Mada je donekle popularno brinuti o manjku testova za novi korona virus i koliko ih ima, to pitanje zaista nije dobro postavljeno. Kada je reč o obuhvatu testiranja obolelih kako bi se nedvosmisleno ustanovilo da li su zaraženi virusom SARS Cov 2, čini se da je važnije pitanje kojim se putem ide i kakva će se strategija sprovoditi, od stanja u skladištima. Tokom prethodnih nedelja u svetu nije bilo jedinstvenog mišljenja o pristupu i masovnosti testiranja na novi korona virus, a različite države su zauzele potpuno oprečna viđenja. To nije obavezno povezano sa količinom testova, kao što bi se moglo govoriti o nestašici respiratora, maski ili pak suvog kvasca, alkohola i famoznog toalet-papira.

Uostalom, širom sveta se trenutno razlikuje pristup u rešavanju gotovo svakog od aspekata epidemiološke krize, od razvoja vakcine do zatvaranja granica i škola. Postoje čak i dve različite osnovne strategije: kineski metod socijalnog distanciranja i kontroverzni britanski pristup stvaranja kolektivnog imuniteta izlaganjem manje ranjivog dela populacije. Jedino što nesumnjivo svi prihvataju su saveti o pranju ruku kao meru koja je trivijalna, ali i nepremostiva barijera za virus.

TESTIRAJTE, TESTIRAJTE, TESTIRAJTE

Kad je reč o testiranju, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je početkom ove nedelje zauzela čvrst stav da je testiranje presudno važno u borbi sa pandemijom. "Testirajte, testirajte, testirajte", rekao je u ponedeljak generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adhanom Gebrejesus, objašnjavajući da se u pogledu testiranja ne čine jednaki napori u odnosu na druge aktivnosti u borbi sa zarazom.

"Ne možete gasiti vatru s povezom preko očiju i mi ne možemo da zaustavimo ovu pandemiju ako ne znamo ko je zaražen", rekao je Gebrejesus. Ovo viđenje je već prihvaćeno kao dogma u pojedinim državama, ali većina epidemioloških timova koji se bore sa virusom ga ne deli sasvim, smatrajući da je prioritet socijalno distanciranje. Tu je logika da se požar mora gasiti iako se od dima ništa ne vidi.

DVE ŠKOLE MIŠLJENJA

Kao i za većinu drugih stvari, postoje dve škole mišljenja. Po jednoj, testiranje je korisno za statističku analizu, ali ne moraju svi biti testirani da bi se imala statistika i treba ga sprovoditi samo nakon prethodne trijaže i na bolesnicima koji već imaju i kliničke i epidemiološke simptome, kako bi se pratili trendovi.

Po drugoj, koju je sada podržao SZO, nužno je testirati što je više moguće ljudi i ustanoviti celokupnu sliku o rasprostranjenosti virusa. Tako vidimo razvijene države poput Južne Koreje, koja je izvršila čak 4000 testova na milion stanovnika, odnosno ukupno 250.000 testiranja, ali i razvijene države poput Japana sa 76 testova na milion ljudi i ukupno samo 9600 testova. Između njih je čitav spektar različitih pristupa, uključujući i vrlo složenu situaciju u Americi po ovom pitanju.

BRIS ILI KRV

Zanimljivo je da postoje dva pristupa i u samom načinu testiranja. U jednom, koji se praktikuje na Zapadu, pacijentu se štapićem uzima uzorak iz grla, u očekivanju da virus živi u brisu, dok se u drugoj varijanti, rasprostranjenoj u Kini, pacijentu vadi krv. Ova razlika, naravno, nije samo u iskustvu pacijenta, nego u načinu na koji se prisustvo virusa prepoznaje.

Kod prve metode koristi se takozvana reakcija lančane polimerizacije (Polymerase Chain Reaction, PCR) i traga za specifičnim genima koje ima samo virus SARS Cov 2, što ga nesumnjivo identifikuje. Kod druge se u krvi traže specifična antitela koja će organizam pacijenta proizvesti ako je zaražen reagujući na virus. Obe metode imaju svoje prednosti i, naravno, mane.

Metoda zasnovana na lančanom umnožavanju, PCR, oslanja se na činjenicu da su kineski naučnici genetski materijal virusa pročitali još u januaru i dostavili informaciju svim laboratorijama na svetu, pa se može koristiti procedura identifikacije koja je genetičarima dobro poznata. Ovakav test se sprovodi u SAD, širom Evrope, pa i kod nas na Torlaku.

Naime, virus – struktura na granici živog i neživog – sastoji se od proteina (kod korone su prepoznatljivi šiljci), lipida koji ga obmotava i RNK lanca. Za razliku od ljudi, u čijim se ćelijama nalazi DNK, genetski materijal virusa je bitno primitivnija RNK koja se prepisuje sa više grešaka, što je i osnovni razlog zašto virusi tako brzo i često mutiraju.

U svakom slučaju, nakon što se izdvoji njegov genetički materijal, prilikom testiranja, RNK se prepisuje u DNK, a onda se pomoću reakcije lančanog umnožavanja DNK multiplikuje ogroman broj puta. Ovo umnožavanje omogućuje da se potom pronađu geni za koje se pouzdano zna da karakterišu novi korona virus. Ako se pronađu dva takva gena, rezultat testa je pozitivan, ako se pronađe samo jedan, test je nevažeći, a ako se ne pronađe nijedan, test je negativan. Ova procedura traje izvesno vreme, ali se u toku jednog dana mogu dobiti rezultati.

Kod serološkog testa kakav su sprovodili Kinezi, test je pozitivan ako se u krvi pronađu specifična antitela – zaraženi pacijent će, u reakciji imunog sistema na virus, proizvesti antitela koja u ovom testiranju dokazuju prisustvo novog korona virusa. Mana ovog testa je što organizam ne proizvodi antitela odmah nakon što je inficiran virusom – ponekad je potrebno i nedelju dana da takva antitela nastanu.

Sa druge strane, ovo testiranje može da snimi i one pacijente koji su zdravi i koji su se oporavili od zaraze jer antitela ne nestaju (na čemu i počiva kasniji, stečeni imunitet), dok PCR test može da identifikuje virus samo u onoj fazi kad je pacijent bolestan. Takođe, PCR test se ne može upotrebiti prerano jer će u ranoj fazi inkubacije pokazati negativan ishod.

PROTOKOL ZA TESTIRANJE

Imajući u vidu prozor u kome test, ma kojom metodom izveden, ima smisla, epidemiolozi su skloni da ga primenjuju tek nakon što postoji opravdana sumnja da je neko zaražen. Protokol podrazumeva, makar u Srbiji, ispunjavanje epidemioloških kriterijuma – da je neko došao iz zaraženog područja ili bio u kontaktu sa obolelim, kao i kliničkih, koji podrazumevaju karakteristične simptome, visoku temperaturu, ali i odgovarajuću krvnu sliku i snimak pluća. Ako ste imali neugodnu priliku da posumnjate u to da ste zaraženi, a ne ispunjavate i jedne i druge kriterijume, niste testirani jer je protokol takav, a ne zbog štednje na testovima.

U međuvremenu, protokol je sa uvođenjem vanrednog stanja postao mekši, ali pre svega u pogledu identifikacije potencijalno zaraženih. Logika iza takve strategije je da se svi potencijalni prenosioci, uključujući i veliku većinu onih koji to nisu, odvoje od ostatka populacije čim pre, što se pokazalo presudnim u Vuhanu. No, ove nedelje objavljeno istraživanje u časopisu "Sajens" pokazuje da čak 86 odsto obolelih u Kini uopšte nije dokumentovano, što ukazuje da je broj zaraženih trenutno daleko veći i da će se strategija tome morati prilagoditi.

Sa pojavom novih načina testiranja, za očekivati je da će se ubrzano prilagođavati i protokol. Čovekova je neizmerna snaga spram virusa ne u količinama testova, državama, političarima, nuklearnim silosima, svemirskim letelicama ili novcu, nego jednostavno i očigledno u sposobnosti da se prilagodi novom znanju; onome što epidemiolozi znaju i usput otkrivaju. Sada doslovno živimo u laboratoriji, gde životi mnogih ljudi zavise od možda ne svakom očiglednih koraka koje nauka trenutno preduzima.

Ako je po Čarlsu Rozenbergu, slavnom istoričaru medicine, sada je nastupio drugi od tri čina u drami jedne epidemije (u trećem na scenu izlaze sve njene aveti i sva naša oružja). Ovaj čin će – sad kad smo protivnika sreli i ne ponašamo se kao da je smešan ili ne postoji – odrediti ne samo ishod naše bitke sa ovim novim neprijateljem čoveka, nego i precizno pokazati kakvo je savremeno društvo. I kao u svakoj borbi, njen ishod nije unapred određen, pa se ne može sa sigurnošću reći ni koji je put najbolji.

Kina je dobila bitku u Vuhanu ne na osnovu masovnog testiranja, nego na opštim i neumoljivim merama socijalnog distanciranja koje je bilo praćeno brzim prepoznavanjem i izolacijom svih koji su potencijalno zaraženi.