Svako ko je bio na – upotrebimo slobodno tu reč – veličanstvenom protestu protiv nasilja u Beogradu u petak ili ga je pratio preko ono nešto malo slobodnih medija u zemlji, imao je isti utisak: posle ovoga ništa neće biti isto! Nepregledna masa građana, kojoj je Beograd bio mali, i ogromna energija i emocija drugačiji zaključak nisu ni nudile. Pogotovo ako se zna da je svaki protest, a ovaj je treći u Beogradu čiji su povod jezive tragedije u OŠ “Vladislav Ribnikar” na Vračaru i na teritoriji Mladenovca i Smedereva, bio sve masovniji i snažniji.

Nisu građani izašli na ulice samo pod uticajem šoka od zločina koji su Srbiju potresli više nego kakav rušilački zemljotres, već zato što su ti zločini učinili da društveni čir, nabubreo od decenijskog gnoja, eksplodira. Poslali su jasnu poruku da više neće trpeti da žive u zemlji visokog rizika u kojoj se neguju i vladaju najgore i najprimitivnije strasti i vrednosti. Ne žele da oni i njihova deca bivstvuju u društvu koje se pretvorilo u vladarev unutrašnji monolog koji je odavno već sinonim za laž, prevaru, muljanje, cinizam, perfidnost, vladavinu jačeg i beskrupuloznijeg. Koliko god je, naime, naprednjački režim kolosalno ogrezao u i korupciji, to nije ništa u odnosu na ono šta je učinio društvu u kojem na površini pluta jedino i samo ljudski sekundarni proizvod. Bez obzira na to što su jedno i drugo dakako povezane stvari.

E sada, kada se malo spusti lopta, onako kako je to znao učiniti Meša Baždarević u trenucima dok su gorele tribine, postavimo se pitanje da li i zaista “posle ovoga ništa neće biti isto”? Da li će naprednjačka vlast, prefrigana i bogata kao Bil Gejts, pronaći način da se ponovo iščupa bez velikih posledica? Da li će se energija građana iscrpeti kao na nekim prethodnim protestima, bez konkretnih dostignuća?

Naravno, na ta pitanja valjane odgovore ne može ponuditi ni vidovita Dženita, ali se čini da su ove demonstracije sasvim drugačije nego one prethodne. Ne radi se naravno samo o brojnosti, mada to ne treba nikako potceniti, nego i o odlučnosti i sazrevanju. Ove proteste, koji jesu pre svega građanski, predvode opozicioni političari i to nikome ne smeta. Nestalo je ono gađenje prema politici, koje je režim tako uspešno godinama podstrekivao, a za šta su – budimo realni – odgovorni i neki iz tzv. bivše vlasti. Valjda su ljudi shvatili da mora da postoji neko ko će njihova htenja politički artikulisati. Sazreli su, čini se i opozicioni političari koji za sada – izuzev nekih pogrešaka, kao što je ono noćno kampovanje – pokazuju da su dorasli situaciji.

NIKO NIJE BEZBEDAN!

Osim toga, na ulice su izašli i oni koji su do sada sedeli kod kuće, posmatrali raspad društva i države kao da se tako što dešava u udaljenom Kirgistanu. Ili su ga jednostavno ignorisali, zadovoljni malim životima. E sada je stvar zakucala i na njihova vrata. Kakvi god da su karakter i uzrok tragedija bili, one su poslale poruku da u ambijentu nasilja i nepravde niko nije bezbedan, pa ni oni najmlađi i najranjiviji, zapravo pogotovo ne oni.

Masovnost protesta u sebi nosi duh oslobođenja i pobede nad strahom, pa učesnici mitinga bez problema javno kritikuju vlast ne skrivajući svoj identitet. Talas slobode i oslobođenja, kojeg je pokatkad nemoguće zaustaviti, odnosi se i na one “porobljene” u naprednjačkom sistemu korupcije, koji počinju da shvataju da vladar i više nije tako svemoćan. Opozicionari kažu da jednostavno ne mogu da žive od gomile “pokajnika” iz piramida vlasti koji im donose informacije i opravdavaju se, pokušavajući da naprave link sa “drugom stranom”.

Ono što je takođe drugačije i što govori da je došlo do ozbiljnog političkog tektonskog poremećaja – jesu i prilično iracionalne reakcije vlasti. Jedan od bitnijih uzroka iracionalnosti krije se upravo u tome da su protesti urušili utisak Vučićeve svemoći i nepobedivosti, koja privlači mnoge i svojevrsni je politički perpetuum mobile koji demobiliše kritičare i protivnike.

Osećaj da brod tone povlači sa sobom konsekvence: krenu da ga napuštaju mnogi, što se može videti po turbulencijama u redovima vlasti, javnim svađama i najavljenim napuštanjima stranke. Svi protivpotezi vlasti su sada em predvidljivi, em su stvorena izvesna antitela za njih. Eventualno ubacivanje njihovih ljudi u proteste scenario je koji je već viđen. Na provokacije ljudi kanda neće nasedati. Valjda ni opozicija neće ponovo kupiti ciglu i posvađati se među sobom. Primitivna pinkovsko-informerska propaganda vređa građane i postiže kontraefekat. Učestali istupi predsednika, koji je pokušavao da “vadi fleke” i tragedije iskoristi za samopromociju, takođe. Retorika o tome da je sve ovo “maslo Zapada” neće i ne može dati valjane rezultate, kao ni skretanje pažnje na “dramatičnu situaciju” na Kosovu. Ostaje da vidimo da li SNS ima još kog “keca u rukavu” osim učlanjenja nekih “penzionisanih sportista” u stranku, koji – barem se tako čini – 1945. godine prelaze u četnike.

Iako ne baš najbolje formulisani, zahtevi opozicije prepoznaju generatore društvenog razaranja, a građani prepoznaju njihovu važnost. Prvo, smena Saveta REM-a. Da je Savet REM-a radio svoj posao, TV Pinku i TV Hepiju bi odavno bile oduzete dozvole za emitovanje pošto Zakon o elektronskim medijima krše na dnevnom nivou ko zna koliko puta. U tom smislu je opravdan i zahtev da se zaustavi radioaktivno delovanje ovih medijskih kuća.

Da li su ovi zahtevi izvodljivi? Jesu, bez obzira na komplikovane procedure. Dovoljno je, recimo, da Vučić kaže Oliveri Zekić da svi članovi Saveta daju ostavke, a da pre toga primene Zakon u slučaju Pinka i Hepija – i to bi se desilo. A i Mitrović i Marić–Peconi bi se složili da budu zabranjeni. Da li su zahtevi realni? Teško. Vučić se nikada neće odreći glavne poluge svoje vlasti, a to su poslušni mediji koji ne drže ni do profesionalne ni do ljudske časti. Neki kažu da bi se Vučić iz ovoga mogao elegantno izvući ukoliko bi se u skladu sa Medijskom strategijom, u inoviranom Zakonu o elektronskim medijima, našla odredba da po njegovom usvajanju REM bude “resetovan” i izabran novi savet, sada po strogim stručnim kriterijumima. Naprednjaci bi, kažu, tako kupili vreme, a imali bi šansu da u novi savet opet proguraju svoje ljude. Problem je, međutim, što demonstranti to ne mogu da čekaju, odnosno traže brže ispunjenje zahteva. A ni Vučić, u sadašnjem agregatnom stanju, to neće učiniti.

Što se tiče zabrane štampanih medija, tu je situacija unekoliko drugačija. Tačno je da Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa da na predlog javnog tužioca nadležni sud može zabraniti distribuciju neke informacije, odnosno medijskog sadržaja ukoliko se njime poziva na neposredno rušenje ustavnog poretka ili na neposredno nasilje prema pojedincu i grupi. Nejasno je da li bi se, u skladu sa ovom odredbom, mogli zabraniti i tabloidi, koliko god da je jasno da oni u sadejstvu sa vrhom države svakodnevno ruše ustavni poredak i promovišu nasilje. Ali opet, realno, kada bi Vučić rekao svom D. J. Vučićeviću da se samoukine, ovaj bi to uradio i pojasnio građanima da je to njegova lična odluka. Naravno da Vučić neće tako šta uraditi, jer su mu i štampani mediji od ogromnog značaja za neumerenu vladavinu.

Što se tiče zahteva za ostavke/smenu Gašića i Vulina, to je u svakom slučaju i realan i opravdan zahtev, jer podrazumeva čin odgovornosti. Vučić će, barem tako izgleda u ovom trenutku, radije raspisati vanredne izbore nego što će ih se odreći. No, pitanje je da li bi građani time bili zadovoljni. Ako ništa od zahteva ne bude ispunjeno, biće sasvim opravdano da se novi i glavni zahtev građana i opozicije preformuliše – ostavka predsednika! Ako pripejd-ostavku Ružića uračunamo u ispunjeni zahtev protesta, ostaje još jedan: održavanje tematske sednice parlamenta koja će tretirati tragedije i bezbednost u društvu. Sednica se – kako je i očekivano – pretvorila u još jednu karkaturalno-tragikomičnu skupštinsku epizodu, naprednjačku.

SINHRONIZOVANO I UPORNO

Jedan od prepoznatljivih lidera protesta i parlamentarnih diskusija, poslanik Miroslav Aleksić iz Narodne stranke, kaže u razgovoru za “Vreme” da su protesti pokazali da ljudi prepoznaju vezu između tragedija i društva nasilja, agresije i mržnje koje režim generiše. Protesti su iskazali ne samo veliku energiju već i odgovornost građana koji više neće da ćute i čekaju da sutra neko napadne njihovu decu ili njih. To su ljudi, ističe Aleksić, koje niko nije ucenio, dovezao, platio, to su dostojanstveni građani koji šalju poruku da je Srbija njihova zemlja, a ne vlasništvo režima.

“Ovo su pre svega građanski protesti, bez obzira na to što su ih inicirale opozicione stranke, bolje reći opozicioni poslanici. Nije nevažno da su u pitanju novi ljudi iz opozicije koji su prihvatljiviji građanima od nekih starih lidera. Čini se da su građani počeli da veruju opoziciji, i ja sam zbog toga jako srećan. Ali, to je i ogromna odgovornost, ne smemo ni na koji način da ih izneverimo. Kada sam ljude pozvao da protestuju, nisam to uradio kao političar, već kao roditelj, sin, građanin. Smatram da ova tema nadilazi politike i ideologije”, kaže Aleksić.

Narodna poslanica Dragana Rakić iz Demokratske stranke, na početku razgovora za “Vreme”, ističe da govori u ime Demokratske stranke, koja je, kako kaže, do kraja posvećena borbi protiv ovog režima i partneri joj mogu biti svi koji su na tom stanovištu. Ona smatra da je sada najvažnije podržati jedinstvo građana oličeno u zahtevima protesta i dostojanstvenim šetnjama. Kaže i da protesti i prateći procesi verovatno vode i ka političkoj artikulaciji, ali da će to tek biti test zrelosti za opozicione aktere.

“Opšti interes je iznad pojedinačnog, ko se ovim ne bude rukovodio, ostaće na margini političkih i društvenih procesa. Ono što vlast priča više nema uverljivost, ali ima reakciju. Nezadovoljnih građana je sve više na ulicama, i taj trend će rasti. Vreme je da kažemo da vlast ne predstavlja građane, da se odrodila od njih. Mi, demokrate, radićemo ono što je naš posao: nezadovoljstvo slušati, razumeti i pretočiti u ideju o trajnim i sistemskim promenama. Nijedna stranka pojedinačno, nijedan pokret, nijedan pojedinac, ne mogu u našem društvu pokrenuti kritičnu masu i osloboditi energiju koja će dovesti do promena. Svesni smo da do rušenja Vučićevog režima može doći samo ako svi budemo radili na tome sinhronizovano i uporno”, kaže ona.

BUDUĆNOST POSLE 30 GODINA TUMARANJA

Ana Oreg, narodna poslanica iz Pokreta slobodnih građana, podseća na proteste devedesetih i kaže da su oni tada bili učionica višestranačja, demokratije i političke različitosti. Po njoj, međutim, klica demokratije se nažalost nije primila i dvadesetak godina potom mi živimo na “radikalima zagađenom tlu”. Ipak, ovi protesti, kaže ona, pokazuju da je kod mnogih građana opstala ideja pravde, demokratije i slobode.

“Vučić je svojim ubitačnim političkim inženjeringom uspeo da dovede opoziciju na rub postojanja, baš kao i sve ostalo što potpada pod današnji pojam civilizacije – ustavni poredak, zakonski poredak, institucije… Ali uzalud – građani ove zemlje jednostavno baštine i tradiciju slobode i demokratije i ona uprkos godinama sistematskog zatiranja postoji i dalje. Protesti pokazuju jasnu opredeljenost velikog broja ljudi da ostvare svoje pravo na civilizaciju, moral, da kandiduju svoje uverenje koje glasi da bez valjanog vrednosnog okvira zajednica ne može postojati. I tu se Pokret slobodnih građana i ja lično osećamo kao svoj na svome. Svim srcem učestvujemo u protestima i dajemo pun doprinos da oni proteknu onako kako i mi i građani želimo – u miru, nenasilno, odlučno. Mislim da i građani i demokratska opozicija, boreći se za zajedničke ciljeve, rastu zajedno. I zato je ovaj protest svaki put sve veći i snažniji. Mislim da opozicija nije napravila nijednu grešku tokom protesta, a ubeđena sam i da neće. Poruka ovih protesta je da Srbija posle 30 godina tumaranja mora konačno da krene u sopstvenu budućnost, inače je neće biti. Istrebićemo se, izumrećemo u ovom radikalskom bezvrednosnom, mafijaškom zlu”, kaže ona.

Radomir Lazović, poslanik i jedan od lidera Pokreta “Ne davimo Beograd”, (Zeleno-levi front) kaže da su velike tragedije bile motiv opozicionim poslanicima da iniciraju i građanima da izađu na ulice i nešto pokušaju da promene. Oni, po njemu, međutim pokazuju i da je važno jasno definisati zahteve za koje svi misle da mogu doprineti da se nasilje u društvu znatno smanji. Zahteve su definisale poslaničke grupe opozicije, opozicija proteste organizuje u tehničko-organizacionom smislu, a građani su tu ne zbog opozicije već zato što smatraju da su zahtevi opravdani i važni.

“Ljudima ne treba objašnjavati da je za pogrešnu postavku našeg društva odgovorna vlast. Niko nije lud da misli da je neki ministar učestvovao u ubistvima, ali ovo je pitanje odgovornosti. Neko je odgovaran za to što nas televizije Pink i Hepi kontinuirano zasipaju mržnjom, neko je kriv za to što građani poseduju toliko naoružanja, pa je Srbija po tom parametru na visokom, petom mestu u svetu. Neko je odgovoran za to što neki ljudi iz SNS-a imaju i po desetak komada oružja u svom vlasništvu, a ne bi smeli da imaju niti jedan jer su krivično osuđivani. Niko u zemlji valjda ne misli da je u redu da jedan glavni urednik televizije, kao što to radi Milomir Marić na Hepiju, emisije vodi sa pištoljem u ruci. I tako dalje. Zbog svega toga je građanima jasno da su zahtevi opravdani i da je pod hitno potrebno napraviti ozbiljan rez”, kaže Lazović.

ANTISTRANAČKI–ANTIESTABLIŠMENT PRISTUP POSTEPENO GUBI NA ZNAČAJU

Politikolog Radivoje Jovović iz stranke “Zajedno” kaže da i ovi protesti ukazuju da su opozicione stranke, nakon dugog perioda slobodnog pada, počele da pokazuju znake relevantne političke snage. Kaže da su nastale nove partije sa savremenim i aktivističkim političkim pristupima, nekompromitovane, dok su neke starije pročistile svoje redove, pokazujući potencijal za ostvarenje promena. Kao i Aleksić, ističe da je važno da su se pojavila nova politička lica, što je od velikog značaja za promenu percepcije političkih stranaka.

“Takođe, građani su razumeli da se u svetlu borbe protiv nemilosrdne mašinerije režima saveznik mora potražiti među organizovanim političkim snagama, kao neizbežnim za ostvarenje pobede u velikoj borbi protiv autokratije, koja nas je kao društvo dovela na najniže grane. Dakle, antistranački-antiestablišment pristup sagledavanju politike postepeno gubi na značaju. Sada je na strankama da nastave i osnaže proces uozbiljavanja, bez sujeta, javno vidljivih međusukoba i bez starih elitističkih boljki. Međutim, ogromna odgovornost jeste na njima i moramo razumeti i povremena opoziciona oklevanja – ovakvo buđenje građana je nešto što na pleća stavlja teret donošenja organizacionih odluka sa potencijalno rizičnim posledicama po ljude, te razumem zabrinutost organizatora kada počne razmatranje nekih konkretnijih akcija protesta. Ipak, smatram da je dogorelo i da moramo ‘očvrsnuti srca’ ako želimo promene. Konkretna ujedinjena akcija je neophodna, a političari će ponajbolje pokazati zrelost i poštovanje građana time što će se staviti u prve redove te borbe. Potreban nam je period ozbiljnog požrtvovanog rada. Nemamo prava na mnogo odmora u narednih godinu dana”, kaže Jovović.

Lazović kaže da postoje izuzetno dobra saradnja i komunikacija organizatora, odnosno predstavnika opozicionih partija, kakva dugo nije postojala. Smatra da su svi izgleda shvatili važnost trenutka i da se ponašaju odgovorno. Iako postoje različita mišljenja, na kraju se uvek postigne dogovor. To mu uliva umereni optimizam da bi u Srbiji uskoro moglo da dođe do ozbiljnih promena.

“Možda će neki reći da su uspesi koji smo do sada postigli – kao što je ostavka Branka Ružića ili sazivanje tematske sednice parlamenta – mali. Jesu, ali su ipak uspesi. Nama treba serija uspeha koja će dovesti do promena, da se ova vlast razvlasti i smeni. A nije poenta samo da se vlast smeni već da dođe do ozbiljnih pozitivnih političkih i društvenih rezova koji dovode do napretka”, kaže Lazović, ističući da je stoga potrebno uporno insistirati na postavljenim zahtevima.

ŠTA POSLE 27. MAJA?

Lazović kaže da predstavnike opozicije neprestano pitaju kakav je plan za dalje, šta će se desiti na novom mitingu opozicije, koji je zakazan za subotu 27. maja, dan posle naprednjačkog kontramitinga, u Beogradu, a šta posle? On tvrdi da planovi postoje, ali da oni zavise umnogome od raznoraznih okolnosti. Osim toga, nije ih uputno unapred iznositi jer je evidentan interes vlasti da te planove poremeti.

Dragana Rakić kaže da je sigurna da će 27. maja biti održan još jedan veličanstven miran građanski protest na kojem će se insistirati na ispunjenju zahteva. “Razmatramo moguće scenarije za različite situacije nakon 27. maja. Sve će zavisiti od masovnosti i istrajnosti onih koji se okupljaju i od toga da li ova vlast razume snagu i odlučnost ljudi koji protestuju”, kaže ona.

Jovović ističe, i kao aktivista i kao politikolog, da 27. maj mora da iskaže adekvatno osmišljen koncept građanske neposlušnosti, konkretno usmeren bunt koji će stvarno zaboleti režim. “Konkretne predloge imam, kao i ljudi sa kojima se borim rame uz rame u Novom Sadu, i njih redovno iznosimo organizatorima protesta, ali podržavam da se ovi planovi drže kao nekonačne opcije dok ne vidimo šta će režim uraditi svojim nameštenim kontramitingom. Opcije A, B i C su tu, samo treba pametno sačekati, shodno tome doneti dobro odvaganu odluku o smeru delovanja, i potom temeljno i odgovorno uputiti ljude”, kaže Jovović.

Ana Oreg kaže da je neophodno pojačavanje pritiska širenjem protesta na ostale srpske gradove, do potpunog zaustavljanja Srbije. Na tako postavljen, kako kaže, miran a razoran proces vlast nema pravi odgovor i zato se režim na naše oči raspada.

“Oni ne znaju šta da rade sa bazičnom potrebom ljudskih bića – da žive kao ljudi, a ne kao da su u zverinjaku. Da pravo jačeg nije jedino pravo na svetu. Ne razumeju da u civilizovanim društvima ljudi brinu jedni o drugima, o zajedničkom interesu, o javnom interesu, a da ne govorim o brizi o slabima, drugačijima, nezaštićenima… Njima, koji svoje uspehe mere kubicima utrošenog betona, kilometrima puteva ili kvadratima i štelovanim statistikama, izmaklo je da ljudska zajednica počiva i na empatiji, ljubavi, brizi, potrebi za istinom… To nam je svima zajedničko, pa i njihovim biračima – i zaista posle dugo vremena i ti ljudi se bude iz hipnoze i vide ono što mi odavno znamo: iza slike velikog vođe krije se čovek nakaznih moralnih vrednosti, a niz njegovu mafijašku piramidu spuštaju se razni kumovi, novokomponovani bogataši, ljudi sa falsifikovanim diplomama… Tu sreće za društvo nema: Vučićeva država u ovom trenutku opstaje u zavisnosti od toga koliko istine može da sakrije od svojih birača. A to je sasvim kratkoročan plan”, kaže Ana Oreg.

IRACIONALNA REAKCIJA REŽIMA

Naši sagovornici smatraju da je režim u panici i da povlači iracionalne i nekreativne poteze, kao što je organizacija kontramitinga i ojačavanje stranačkih redova “penzionisanim” sportistima. Njihova propaganda počinje da im se obija o glavu, uključujući tu i insistiranje da proteste organizuju “strane službe”.

“Kao što sam rekla, sve je posvećeno sakrivanju istine, cenzurisanju stvarnosti, krivotvorenju činjenica, sede na svojim televizijama, danonoćno lažu narod, slikom i rečju. Pričaju besmislice sa svojih portala, ali sve više i više pucaju ćorcima ili promašuju metu. Smislili su genijalan plan da uteraju narod u autobuse i da ih vozikaju širom zemlje, ne bi li dokazali da ih ima više. Čak i ono u čemu su bili najbolji – da na osnovu serija istraživanja definišu poruke kojima će se udvoriti različitim ciljnim grupama – više ne radi. Idu iz greške u grešku, provociraju bes i očaj među ljudima, hrane protest novim i novim primerima sopstvenog beščašća… Jedino što im je ostalo jeste otvoreno nasilje, ali nadam se da se na to neće usuditi, jer su svesni da će im se i to obiti o glavu u ovako uzavreloj atmosferi. Ovaj režim nema više pravih poteza i kraj je sasvim blizu. A na nama svima je da budemo to što jesmo, i da konačno krenemo da pravimo normalno društvo i civilizovanu zemlju”, kaže Ana Oreg.

Jovović ističe da su znaci panike u režimu potpuno evidentni. “Da, čuvali su neke kečeve u rukavu, učlanjuju nekakve penzionisane sportiste i šta sve ne, ne bi li zadobili podršku kolebljivih i obnovili legitimitet, ali sve je to slabo. Reakcija režima i njegovih medija je krenula đonom i tu se pokazala puna mera njihove suštine. Potpuna društvena neodgovornost i esencijalna nepristojnost, nedostojna ljudi na takvim funkcijama. Takođe, posle godina ozbiljne bahatosti, mislim da više i ne znaju i ne mogu drugačije. Dodali su ulje na vatru i sami su krivi za to, previše su uvreda uputili i sada im kontrola izmiče iz ruku. Nehumani bezobrazluk bahatog uma iskazuje paniku, što osećaju i mnogi koji su godinama pod njihovom šapom, oni ucenjeni, zastrašeni i prisiljeni. Ti ljudi sve više pokazuju znake neposlušnosti, a to su prvi pokazatelji kraja ovog paklenog samovlašća”, kaže on.

Dragana Rakić ukazuje na bezidejnost režima, koji nije mogao da smisli nikakav kreativniji odgovor na građanski protest “Srbija protiv nasilja” osim već viđenog kontramitinga. “Ako je Vučićev kontramiting u Pančevu bio uvretira za kontramiting u Beogradu, onda se već sad može videti da postoji kriza u mehanizmu kojim su poslednjih par godina fingirali veliku podršku naroda. Ljudi u nemalom broju su naterani da dođu na protest u Pančevo, čak im se fizički onemogućava da napuste skup. Mislim da se Vučiću sprema fijasko u Beogradu i da će se najveći skup u Srbiji koji je on priželjkivao desiti, ali jedan dan kasnije, kada se građani za Srbiju bez nasilja ponovo okupljaju”, kaže Dragana Rakić.

KULA OD KARATA SE BESPOVRATNO RUŠI

Lazović takođe smatra da su mitinzi ozbiljno uzdrmali Vučićev režim, a da to pokazuje i stavljanje celokupne teške mašinerije u rad. Okupljaju se batinaši, pripremaju kontramitinzi, vlast nikada žešće nije manipulisala javnošću.

“Oni nemaju nikakav odgovor na nenasilne proteste i na sve se načine trude da pokažu da su oni nasilni. I da izazovu nasilnu reakciju preko provokatora i satelita SNS-a. Možda će se inscenirati napad na vladinu zgradu ili nešto slično. Argumenti protesta su izuzetno jaki, a njegovu snagu vide i oni koji nemaju pristup slobodnim medijima. Medijski spinovi postižu kontraefekat. Očekivao sam, iskreno, malo više kreativnosti od njih. Oni ne znaju šta da kažu i nalaze se u vakuumu. Međutim, ne treba zaboraviti da su veoma vešti, da imaju najbolje moguće savetnike, da imaju sve resurse ovog sveta. Možda će naći način kako da unesu razdor među građane, ali trenutno im to ne ide. Nadam se da će biti nastavljene dobra koordinacija i saradnja organizatora međusobno i sa građanima, i da svi razumeju da su mirni protesti ono što nam treba, do ispunjenja zahteva”, kaže Lazović.

Aleksić kaže da o stanju u kojem se nalazi Vučićev režim svedoči i činjenica da neočekivano veliki broj ljudi iz vlasti pokušava da uspostavi kontakt sa predstavnicima opozicije, da im daju informacije ko šta radi i ko je za šta kriv. “Pokušavaju da se spasavaju sa broda koji tone. A Vučićev brod tone, svakog dana se otvara nova rupa, on pokušava da ih zakrpi, ali to više nije moguće. To je danas u Srbiji svima jasno, a to je jasno i međunarodnoj zajednici. Dakle, kula od karata se bespovratno ruši”, kaže on.