Otkad je Vlada Srbije, početkom novembra, zatražila od Narodne skupštine saglasnost da se kod deset domaćih komercijalnih banaka zaduži za dodatnih 250 miliona evra, radi "pokrića" ovogodišnjeg budžetskog deficita i produženja života JAT-u, ponovo je u javnosti pokrenuto pitanje: nije li tempo rasta državnog javnog duga suviše ubrzan poslednje godine, to jest nije li nivo zaduživanja države već postao suviše opasan za stabilnost našeg finansijskog sistema i za buduće generacije? Tu brigu uvećava i okolnost da je MMF pritegao Vladu Srbije da za iduću godinu postavi plafon javnog duga na 45 odsto BDP-a Srbije, a mi smo već premašili s tim dugom 38 odsto BDP-a. Na sve to dolazi i vest da je u prvih osam meseci ove godine i deficit tekućih transakcija platnog bilansa Srbije u relativno snažnom usponu (plus 15,6 odsto), a i on se delimično mora pokriti zaduživanjem.

Doista, kada se pogleda podatak Ministarstva finansija da je javni dug tokom ove godine, zbog budžetskog deficita i povlačenja stranih kredita za infrastrukturne radove, porastao sa 9,8 milijardi na 11,4 milijardi evra, dakle za čitavih 1,6 milijardi evra, onda pitanje o rizicima koje nameće ovo "ubrzanje" deluje umesno. To ubrzanje, istina, ne ilustruje baš autentično podatak da smo iz Miloševićeve ere, 2000. godine, izašli sa javnim dugom od 9,47 milijardi evra, jer je on tada iznosio čitavih 170 odsto bruto društvenog proizvoda, a danas je on, kako je već naglašeno, na nivou od oko 38,1 odsto BDP-a Srbije.

Ubrzanje državnog zaduživanja se bolje vidi ako kao startnu uzmemo 2008. godinu, kao godinu najnižeg nivoa javnog duga u poslednjoj deceniji – kada je on iznosio 8,7 milijardi evra. Dakle, od 2008. do 2009. godine javni dug je porastao 1,1 milijardu, a u poslednjih godinu dana za spomenutih 1,6 milijardi evra.

Uprošćeno, kada sam tempo zaduživanja države poraste za 50 odsto godišnje, onda doista ima razloga za brigu, ali i to je jedna statistička varka. To, navodno naglo ubrzanje porasta javnog duga navelo je neke mlade ekonomiste da izračunaju da je javni dug u poslednjih 365 dana rastao dnevno za 5,2 miliona evra (vidi "Blic" od 18. novembra).

U stvari, problem je što je za samo godinu dana javni dug Srbije povećan za preko 16 odsto – sa tendencijom daljeg povećanja, dok je BDP u tom razdoblju puzao po stopi između jedan i dva odsto rasta. Pri tome, međutim, treba imati u vidu ne samo svetsku i domaću ekonomsku krizu protiv koje se pomažemo i sredstvima MMF-a, nego i to da su napokon aktivirani određeni strani krediti za mostove i autoput na Koridoru 10, što je bar niskogradnju mrdnulo iz duboke recesije. A povrh svega toga, nivo javnog duga Srbije doista deluje još uvek dobro u poređenju sa državnim dugovima većine evropskih zemalja, pa i onih iz komšiluka (Hrvatske i Slovenije). Istina, kod siromašnijih zemalja nivo javnog duga, čak i ako je mnogo niži, teže se podnosi i izaziva mnogo veću pozornost poverilaca.

Mnogo više od ubrzanog rasta javnog, to jest državnog duga, zabrinjava signal o padu spoljnog duga naše privrede. Prema onome što je na novi srpski privredni sajt (ekonomija.org) stavio ekonomski analitičar Miroslav Zdravković, srpska preduzeća su u septembru ove godine smanjila nivo prekograničnog duga bankama za 586 miliona evra, a povećala zaduženja kod domaćih banaka za samo 45 miliona evra. Istina, gledajući period između septembra ove i septembra prošle godine, nivo zaduženosti kod domaćih banaka povećan je za blizu 900 miliona evra, pa su "kod kuće" bili dužni oko 9,6 milijardi evra. Ukupno, čini se da je zaduženost naše privrede, koja se sada procenjuje na oko 19,3 milijarde evra, ipak u zabrinjavajućem padu i da je sada najmanja od oktobra 2008. godine.

Ne zamarajući dalje čitaoce brojevima, treba pojednostavljeno objasniti da u zemlji u kojoj usred ekonomske krize rastu dugovi države a počinju da padaju dugovi privrede, nešto nije u redu ni sa državom, ni sa privredom. Još grublje pojednostavljeno, moglo bi se reći da država nastavlja svojim tempom da troši, a privreda gasi poslove, jer se plaši onoga što dolazi.

Uprkos svemu tome, ne bi trebalo suviše dramatizovati procenu Hipo grupe da je letos ukupan spoljni dug Srbije dostigao 23,28 milijardi evra, to jest 74,2 odsto bruto domaćeg proizvoda. Jer, pogledajte novine, Irskoj se pomaže sa preko 60 milijardi evra, a o Grčkoj da i ne govorimo. Naš slučaj je sitniji. Svaki građanin Srbije je u proseku dužan tek oko 680, dok je, na primer, svaki Crnogorac dužan 1378 a Hrvat 3652 evra. Hajde što se Hrvatska toliko zadužila, pored onih silnih autoputeva, to je nekako i razumljivo. Ali da je Crna Gora uspela da obezbedi daleko više kredita svojim građanima od Srbije, to već deluje pomalo izazovno.

Glavni problem, zapravo, nije nivo zaduživanja Srbije – koji je bedan kao i sve ostalo – nego je glavni problem što se suviše sporo otvara perspektiva za realno uvećanja kreditnog kapaciteta i srpske države i srpske privrede.