Postoji onaj prastari vic u kojem Mujo odlazi u posetu jaranu Hasi, koji je uspeo u životu i stanuje, u Njujorku, nadomak Central parka, bogat kao stomatolog. U raznim varijantama su različite verzije zašto je to učinio, tek gost se uneredio u saksiju fikusa. Vratio se Mujo, onda, nazad u Bosnu, a posle nekoliko meseci mu pristiže i poruka: “Mujo brate, priznaj gde si obavio nuždu, već četvrti stan menjamo, a i dalje nepodnošljivo smrdi!”

Neki bezobraznici će reći da su, poslednjih tridesetak godina u Srbiji, Željko Mitrović i njegov Pink u funkciji tog fikusa: menjaju se stanovi i političke garniture, a on i dalje ponosno dreždi u dnevnoj sobi i štimuje atmosferu.

Složićemo se da sličnih kontinuitetskih fikusa ima podosta u našoj novijoj istoriji, od ustoličenja Slobodana Miloševića pa do danas, ali nijednom akcije u svakom trenutku nisu tako sjajno stajale kao Žeksu.

Ukoliko u Srbiji dođe do političkih promena, lakmus-papir kojim ćemo proveriti da li su one stvarne i da li će zaista dovesti do željenih društvenih promena i nekakve preko potrebne katarze – upravo će biti Željko Mitrović i njegova medijska imperija. Ukoliko ovaj i dalje bude obnašao funkciju najvažnijeg ili bar bitnog medijskog igrača i tzv. uglednog građanina, to će biti siguran znak da ćemo nastaviti da se valjamo u kaljuzi i sopstvenim nusproizvodima. Treba se nadati da će, osim više nego opravdanog oduzimanja nacionalne dozvole Pinku, neke buduće institucije preispitati i poreklo imovine ovog mogula i bar obelodaniti način na koji je stekao enormno bogatstvo.

Tačno je da je podilazio najnižim ukusima i podsticao ih, jasno je da je to siguran način da se na ovim prostorima zarade novci, ali se Mitrovićeva imperija ne može samo time pojasniti. Mnogo je onih koji zarađuju na prostakluku, ali da bi čovek postao Žeks, tu je potrebno mnogo više: moraš biti (para)državni projekat. Nije to nikakva tajna, čak je opšte mesto. Što se tiče štete koju je ljubičasti projekat naneo ovom društvu pa i okruženju, o tome će reč dati razni istraživači i instituti.

Novi pokušaj preleta

Poslednjih meseci Mitrović pokušava, kao što je to uostalom radio i u periodu pre 5. oktobra 2000. godine, da uspostavi ili obnovi veze sa opozicionim liderima jer je i njemu jasno da se Vučićeva vlast ozbiljno ljulja. Iako nije jasno kako će se to ljuljanje završiti, Mitrović kani da zaštiti sebe i svoj biznis. Žeks je neposredno pre petooktobarskih promena – mnogi su o tome svedočili – bio jedan od glavnih insajdera koji je DOS-ovce detaljno obaveštavao o stanju Miloševićeve vlasti i trzavicama unutar njegove pretorijanske garde, pa je čak bio i veza opozicije sa delovima Slobinih struktura moći.

Da li iko sumnja da bi se on danas bez ikakvih problema odrekao Aleksandra Vučića i čak, ako treba, tražio doživotnu robiju za njega, isto kao što je izdao svoju duboko emotivnu vezu sa ženskom stranom porodice Milošević? No, čini se da je sada situacija drugačija, preigrao se, otišao do kraja, te da će za eventualnu novu vlast biti isuviše velik luksuz da koristi njegove usluge. Preterano je veliki odijum Mitrović stvorio svojom bezobalnom i primitivnom propagandom proteklih desetak godina. Neko reče, prafrazirajući nekoga: ako preživi Žeksova imperija, Srbija neće!

Iako je njegov medijski kalifat bio na usluzi postpetooktobarske vlasti (uostalom, tada i otpočinje informativni program Pinka), u tom periodu je što zbog savetnika, što zbog urednika, što zbog političkih okolnosti, Mitrovićeva propaganda bila, izuzev u nekim slučajevima, koliko-toliko podnošljiva i umivena. Ona je čak delom imala i nekakvu pomiriteljsku ulogu u regionu, koja je podrazumevala i širenje Mitrovićeve imperije. Regionalni uticaj je diseminirao upošljavajući ljude koji su imali uticaj u susednim zemljama i koji su išli okolo i širili pinkologiju mada su, kao, bili rokeri u duši. Mitrović je u međuvremenu zamoljen da se iz nekih susednih država malo izmesti, a on sluša kada mu se odgore nešto kaže.

Do 2012. godine Mitrović nije bio prepoznat kao glavni propagandista vlasti, a i vladari su se pomalo stideli njegovih usluga. Kao što su se, to pogotovo, stideli usluga Dragana J. Vučićevića. A onda je došao brahijalni Vučić i njih dvojica su postali glavni medijski igrači koji ne znaju da koriste kočnicu – uz Milomira Marića, naravno.

U životu je tako: neko se nečega stidi, a neko ponosi. To je otišlo toliko daleko da su svoju sudbinu, bar se tako čini, zauvek vezali za aktuelnog svevladara. Oni su uz Vučića, kao uostalom i on sam, prestali da kontrolišu sopstvene nagone, kao da su svi, božemeprosti, na nekim žestokim drogama, ponoseći se bahatošću, arogancijom i pohlepom. Glavni su akteri politike “spaljene zemlje”, zaboravljajući da je priroda nepobediva, da i kada je pretvoriš u prah i pepeo, ona nekako uspe da iznedri nove izdanke.

Nelegalna gradnja

Prvog dana jula, protest “Srbija protiv nasilja” prošetao je do zgrade Pinka upravo zbog toga što je ova medijska kuća jedan od glavnih simbola Vučićevog režima, ali pre svega zbog toga što je, podsetimo, jedan od glavnih zahteva demonstracija – oduzimanje dozvole za nacionalno emitovanje ružičastoj televiziji. Rekli smo već da je ovaj zahtev više nego opravdan, ne samo zato što se na njoj promoviše nasilje već zato što ona bukvalno svakoga dana krši odredbe Zakona o elektronskim medijima. A te odredbe, koje su u dobroj meri usklađene sa medijskom legislativom demokratskih zemalja, ne služe da bi se ugrozila sloboda govora nego zato što se pokazalo da zloupotreba medija može da ima katastrofalne posledice po jedno društvo. Vidimo, kakve.

Da Republičko telo za elektronske medije (REM) radi svoj posao, sve nacionalne televizije odavno bi ostale bez dozvola – i to je odavno opšte mesto. Zapravo da je ova institucija (ranije RRA) ikada valjano obnašala svoje nadležnosti i da nije od osnivanja bila skladište partijskih kadrova, Pink i Hepi dozvolu nikada ne bi ni dobili. Podsetimo da je jednog trenutka Mitrović raspolagao čak sa dve nacionalne dozvole, a cilj postojanja TV Avale je bio da se pre svega ukloni, odnosno smanji konkurencija velikim medijskim igračima, pogotovo ukoliko bi ona dolazila iz inostranstva. Posle gašenja Avale, peta nacionalna dozvola nikada nije dodeljena, iz istih razloga, koji su dakako pojačani strahom da bi nju mogao da dobije medij koji nije dovoljno kooperativan i koji bi narušio sliku Vučićeve Srbije kao “najboljeg sveta od svih mogućih svetova”. Podsetimo da je TV Avala imala dugove veće od 30 miliona evra, da je ugašena 2012. godine i da do danas nije poznato da li su ovi dugovi, ili bar deo njih, servisirani.

Jedan od razloga za okupljanje građana ispred ove medijske kuće mogao je da bude i to što je pinkmodernistička zgradurina nelegalno sagrađena i što je svojevremeno inspekcija predvidela i njeno rušenje. Do toga, naravno, nikada nije došlo, a razlozi za to su, naravno, jasni. Odradio je to Žeks. Podsetimo, Mitrović je dobio dozvolu i pored toga što nije ispunio “urbanističko-tehničke uslove”, i što je umesto predviđenih 1.247,25 metara kvadratnih izgradio 3.150,23, odnosno premašio plan za čak 147 odsto. Inspekcije su prestale da obilaze Mitrovića u periodu posle Miloševićevog pada. Tuga je naša što je prema njemu DOS-ovska vlast ponekad bila blagonaklonija čak više nego SPS-radikalsko-julovska vlast, čiji je on bio viđeni član i poslanik.

Džaba su neki već tada upozoravali da se “sa đavolom tikve ne sade”, a profesor Čedomir Čupić je 2002. godine bio meta jezivog pinkovskog medijskog linča jer je, kao član Saveta za borbu protiv korupcije, upozorio da je zgrada podignuta bez valjanih dozvola. Mnogi iz vlasti su tu kampanju mirno posmatrali, neki od njih je i podsticali i filovali ne shvatajući da će doći dan kada će i oni biti na meti. Ne treba zaboraviti i na kampanju koju je Pink vodio, opet uz sadejstvo vlasti, protiv B92. Zapravo je kampanja protiv Čupića bila pokazna vežba onoga što će postati rutina nakon 2012. godine, to jest nakon što nam se Vučić nakačio na kičmu.

Patriotizam je poslednje utočište hulja

Zapravo sasvim očekivano, demonstrante je u subotu dočekala džinovska zastava Srbije, koja je prekrila pinkovsku sramotu i nelegalnu gradnju. Neke je opozicionare taj čin podsetio na izreku da je “patriotizam poslednje utočište hulja”. Sasvim uobičajeni deo ovog kolorita bili su i grubijani u crnim majicama koji su štitili zgradu, Mitrovićeva paravojska. Demonstranti su na zastavi projektovali lik Olivera Ivanovića, ubijenog lidera kosovske Građanske inicijative “Sloboda, demokratija, pravda”, čijoj je surovoj likvidaciji prethodio medijski linč na Pinku.

Još jedna smrt nije mogla da bude zaobiđena, a koja je vezana za pinkmena: zastavu i građevinu prekrile su i slike Andree Bojanić, koju je automobilom usmrtio Aleksandar Mitrović, sin Željkov, i koji je zbog toga samo simbolično odgovarao. Podsetimo, u julu 2013. godine Aleksandar je, vozeći džip BMW X6 neprilagođenom brzinom, usmrtio učenicu Četrnaeste beogradske gimnazije. Posle incidenta nije pružio pomoć nastradaloj, već je pobegao sa mesta nesreće.


Kada je najavljen marš na njegovu televiziju, Mitrović je zapisao na društvenim mrežama da je privatna svojina svuda, pa i u Srbiji, neprikosnovena. Zaboravio je, pritom, da nacionalna dozvola nije privatna već javna svojina. Osim toga, veoma je upitno čiji je zapravo Mitrovićev privatluk, koji je stvoren u velikoj meri zahvaljujući bliskosti sa državom, odnosno novcem građana. To bi morala biti, kao što smo rekli, tema koja će se ozbiljno protresti kada i ako dođe do pada naprednjačkog režima. Inače, već je u nekoliko navrata tokom protesta spominjana ideja da se građani prošetaju do Mitrovićeve gradnje, ali se do prošle subote od toga odustajalo, te daleko je, te policija će zaustaviti šetnju, te ipak je medij u pitanju…

Uvek uz vlast

Željko Mitrović je u javni život stupio kao klinac, svirajući u zemunskom bendu čiji je član bio i Bojan Zulfikarpašić, sada jedan od velikih svetskih džez-pijanista. Potom je karijeru nastavio kao basista džez-rok grupe “Oktobar 1864”, koju potom napušta i prelazi u “Rokere s Moravu”, čiji frontmen Boris Bizetić postaje njegov kum. Bizetić je, kasnije, zahvaljujući kumovskim vezama, imao na Pinku i tzv. BB-šou, koji je uz hiperinflaciju, kriminal, prazne prodavnice, rat, jad, bedu, step-sokove i slično – simbol devedesetih. Nekim se ljudima, kada im spomenete BB šou, pokreće postratraumatski stresni sindrom. Drugi kažu da ni za vreme muzičke karijere Mitrović nije preterano držao do moralnih skrupula, ali možda su to samo glasine.

U “čudesan svet privatluka” Mitrović ulazi 1988. godine kada iz Londona uvozi skupu opremu i osniva tonski studio imena Pink. Valjda preko ovog posla, ko će znati, ulazi i u svet medija, pa 1993. godine pokreće istoimenu radio-stanicu. Stručnjaci kažu da je u tom trenutku ona koštala oko 30 hiljada maraka, te da je “nejasno” kako je samo godinu dana potom, po otvaranju televizije, njegov medijski biznis vredeo milione. Podsetimo da u tom periodu nastaju i mnoge druge nacionalne televizije pod kontrolom režima, a potom i bezbrojni, uglavnom piratski, elektronski mediji širom zemlje. Bezmalo svi oni su nastali i razvijali se zahvaljujući korišćenju državne infratrukture, odnosno infrastrukture Radio-televizije Srbije.

Neko bi mogao pomisliti da je u tom periodu, zahvaljujući novim tehnologijama koji su pojeftinili produkciju, logično bilo očekivati poplavu radijskih i televizijskih stanica u jednom deregulisanom okruženju, ali sve je to bio deo jasnog plana. Pojedini “privatni” mediji bili su deo propagandnog miloševićevskog kompleksa, neki su služili da se stvaranjem haosa utule glasovi retkih nezavisnih medija, a neki su, poput Pinka, imali funkciju eskapističkog sedativa. Pink je medij koji je produkovao paralelnu stvarnost i retko je ulazio u političke vode, tih devedesetih. Nije bilo ni potrebno, važno je da se građanima podastre jedna potpuno drugačija stvarnost u kojoj svi đuskaju, pevaju, šale se i uživaju. Ne manje važno i da se promovišu pogubne društvene vrednosti i stereotipi koji odgovaraju nakaradnom Miloševićevom režimu. Uključujući tu i rebrendiranje kriminalaca i raznoraznog ološa kao svojevrsnih moralnih i ljudskih gromada, tinejdžerskih idola. Stvarajući medijsku imperiju, kojoj priključuje i izdavačku kuću Siti rekords, Željko Mitrović zapravo zadaje smrtonosan udarac muzici i kulturi iz koje je iznikao.

Šta kažu transkripti telefonskih razgovora porodice Milošević?

U knjizi transkripata telefonskih razgovora porodice Milošević iz Titove hacijende u Karađorđevu tokom druge polovine devedesetih, a koje je presretala hrvatska obaveštajna služba, jasno se, pored svega ostaloga, vidi da je pomenuti medijski haos bio dirigovan. U njemu se jasno očituje i kakvi su odnosi Mitrovića i porodice zahvaljujući kojoj je, je li, uspeo u životu. Naime, tadašnji ministar za telekomunikacije, koji je bio Žeksov kadar, na RTS-u je nešto “lupetao” o potrebi da se piratski mediji zatvore. Milošević je to gledao i zamalo ga nije strefio infarkt. Kćerka Marija obaveštava Mitrovića da je tata poludeo, a ovaj se izvinjava, kaže da je u pitanju greška, da se neće ponoviti. Iz transkripta se vidi i da je Žeks bio u veoma snažnim emotivno-prijateljskim vezama ne samo sa partijskom drugom Mirom Marković nego i sa kćerkom Marijom, a da ga Slobodan baš nešto i nije – nezavisno od ministarskog istrčavanja – gotivio.

Pink 1995. godine prenosi svadbu Željka Ražnatovića Arkana i pevačice Cece. Spoj paravojnog komandanta i mafijaša sa turbo-zvezdom, uz prateći kič, zapravo su odlike i uređivačke politike ove televizije, ali i simbol Srbije devedesetih. Navodno se tih godina Mitrović, prema sopstvenom svedočenju, našao u nemilosti vlasti jer je neko smatrao da on, zajedno sa Arkanom i drugim bliskim prijateljom Miloradom Vučelićem, valjda i Jovicom Stanišićem, kani da izvede puč. Da izađe iz nezgodne situacije, on je aktivirao kuma Aleksandra Vulina, potom išao na razgovor kod Mire Marković da objasni svoju poziciju.

Tada je naprasno postao član JUL-a, a savezni poslanik ove stranke biva od 1996. godine. Bio je kandidat vladajuće grupacije i na izborima 2000. godine, ali je tada “popušio”. Mitrović je bio glavni i odgovorni za JUL-ov cvetajući marketing, a koliko je bio uspešan u tome najbolje govori činjenica da je ova stranka u Srbiji, u žestokoj konkurenciji i dan-danas najozloglašenija. Sve u svemu, uspeo je da zaštiti sebe i svoj biznis, koji nastavlja da se razvija na nesreću društva. Posle 2000. godine Mitrović je tvrdio da je takoreći slučajno postao član JUL-a, eto, tako se zadesilo, morao je, šta ćeš.



“Socijalni i moralni ateist”

Mira Marković je upoznala mnogo ljudi, bila je svedok kako su njenog muža, nakon pada, napuštali bliski saradnici, ali ni prema kome nije bila tako kritična kao prema Željku Mitroviću. Valjda to biva kada te zezne neko ko ti je ušao pod kožu. Za njega je rekla da je “socijalni i moralni ateist”. U opširnom, otvorenom, sada već legendarnom pismu, Mira Marković razotkriva Žeksovu julovsku prošlost podsećajući da on nije bio obični član već predani i veoma aktivni stranački delatnik JUL-a. Ona podseća da je u tom periodu, krajem devedesetih, Mitrović stvorio, zahvaljujući JUL-u, medijsko carstvo, koje je posle petooktobarskih promena zaštitio novim političkim “kišobranom”.

Ima tu još bezbroj interesantnih detalja, kao što je, recimo, taj da je Mitrović stajao iza novina “Fleš” koje su izlazile za vreme demonstracija koalicije “Zajedno” 1996. godine i koje su imale za cilj da “demaskiraju vođe demonstracija, glavne ljude iz opozicije”. Tokom devedesetih, Mitrović se nalazio na spisku saradnika Slobodana Miloševića kojima je zabranjen ulazak u SAD.

Mitrović je bio i član ratnog štaba JUL-a tokom NATO-bombardovanja Srbije, a jedan je od idejnih tvoraca i glavnih organizatora “čuvenih” akcija čuvanja beogradskih mostova uz pesmu, kolce i pivo. Tada je, kaže Mira Marković, bio “nadahnuti agitator protiv NATO pakta, ponosan na svoju patriotsku i JUL-sku aktivnost”. “Dobio je sve što je JUL mogao da da, a mogao je mnogo”, napisaće supruga Slobodana Miloševića.

Urednik radikalske “Pravde” želeo je dvehiljaditih ovo pismo da objavi u svojim novinama, ali je to, po njegovim rečima, sprečio Aleksandar Vučić, koji je kanda i u periodu dok je bio u opoziciji sa Mitrovićem održavao prisne odnose.

Posle 5. oktobra

Osećajući ili znajući da dolazi kraj Miloševićevog režima, Mitrović je mesecima pre 5. oktobra izgradio dobre relacije sa raznim DOS-ovim uticajnicima. Navodno je posebno bio blizak sa kontroverznim Vladimirom Bebom Popovićem, nekadašnjim Đinđićevim, a potom Vučićevim i Đukanovićevim savetnikom. Sjaranio se i sa Mlađanom Dinkićem, koji se pojavio kao oslobodilac na Pinku netom nakon pada Miloševića, sve sa bubnjarima. Kada je u Pinkovom studiju klavir zasvirao i Nenad Čanak, tadašnji lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, stvar je postala sasvim jasna i onima sa jeftinijim ulaznicama: Mitrović ne samo da je pretekao već će njegova imperija nastaviti da raste. Čini se da razlog za to nije samo činjenica da Mitrovićev medij ima ogroman “impakt”, odnosno da on ima zlatne političke kočije u koje se samo treba ukrcati, već i to što je sa mnogim od lidera DOS-a delio kulturne i moralne vrednosti. Jednostavno, razumeli su se već pogledom. Svoje se meso ne jede. Neka od tih prijateljstava su opstala do danas.

Navodno na prijateljski nagovor Bebe Popovića, Pink uvodi političko-informativni program. Taj program je, kako smo rekli, bio u službi vlasti, ali ni približno tako furiozno i zilotski kao danas. Kada je eskalirao sukob između Đinđića i Koštunice, Pink je stao na stranu Đinđića, koji ga je svojevremeno javno uzeo pod zaštitu. Na pritisak dela javnosti da se ova televizija skloni iz etra, ili bar nekako marginalizuje, jer širi kič, pokojni premijer je odgovorio: “Pogrešna je ideja da branim televiziju Pink. Ja branim korisnike, građane Srbije. Ako 70 odsto ljudi hoće da gleda Pink, nemam pravo da kažem – to je zabranjeno i šund”.

U to vreme se obnavlja i tradicionalni rat Aleksandra Tijanića, savetnika Vojislava Koštunice i kasnije direktora RTS-a, i Željka Mitrovića. Tijanić je uživao da uvredljivim izrazima karakteriše Mitrovića, a ovaj mu svakako nije ostajao dužan. Tijanić je navodno stajao iza pseudonima “Rubi”, “kolumnistkinje” “Nacionala” koja se obračunavala sa Mitrovićem nazivajući ga “bitangom”. Potom su u “Večernjim novostima” objavljeni oglasi sa erotskom sadržinom u kojima su se nalazili Tijanićevi telefoni. Tijanić je optužio Mitrovića i Milorada Vučelića da su “inspiratori” ovih oglasa. Nikada se na kraju nije saznalo ko je ko i ko se krije iza čega, ali to nije ni toliko bitno. Ono što se definitivno saznalo jeste da je novinarska elita u Srbiji na nižem kulturnom nivou nego sirotinja raja koja ispred dragstora u nekoj vukojebini ispija čokanjčiće.

Sve se menja – Pink opstaje i jača

No, ni posle ubistva Đinđića i dolaska Vojislava Koštunice na čelo Vlade Srbije Pinku i Mitroviću ništa nije falilo. Neki kažu da je posebno bio blizak sa Draganom Jočićem, iz DSS-a, i naravno Mlađanom Dinkićem. Ništa mu nije falilo ni tokom vlade Mirka Cvetkovića i Borisa Tadića. Ne samo što je nudio robu koju su svi hteli već je bio i pouzdana kasica-prasica za mnoge političare i džuboks-influensere. Svoje ljude uvek je imao u strukturama vlasti, kao i u sferama medijske politike i RRA.

Na suđenju za ubistvo premijera Đinđića2007. godine, zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi otkrio je da je zemunski klan planirao, između ostalog, i otmicu porodice Željka Mitrovića. Navodno je Žeksa tipovala iskonska drugarica Ceca Ražnatović, koja je rekla da je vlasnik Pinka “pun kao brod i da pare u džakovima iznosi u inostranstvo”. Mitrović je poludeo: Ceca nestaje sa Pinka, ali se njihovo prijateljstvo obnavlja posle par godina. Valjda su se razjasnili.

Da čak i Mitrović ima dušu i da je podložan bolestima, pokazao je događaj s kraja 2010. godine, kada je u veoma lošem stanju primljen u bolnicu na Bežanijskoj kosi sa simptomima aplastične anemije. Potom je prebačen na lečenje u Nemačku gde se potpuno oporavio i gde su mu ubrizgani nova koštana srž i nova krv. Čija, ne zna se. Mitrović je tvrdio da ga neko od saradnika, odnosno članova porodice dugo truje, a činjenica jeste da otrov može biti jedan od uzroka ove bolesti, ali samo u malom procentu. Kao trovače Mitrović označava svastiku Lolu, pašenoga Zlatka Krmpotića, kao i Juru Zorčića, direktora televizije Pink Sl. Oni potom podnose tužbe protiv njega, ali sudski procesi i istrage, koliko znamo, ostaju bez epiloga. Pojačava obezbeđenje i otpušta stotinak radnika. Lekari tvrde da se aplastična anemija ne može dobiti od opijata, ali da paranoja – može!

Državno pogodovanje

Od dolaska na vlast Aleksandra Vučića, Pink postaje njegovo najmoćnije, lično propagandno oružje, čiji je cilj stvaranje kulta ličnosti i dakako paralelne stvarnosti, uz promovisanje društvenih obrazaca koje naprednjačkom režimu savršeno pašu. Po potrebi i dalje deluje kao sedativ, a po potrebi uznemirava naciju raznoraznim teorijama zavere. Politički protivnici predsednika se na džiberski način linčuju, vređaju, proganjaju. Država mu se na različite načine odužuje, prolongiranjem poreskih dugova ili finansiranjem, recimo od Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI). No, to je kanda samo vrh ledenog brega, a možda nekada neka nezavisna istraga i otkrije na koje sve načine novac građana dospeva na Pinkove račune u zemlji i inostranstvu.

O Pinkovom programu za Vučićevog vakta sve je već rečeno. Koju god tešku ili ružnu reč koristili, nećemo pogrešiti u deskripciji ružičastih medijskih sadržaja: primitivizam, bahatost, ignorancija, prostakluk, beskrupuloznost, licemerje, morbidno, nasilno, lažno, prevarno, pa i smrtonosno. Na sličan način se može okarakterisati i Mitrovića “pronalazački rad” koji služi da dodatno zaseni prostotu. Tako se mogu okarakterisati i druge njegove egzibicionističke akcije koje možemo gledati na Pinku i na društvenim mrežama.

Mitrović se toliko osilio da može javno da kaže i da je svoj imetak zaradio koristeću ljudsku glupost. Kao i Vučiću, sve mu se može, jedino se još nije go skinuo pred kamerama i u direktnom prenosu, kao Mujo s početka vica, izvršio veliku nuždu na neprikladnom mestu.

Nije, dakle, pitanje šta Vučić i Mitrović mogu: mogu sve. Pitanje je dokle će to trajati, a od odgovora na ovaj upit zavisi i naša sudbina.