, tako da se ta vrsta podrške za koju je postojala spremnost i organizacija ugasila.

Iz državnih struktura, iz ministarstava, takođe niko ne dolazi ili pomaže?

Znam jedino, kako su rekli, da im je ponuđena ta jednokratna pomoć, kao i za humanitarnu organizaciju koja je dala jednu donaciju. Treba još nešto reći: nije ovde reč samo o porodicama poginulih, tu je još jedan problem, ovde su i ranjena deca. Zapravo, mnogo je njih direktno pogođeno ovim zločinom. Od ranjene dece dvoje su stalno u bolnici. Na razgovor sa nama došlo je troje mladih, dok dvoje ranjenih leži u svojim kućama. Dve devojke s kojima smo razgovarali, a koje su bile teško povređene, sada se polako oporavljaju, ali ceo taj proces lečenja za njih je jedna nova traumatizacija.

Kakav odnos porodice stradalih imaju prema porodici ubice, s obzirom da žive u istoj sredini?

Oni ne žele da vide članove porodice u svom selu, jer njih to stalno podseća na zločin. Susreti s njima ih uznemiravaju i povređuju iznova.

Od početka su meštani govorili da je ubica i ranije bio bahat, da mu ni policija ništa nije mogla. Da li danas malo više veruju u pravdu, da li imaju više poverenja u sistem?

To je ta ključna nepravda koja ih progoni. Njihov doživljaj svega je da se više štiti ubica nego što se pomaže njima, da će bilo kakva kazna biti mala i da je zakonski ograničena.

Najteže im pada to što se ta nesreća mogla izbeći da se na nasilje koje je ubica dugo ispoljavao reagovalo na vreme umesto što su institucije okretale glavu.

Kakav je vaš plan za dalje, koliko ćete dugo i koliko često raditi s ovim porodicama?

Za početak, ohrabruje to što su svi bili na tom sastanku, možda samo jedna porodica nije bila, svi su dali svoje kontakte da možemo da ih zovemo i rekli da su spremni da razgovaraju sa nama, što nam je u ovom trenutku bilo najvažnije. Pretpostavljam da ćemo jednom nedeljno sa svakom porodicom koja to želi moći da obavljamo razgovore. Važno je da počnemo sa onima koji su najmotivisaniji, jer u ovom trenutku njima zaista niko ne izlazi u susret.

Takođe, naš zadatak je, a pre svega mene koja sam u Radnoj grupi, uspostavljanje kontakta sa nekim iz vlasti kome ćemo moći da referišemo njihove praktične probleme koje mi kao psiholozi ne možemo da rešimo. Jer ako budu imali i druge vrste potpore i podrške, naša psihološka pomoć će biti znatno olakšana. I otežana, ako se naš zajednički trud poništava kroz svakodnevno suočavanje sa novim nepravdama i novim povredama.

Jako je važno i to što oni sami jedni drugima pružaju veliku podršku i pomoć, zajedno odlaze na groblje gotovo svakodnevno. To su male zajednice i njihovo međusobno razumevanje i solidarnost im zapravo najviše znače, ali svakako to nije jedino što im je potrebno. Verujem da još nije kasno da pokažemo i dokažemo da nisu zaboravljeni. I ne samo to, već da preduzmemo sve što je u našoj moći, i kao društvo, i kao pojedinci, da sprečimo da se ovakva tragedija više ne ponovi. Verujem u iskrenu građansku solidarnost i empatiju koja je uostalom iskazana kroz proteste građana protiv nasilja. Naša podrška stvaranju društva bez nasilja iskazana je i kroz ProGlas koji smo kao grupa građana, nestranačkih ličnosti, potpisali i koja već dostiže blizu 100.000 potpisa. Ne smemo da dozvolimo da se pomirimo sa nepravdama jer tako ćemo najviše pomoći i ovim porodicama.