Ima tu jedan redosled događaja koji ne može da izmakne pažnji: Milenko Kuzmanović proveo je u hrvatskom pritvoru u Remetincu (to je njihov CZ, ali manji i lepši) celih 55 dana posle hapšenja grupe u Spačvi, neposredno po ubistvu Pukanića i Franjića, pa je pušten zbog nedostatka dokaza. Za njega se veruje da je preneo preko granice eksploziv kojim je atentat izvršen i da je blizak saradnik (neki kažu potrčko) Sretena – Joce Amsterdama – Jocića. Vratio se u Beograd i treba verovati da je ostao pod nadzorom ovdašnje policije, a onda je MUP Hrvatske stekao svedoka saradnika (koji se tamo zove pokajnik) o čijem identitetu neki neoprezno spekulišu, ali mi nećemo, i taj svedok je počeo da peva. Prvi rezultat bilo je hapšenje Joce Amsterdama u Beogradu, osumnjičenog da je organizator atentata; onda je u subotu uhapšen i Milenko Kuzmanović, a odmah zatim, u nedelju uveče i Željko Milovanović. Obe policije, srpska i hrvatska, uzajamno su si čestitale i istakle sve bolju saradnju, formalizovanu pre nekoliko dana potpisivanjem sporazuma o uzajamnoj saradnji Dačić–Karamarko u Rijeci. U nedelju uveče direktor policije MUP-a Srbije Milorad Veljović primao je čestitke sa obe strane granice zbog hapšenja Željka Milovanovića i skromno ukazivao na pomoć hrvatskih kolega.

"TEHNIČKA INTELIGENCIJA": Željko Milovanović – kako kažu u policiji – stigao je u Beograd u subotu i iznajmio stan na Dunavskom keju, na Dorćolu. Zanimljivo je da je njegov dolazak bio zapažen odmah; policajci skromno ističu ulogu "tehničkih sredstava", što znači da se koristio telefonom neoprezno. Ima li to otkriće veze sa neposredno prethodećim hapšenjem Milenka Kuzmanovića – ostaje da se vidi. Bilo kako bilo, dobro organizovanom akcijom uz podršku specijalnih jedinica Milovanović je uhvaćen na legalu u nedelju uveče oko 22 časa. Pretres stana trajao je dugo i pronađeno je: dva "škorpiona", četiri pištolja, četiri prigušivača, uobičajena gomila mobilnih telefona i SIM kartica, ali i razna zanimljiva elektronika, uključujući i skenere za praćenje policijske radio-veze. U trenutku hapšenja Milovanović je na sebi imao pištolj "glok" sa metkom u cevi, ali nije pružao otpor.

Željko Milovanović bio je pripadnik Crvenih beretki u istočnoj Slavoniji dugo, a po raspuštanju Jedinice za specijalne operacije postao je (ili, pre, ostao) kriminalac. Spada u "tehničku inteligenciju": vičan je elektronici i GSM telefoniji. Pri pretresu njegove kuće u Doboju, tokom istrage o zagrebačkom atentatu, pronađena je upečatljiva zbirka elektronskih uređaja i mnogo para, ali je on uspeo da pobegne. Tamošnji policajci tvrdili su posle da je bio upozoren, a da je policijski nadzor bio povučen da bi on pobegao. Verovalo se da se krije po Republici Srpskoj, gde je imao veze po liniji Crvenih beretki i ostalih kriminalaca, pa se u prvo vreme niko nije mnogo nadao da će biti uhvaćen. Izgleda da je svedok pokajnik otvorio neke druge mogućnosti: na primer, gde bi ga trebalo čekati i s kime će verovatno stupiti u kontakt kad se pokrene.

Količina i vrsta naoružanja, kao i tehničko-komunikacijska oprema pronađena na Dunavskom keju ukazuju – znajući profesionalni profil i specijalnosti Željka Milovanovića – da on u Beograd nije došao bez neke namere, već sa namerom da nešto završi; možemo naslućivati šta. Sasvim je izvesno da odluku da se pojavi u Beogradu Željko Milovanović nije doneo lako: ovdašnja policija otvoreno je govorila da ga "jedva čeka" iz niza razloga, od kojih nije najmanji da je pobegao iz Palate pravde gde mu se sudilo za neke pljačke, a pod okolnostima u najmanju ruku sumnjivim, s obzirom na tadašnji sastav sudske straže gde je bilo dosta, previše, bivših saboraca iz JSO-a i sličnih formacija. Nije mu takođe zaboravljeno ni da je posle pljačke u Beočinu pucao u policajca. Imao je Željko jak motiv da dođe mečki na rupu, ali i uverenje da je bezbedan u razumnim granicama, jer on je čovek oprezan. Upao je ravno u spretno postavljenu zamku. Sve to nešto znači, a šta tačno – videće se već. Treba sačekati da se obavi detaljna analiza predmeta koje je policija izuzela na Dunavskom keju; da se analiziraju telefonske komunikacije i pohvataju izvesni indikatori i podudarnosti; da se porazgovara sa njegovim kontaktima, bivšim saradnicima i prijateljima itd. Željko se u trenutku kad su ga izvodili iz kuće na Dunavskom keju držao pribrano i smešio se; videće se koliko mu je smešno bilo u utorak uveče kad su ga s krivičnom prijavom predali istražnom sudiji u Ustaničkoj.

PARALELE: Da rezimiramo sada celu aferu: svako pile nađe svoj lonac. Ivo Pukanić i Niko Franjić ubijeni su 23. oktobra 2008. eksplozivnom napravom koju je Željko Milovanović na skuteru ostavio pored Pukanićevog automobila i možda sam aktivirao iz daljine. Njegovi saučesnici – bratići Matanići (Robert i Luka), Amir Mafalani, Slobodan Đurović, Bojan Gudurić, Milenko Kuzmanović – osmatrali su Pukanića danima, iz Beograda su doneli eksploziv i komponente i lažne papire za bežanje iz Hrvatske i kupili skuter, po čijem serijskom broju su i bili otkriveni, sačekani u Spačvi i pohapšeni (osim Gudurića, koji je još u bekstvu). Milovanovićev poslodavac i preduzimač u celoj operaciji bio je, veruju obe naše policije, Joca Amsterdam. Tako se cela ekipa našla u zatvoru (osim Gudurića) i sada treba rastabiriti šta je ko tačno i kako uradio, što nije neki problem, s obzirom na dokazni materijal. Da li će se tako doći i do naručioca – nije izvesno u ovom trenutku istrage, osim ako ne dođe do nekog neočekivanog napretka. Joca Amsterdam, naime, nema za sada vidljivog motiva za taj zločin – osim komercijalnog: da za nečiji račun atentat organizuje i posle uzme pare. Isto je i sa ostalim pritvorenima.

Gledano krivično-procesno, imamo sa-da jednu nadasve zanimljivu situaciju: imamo tri osumnjičenika pod istragom u Srbiji, tri i jednog svedoka pokajnika u Hrvatskoj, a svi za isto krivično delo dvostrukog ubistva. Željko Milovanović ima čak tri državljanstva (osim dva lažna pasoša, koji se ne računaju: srpskog, na koji je iznajmio stan i slovenačkog, oba na ime "Dragan Milanović"): srpsko, BiH i hrvatsko. Lako je bilo policajcima da sarađuju, koordiniraju operacije i razmenjuju podatke; sada treba predmet ubistva Pukanića i Franjića razdeliti između dve države u istrazi i suđenju, pošto izručenja svojih državljana nema. Joca, Milenko i Željko ostaju ovde; Matanići, Mafalani i Boban Đurović (državljanin Srbije i, možda, Crne Gore) ostaju tamo, osim ako Đurović odbije izručenje, što nije isključeno; Gudurića se čeka. Hrvatskoj će biti politički i psihološki nemoguće da tako simboličan i važan slučaj prepusti Srbiji, a i ne bi mogla da izruči tri svoja državljanina; Srbija svoje državljane da izruči takođe ne može. Imaćemo, po svoj prilici, dva paralelna suđenja za isto delo.