Uz kratku pauzu, otkako su došli na vlast, naprednjaci reformišu medijski sektor, i to kroz dva paralelna procesa. Jedan je onaj pod izvesnim svetlom reflektora, takozvani “široko inkluzivni”, u kojem učestvuju medijska i novinarska udruženja, međunarodne organizacije i ekspertski sektor, uz dakako državne institucije, a pod Brnabić-pokroviteljstvom. Tu sve ide kilavo, kraj se ne vidi, rezultati su nikakvi, a vrlo lako mogu biti i gori. U pitanju je najdosadnija povest u istoriji smarajućih povesti.

Neko je nekada rekao da je Moskva za obične ljude “grad neverovatnih nemogućnosti”, pa bi se i za ovu priču moglo reći da je proces neverovatnih nemogućnosti. Ključni predlozi koji bi eventualno mogli poboljšati katastrofalnu medijsku scenu, zaustaviti ili bar usporiti njen strmoglav u profesionalno ništavilo i umanjiti dramatičan i poguban državni i paradržavni uticaj – ispostavi se – ne mogu biti usvojeni ili postoje nekakvi bezbrojni problemi za koje su godine potrebne da se reše. I to ne zbog toga što vlast to ne bi želela, kako sama kaže. Evo, premijerka Ana Brnabić bi se zaklela na sve svete knjige ovoga sveta da nikome od nje nije više stalo do toga da Srbija ima najbolje medijske zakone na svetu, ali jednostavno ne ide. Sve krucijalne, sistemske intervencije udruženja i eksperata – pokaže se – ili imaju problema sa Ustavom, drugim zakonima, ili sa međunarodnom praksom. Ili dođe do zastoja iz drugih proceduralnih razloga. Što bi rekao Balašević: tu su paragrafi…

U pregovorima sa udruženjima i ekspertima vlast se ponaša kao da je terminalna metastaza koja je zahvatila najveći deo medijskog sektora, pretvorivši ga u rezervoar šarenih boja kojima režim kreči stvarnost i u brdo toljaga kojima se mlate oponenti i neistomišljenici – posledica vremenskih neprilika, neravnoteže među zvezdama, loših astroloških karata. A ne deo smišljenog plana.

Ima, ruku na srce, u tome malo istine. Vučić i njegovi saradnici nisu mogli ni da pretpostave koliko će im drugi, paralelni, mračni proces medijskih reformi ići glat i koliko će puno tzv. medijskih radnika samoinicijativno stati u red pred naprednjački kazan ponudivši svoje usluge a pljunuvši svoju profesiju. Nekima je iz kazana izručeno čitavo bogatstvo, sve sa vilama i džipovima, a neki su dobili po koju porciju gulaša. Svakome po zasluzi i dometima. Pasulj je pao tako kako je pao, pa ćemo nekada za ovo što nas je snašlo morati da se očitujemo i pred ogledalom, kao profesija. Ali, to sada nije tema.

PARALELNI PROCES

Drugi, paralelni “reformski” proces odvija se u zverinjaku, u predsedničkom kabinetu i stranačkim prostorijama. I tu se, a ne na radnim grupama i konferencijama, kuje sudbina. To što su mnoge tzv. kolege na njega rado pristale – ne umanjuje mu monstruoznost. Metoda nije imala nikakve suptilnosti, seklo se sekirom. Cilj je jednostavan: medijski sektor staviti u službu vlasti, pretvoriti ga u beloruski propagandni bilten, a ona malobrojna glasila koja drže do profesije, te neposlušne novinare – ostaviti bez vazduha, pa da se vidi koliko će izdržati.

Kako do toga doći? Ništa novo pod kapom nebeskom kada su u pitanju autoritarni režimi: korupcijom, ucenama i pretnjama.

Paralelni proces barata pre svega državnim novcem te, kako rekosmo, lošim ljudskim i profesionalnim materijalom. Poslušnici će dobijati državna sredstva, a u deregulisanom okruženju ona ka njima cure na sto načina. Konkursno sufinansiranje kvalitetnih medijskih sadržaja, koje je predviđeno prvo Medijskom strategijom iz 2011. pa onda medijskim zakonima iz 2014. godine, a koje je izvrgnuto ruglu da mu se i deca u vrtiću smeju – samo je mali deo mehanizma korupcije. Novac dolazi sa raznoraznih strana, putem tamnih ugovora, državnih kompanija, posrednih i povezanih firmi. Biće to nekada, ako ova vlast ljosne, interesantno istražiti, jer podaci o korupciji režimskih glasila do kojih poslednjih godina dolaze vredni istraživački novinarski centri samo su vrh ledenog brega. U deregulisanom okruženju i privatni novac se sliva u režimske medije kroz razne komercijalne ili kao komercijalne pogodbe. Neće niko sa državom da pogoršava odnose, reklamiraće se ili usmeriti novac tamo gde mu se kaže. Nekada je u pitanju i klasični reket. Neka pokuša neki privatnik, pogotovo manji, da se reklamira u nezavisnim medijima, pa će videti šta će ga snaći. Tu su, recimo, inspekcije, pa zagrabi…

Druga važna stavka “pravih” medijskih reformi s početka prošle decenije, pored konkursnog sufinansiranja, takođe je doživela u paralelnom procesu potpuni kolaps. U pitanju je tzv. izlazak države iz vlasništva u medijima, koji je trebalo, je li, da stvori fer tržišnu utakmicu i smanji neposredni uticaj vlasti na javna medijska preduzeća. Tako su bar mislili idealisti. Polovinom prošle decenije privatizovani mediji dospeli su, bez izuzetka, u ruke režimskih tajkuna, i sada su – paradoksalno – još više vezani za državnu kasu nego ranije, i još podobniji i krvoločniji. Verovalo se da će zaposleni u državnim medijima biti zainteresovani da kupe svoje medije, ali se očigledno položaj vladinog službenika teško napušta, pogotovo u vremenu večne tranzicije i nesigurnosti. Potom su razni biznismeni, povezani sa državom, koji su se obogatili preko noći, dobili zadatak da osnuju još pokoji medij, da pojačaju provučićevsku gungulu, te da stvar sa izmišljenom stvarnošću dodatno zabetoniraju.

U paralelnom procesu do zakona se drži kao što se inače u Srbiji legislativi klanja. Bezbrojni su tu primeri bezakonja, a jedan zveči do neba. Iako država i državne kompanije ne smeju da osnivaju medije, to nije smetalo državnom Telekomu da postane medijski tajkun i da igra izuzetno važnu ulogu na medijskom tržištu. To što je jedan od ključnih regulatornih kriterijuma za dodelu konkursnih državnih sredstava poštovanje kodeksa novinarstva – nikom ništa. Novac dobijaju i oni mediji koji pre jutarnje kafe stotinak puta prekrše sve pisane i nepisane etičke norme. Da ne govorimo o Savetu REM-a (Regulatorno telo za elektronske medije), koji se ponaša kao pijani šerif-siledžija. Da bar malo radi svoj posao, verovatno bi bezmalo svi elektronski mediji koji imaju informativni program odavno ostali bez dozvole za emitovanje. REM bi, ako je neko zaboravio, trebalo da se bavi i etikom i obezbedi elementarnu pristojnost. Dakako, deo paralelnog procesa je da se na sva ključna medijska mesta u državi postave poslušnici bez integriteta. Njegov deo je da se produkuje i konglomerat režimskih medijskih i novinarskih asocijacija koje postoje samo na papiru, i koji delegiraju svoje “eksperte” u raznolike komisije za ovo, ono i slično.

Sa druge strane, neposlušni neće dobiti nikakve novce iz budžeta ili će dobiti po koje zrno, tek da se voda malo zamuti. Pogotovo manji, nezavisni mediji nemaju pristup ni komercijalnim izvorima. Ako će im neki privatnik i pomoći, tražiće da mu se ne objavljuju reklame. Inspekcije su uvek spremne za akciju, a mogu se izgubiti i poslovi sa državom. I dakako, ti mediji i njihovi novinari biće izloženi pretnjama, napadima, satanizaciji, postaće “strani plaćenici”, “državni neprijatelji”, protivnici napretka. Biće otvorena konstantna sezona lova na njih, i to sa samog vrha države, uključujući predsednika i garanta medijskih reformi – naše premijerke. A možda im i neko od rodbine ostane bez državnog posla.

ONE “PRAVE” MEDIJSKE REFORME

Ukratko, sve što se loše može desiti novinarstvu, desilo se u Srbiji. Paralelni reformski proces je ostvario potpuni uspeh. Za razliku od ovog “pravog”, koji je, kako rekosmo, vekotrajan i koji, planski, iscrpljuje energiju novinarskih i medijskih udruženja, te služi kao dokaz Zapadu da je vlast spremna da se medijski demokratizuje. U proces je slupano toliko para da bi se ‘ladno mogao izgraditi toliko željeni nacionalni stadion. A rezultati nikakvi, kao da od početka nisu ni bili bitni. Uzgred, važeća Medijska strategija, usvojena 2020. godine, ističe 2025, a ništa iz nje nije do danas realizovano.

Ne treba, naravno, optuživati novinarska i medijska udruženja za to što učestvuju u dugotrajnoj pozorišnoj zavrzlami. Njihov je posao da pokušaju sve što se može da se institucionalno poboljša položaj medija i novinara. U tom procesu su se iznedrili zaista sjajni eksperti, a nekada je teško gledati kolege iz asocijacija koliko se trude i koliko noći nisu prespavali sastavljajući amandmane. Šta drugo raditi nego pokušavati, makar znali kakav će biti ishod? Komedijaši kažu da je jedino što udruženjima preostaje ako odustanu od procesa da naoružaju svoje članove.

Ali, krenimo od početka. Na osnovu Medijske strategije iz 2011. godine, naprednjaci usvajaju medijske zakone 2014. godine, a oni su kao superreformski pozdravljeni od međunarodne zajednice. Srbija je takoreći bila spremna da uleti u EU. O efektima smo već rekli nekoliko reči, dakle, potpuna katastrofa. Već 2015. godine maltene svima je bilo jasno koliko vrede zakoni u vučićevskom kontekstu.

Medijska strategija je istekla već 2016. godine, i te godine je, je li, trebalo da bude usvojena nova. No, rad na novom dokumentu počeo je sa zakašnjenjem od dve godine, i to tek kada je narastao pritisak međunarodne zajednice, koja je počela da shvata da superiorni zakoni nisu baš dali očekivane rezultate. U izradi nove Strategije učestvovalo je pola Srbije, a iz tog perioda se pamti izjava premijerke kako je nacrtano “drvo problema”, te da je u toku risanje “drva rešenja”. Ima i ona smisla za šalu.

Dok su u paralelnom procesu vlasti pokazale efikasnost i brzinu eskivaže, ovde se sve svodilo na kupovinu vremena, te igru mačke i miša. Na kraju je dokument usvojen početkom 2020. godine, dakle, sa četiri godine zakašnjenja, a usput je urađeno toliko analiza medijske scene i raznih pratećih istraživanja da bi po obimu prevazišli čak i sabrana dela Vojislava Šešelja. Ne treba biti previše kritičan, to jeste dobar i temeljit dokument, samo što nema dodirnih tačaka sa stvarnošću. Kao, uostalom, ni drugi strateški dokumenti ove vlasti.

Izmena medijskih zakona trebalo je da bude realizovana do kraja 2021. godine. Opet su jadne asocijacije pocrkale radeći na novom Zakonu o javnom informisanju i medijima (ZJIM) u raznim formatima, na bezbrojnim sastancima, sastajali se i rastajali. Možemo samo zamisliti kakve su sve dosetke na taj račun zbijali naprednjaci dok su ispijali vina u nekom podrumu. Novi Zakon o elektronskim medijima (ZEM) napravljen je na brzinu početkom godine, i iz ovog procesa su udruženja isključena. Navodno, ubrzalo se jer su Brisel i Vašington iskazali zabrinutost. Udruženja još nisu videla njegovu poslednju verziju…

Sve u svemu, evo nas u avgustu 2023. godine, a od zakona još nema ništa. A Premijerka obećava da će “inkluzivna” javna rasprava o njima uskoro početi…

NOVI–STARI TRIKOVI

Udruženja i eksperti su zahtevali, recimo, da se u ZJIM, u skladu sa Strategijom, ojača uloga samoregulatornog tela za medije, Saveta za štampu, koji se bavi sprovođenjem Kodeksa novinara Srbije. I to pre svega u procesu konkursnog sufinansiranja koji se – kako rekosmo – pretvorio u karikaturu. Smisao sufinansiranja je bio da se podrže kvalitetni medijski sadržaji u javnom interesu, a kada se kaže “kvalitetan sadržaj”, podrazumeva se da je on u skladu sa etičkim pravilima. Ideja je bila da se napusti praksa dodele državnih sredstava neetičkim medijima, čitaj primitivnoj propagandi. Na konkursu su, prema ovom predlogu, mogli da učestvuju samo registrovani mediji koji priznaju nadležnost Saveta za štampu (odnosi se na štampane i internetske, za elektronske važe druga pravila). Vlast, međutim, odjednom tvrdi da je to kao protivustavno, pa hoće umesto Saveta za štampu da ubaci pojam “samoregulatorna tela”, očigledno želeći da ih osnuje nekoliko koji će utvrditi da je, recimo, “Informer” ishodište i utočište novinarske etike. Pravni eksperti kažu da je ovo tumačenje, blago rečeno, budalaština. Ali, mi već 11 godina živimo u sveopštoj budalaštini.

Ne da vlast ni Savet REM-a. A i zašto bi kada ova družina Olivere Zekić radi sve što joj se kaže, pa i pre nego što joj se kaže. Ideja je bila da se telo “resetuje” po usvajanju novog ZEM-a, odnosno da se po drugačijim procedurama i kriterijumima biraju novi članovi koji će biti – nadalo se – stručni i moralni. Ali, ni od ovoga kanda neće biti ništa jer je “protivzakonito”. To što je praksa “resetovanja” u nekim drugim regulatornim telima već postojala, režimu ništa ne znači. Problem je tim veći što će po novom ZEM-u REM imati veće nadležnosti, te će – ako ostane u istom, odnosno sličnom sastavu – moći da pravi i veće svinjarije.

Još jedan korak unazad. Država želi da ozakoni da državne kompanije (čitaj, pre svega Telekom) budu osnivači medija. Koristeći svoj monopolski položaj, tako će se ojačati uticaj vlasti na elektronske medije i dodatno će ugroziti konkurenciju. Osim toga, i druge državne kompanije će, traćeći naš novac, moći da osnivaju medije i u njima zapošljavaju apsolvente čuvene Akademije mladih lidera.

E sada, neki vele da vlast samo kupuje vreme i da će biti prinuđena bar na neke ustupke, opet pod uticajem famozne međunarodne zajednice. Možda je to i tačno, ali šta to zapravo znači? Čak i da se amandmani udruženja nađu u zakonu, vlast i dalje ima u rukama i pogaču, i nož, i sekiru, i toljagu. A već je pokazala koliko drži do Ustava i zakona.