Svrha ovoga teksta jeste da se obradi jedan specifičan aspekt ekonomskih informacija koji se sastoji u tako čestoj percepciji ekonomskih datosti kao osnove i svojevrsnog okvira za vođenje upravljačkih aktivnosti. Važan aspekt informacionog opskrbljivanja ekonomskih sistema jeste generisanje uverljive i pouzdane percepcije njihovih bitnih strukturnih svojstava i funkcionalnih osobenosti kao ključnih determinanti tih datosti. Kod nas je na ovom planu mnogo toga pogrešno postavljeno i disfunkcionalno zavodljivo. Naš oficijelno registrovani BDP veći je nego što bi trebalo da bi realistično odmeravao stvarne učinke naše privrede, naše javne investicije precenjuju odgovarajući porast proizvodnih kapaciteta i drugih funkcionalnih karakteristika koji bi trebalo tim ulaganjima da odgovaraju i iz njih da proističu, naša oficijelno obznanjivana stopa inflacije povoljnija je od one koja bi realistično odražavala stepen makroekonomske stabilnosti, deficit trgovinskog bilansa, kako se rutinski izračunava, potcenjuje stvarnu makroekonomsku neuravnoteženost privrede… Nabrojane manjkavosti tvore svojevrsne optičke varke koje zavode ekonomsku politiku i znatno je skreću sa društveno poželjnih pravaca delovanja. Ovaj se tekst bavi jednim nizom takvih informacionih deformacija koje sasvim prividno privredu prikazuju u povoljnijem svetlu od onoga koje bi odgovaralo stvarnom stanju stvari, a ekonomsku politiku pomeraju na opcije zabrinjavajuće udaljene od društvenog optimuma, kako god da se ovaj optimum definiše.

PRECENJENOST BDP–A PO OSNOVU KORUPCIJE I NEEFIKASNOSTI JAVNIH ULAGANJA

U prvoj polovini novembra napisao sam jedan tekst u kome sam dokazivao da korupcija u javnim investicijama i neefikasnost u njihovom izvođenju daju kao rezultat precenjenost ovih javnih investicija, te tako i precenjenost BDP-a. Bilo je to osporeno i povodom toga se razvila izvesna polemika. Ovde će ukratko biti data argumentacija koja je u osnovi gornje tvrdnje, a tvrdnja će – kako je to uvek slučaj – biti onoliko validna koliko je održiva sama argumentacija.

Dokaz se najjasnije izvodi ako se pretpostavi da je za javno investiranje uzet kredit od, npr. 100 miliona evra. Neka se pretpostavi da privreda ima smanjenu efikasnost investiranja za 20 odsto i da je ulaganje u njoj opterećeno korupcionom iznudom od 15 odsto. Efektivno ulaganje u toj privredi iznosiće samo 75 miliona evra, koliko će iznositi i stvarni dodatak relevantnim kapacitetima, pošto će čitavih 25 miliona biti apsorbovano korupcijom i inferiornom efikasnošću. U nekoj drugoj privredi, za koju se pretpostavlja da ispunjava standardne kriterije efiksnosti i da nije opterećena korupcijom, neće biti ovakve erozije uloženog iznosa i dodatak kapacitetima biće takođe neokrnjen. Iznosiće svih 100 miliona, koliki je i pretpostavljeni kredit. “Unapređene” računovodstvene tehnike omogućavaju da se ostvarene investicije i u korumpiranoj privredi uknjiže sa punim iznosom od 100 miliona. Taj iznos će kao sastavnica investicionih rashoda ući i u društveno knjigovodstvo i po tom osnovu biće precenjen BDP: dodatak kapacitetima vredan 75miliona biće uknjižen sa svih 100 miliona, koliko je iznosio kredit.

PRECENJENOST BDP–A PO OSNOVU APRECIJACIJE NACIONALNE VALUTE

Poznato je da naša privreda decenijama već prima eksterno opredeljeni priliv dodatnih resursa, takvih koji nisu plod ni rezultat domaćih procesa privređivanja nego čist dodatak na ono što je u samoj njoj generisano. Radničke doznake (RD) i strane direktne investicije (SDI) najvažniji su i najobilniji oblici tih eksternih priliva. Po osnovu ovakvih priliva znatno se povećava ponuda stranih sredstava plaćanja, te se tako vrši snažan pritisak ponude na njihovu “cenu”. To je temeljni razlog zbog koga je ovdašnja monetarna politika, opet decenijama, uspevala da uspostavi i održi precenjen devizni kurs. Precenjen devizni kurs znači malo dinara za jedan evro ili mnogo evro centi za jedan dinar. To je razlog zbog koga je uvoz za našu privredu jeftiniji, te stoga atraktivniji, ali i znatno veći od onoga kakav bi bio potreban za uravnotežen spoljnotrgovinski bilans.

Zbog toga što je evro aprecijacijom učinjen relativno jeftinim i sam ukupni uvoz u makroekonomskom bilansu iskazuje se kroz manji broj dinara nego što bi to bio slučaj da je privreda na domaćem planu uravnotežena i da aprecijacije nema. Kad je numerički tako umanjen uvoz, očigledno sledi precenjivanje BDP-a jer se u definidionoj makroekonomskoj jednačini od zbira lične, javne i investicione potrošnje i izvoza oduzima manji broj nego što bi se oduzimao u privredi koja bi ravnotežu održavala usklađivanjem sopstvenih domaćih tokova. Ceteris paribus, privreda bez opisanih prilivnih resursnih tokova i rezultujuće aprecijacije ne bi bila u situaciji da uvoz vrednuje ispod nivoa koji bi odgovarao domaćoj ravnoteži, uvoz ne bi, uslovno govoreći, bio potcenjen i u obračunu BDP-a ne bi se javila opisana komponenta precenjenosti. Valja naglasiti da se domaća ravnoteža ima tumačiti strogo, tj. kao ravnoteža postignuta usklađivanjem domaćih tokova, bez predimenzioniranih SDI i RD koje, kad dostignu tako visok relativni obim, ne mogu da se tretiraju kao prirodan i uobičajen atribut ekonomske stvarnosti.

Opisana aprecijacija dinara ima još jedan, možda i krupniji od opisanog, makroekonomski efekat. Jeftiniji uvoz predvidivo vrši blagotvoran pritisak u pravcu smanjivanja cena, odnosno redukovanja stope njihovog rasta. Reč je, dakako, o opštoj stopi inflacije. Kako se nominalni BDP prevodi na realni deflacioniranjem indeksima opšteg rasta cena, a uz aprecijaciju ti indeksi su manji nego bez nje, sledi da opisano prevođenje BDP-a na realni izraz daje kao rezultat veće obime “realnog” BDP-a, tj. i na ovom spletu međuzavisnosti dolazi do precenjivanja BDP-a. Precenjen BDP izvor je ozbiljnih rizika jer ekonomsku politiku pogrešno informiše o stvarnim učincima ekonomskog sistema zemlje kao celine. U privredi bez – naročito preterane – aprecijacije takvog precenjivanja BDP-a ne bi bilo. Treba upozoriti i na okolnost da serija nivoa BDP-a, kad je deformisana na opisani način, u opštem slučaju iskrivljuje i informacije o samim stopama rasta BDP-a. A preuveličani BDP više je nego opasan jer se ispoljava kao izvorište i osnova dezorijentacije u kriterijima i merilima ekonomske politike, pa samim tim i brojnih nepotrebnih grešaka u regulisanju i usmeravanju privrednog razvoja.

SPOLJNO ZADUŽIVANJE KAO SREDSTVO VREMENSKE PRERASPODELE TEMPA RASTA

Spoljni dug predstavlja jedno od onih problematičnih sredstava ubrzavanja privrednog rasta koje se u ne tako dugoj vremenskoj perspektivi može pokazati kao kontraproduktivno. Kao instrument razvojne politike, on sa SDI i RD deli krupnu negativnu osobinu nedovoljne upravljivosti i vezivanja razvojnog procesa za inostrane faktore koji se menjaju u vremenu i stalni su izvor potencijalnih negativnih iznenađenja. Zemlja koja se u velikoj meri, necelishodno oslanja na teško predvidive i često haotične strane izvore gubi veliki deo svog suvereniteta u razvojnoj politici. Pored pomenute karakteristike da sa SDI i RD deli očigledno nepoželjno svojstvo nekontrolabilnosti, strani dug ima dodatno, krajnje nepoželjno svojstvo vremenskog preraspoređivanja stope privrednog rasta. To znači da se u tekućem periodu na bazi dodatnih sredstava iz stranih kredita može znatno povećati stopa rasta, ali po cenu njenog razočarajuće drastičnog redukovanja već u doglednoj budućnosti. Naime, kad se zbog obaveze servisiranja stranog duga masa investicionih sredstava smanji znatno više nego što se u tekućem periodu putem zaduživanja povećala, lom razvojnog trenda postaje neizbežan i neizbežno štetan.

Taj efekat biva krajnje neugodno povećan usled nekontrolisanog i uglavnom nepredvidivog menjanja kamatnih stopa po kojima se strani zajmovi imaju servisirati. U tim više nego opasnim makazama Srbija se našla baš danas kad se nagli porast kamatnih stopa javio kao poseban i posebno snažan spoljni udar na privredu Srbije. Sve to podrazumeva da je u tekućem periodu, tj. u vremenu povećanog stranog zaduživanja, oportunistički povećana odgovarajuća tekuća stopa rasta koja je uslovila da simultano bude stvorena preterano optimistična ali neodrživa stopa rasta u doglednoj budućnosti. Kratkoročno je, dakle, ubrzan razvojni proces da bi usledilo veliko razočaranje u potonjem periodu neugodno povećanog tereta servisiranja neodmereno povećanog stranog duga. Sve to podrazumeva da u proceni tekućih stopa rasta, a posebno u sagledavanju razvojnih izgleda koje one otvaraju za budućnost, valja biti krajnje oprezan: mnoga oportunistički iznuđena tekuća povećanja nisu nikakav uspeh razvojne politike jer su predodređena da budu “plaćena” daleko većim redukcijama stopa rasta u budućnosti. To se događa ako i kad servisiranje stranog duga znatno ili čak upadljivo redukuje masu investicionih sredstava raspoloživih u tom ne mnogo udaljenom budućem intervalu.

Kratka aritmetička ilustracija dodatno će osvetliti i razjasniti ovaj problemski kompleks. Ako se čak zanemari “pozajmljeni” priliv sredstava posredstvom stranog zaduživanja i ako se aproksimativno uzme da nam SDI dostižu 6%, a RD 3% BDP-a, te ako se za kapitalni koeficijent uzme konvencionalna vrednost od 3, sledilo bi da samo po osnovu SDI i RD ostvarujemo 3% stope rasta BDP-a. To je nešto iznad tekuće stope rasta ove privrede, što podrazumeva da bi stopa rasta generisana ulaganjem striktno domaćih, ovde generisanih investicionih sredstava bila negativna. Da je u računicu inkorporirano i delovanje stranog zaduživanja, rezultat bi bio još drastičniji, doslovno obeshrabrujući. Sledi da nam privredni razvoj visi o tankom koncu investicionih sredstava koja pritiču iz inostranstva, a to je jedan od najviše obeshrabrujućih nalaza koji se o toj privredi i njenom razvoju mogu izvesti.

EKONOMIJA AUTORITARNOG PORETKA

U funkcionisanju i razvoju privrede stvari su daleko nepovoljnije nego što izgledaju. Ovde je identifikovan jedan broj činilaca i sa njima povezanih mehanizama koji daju nerealno povoljnu sliku o karakteristikama našeg privrednog razvoja. Neke negativne determinante razvoja zbog prirode stvari ne bivaju otkrivene u statističkim pregledima. Neke druge deluju kao činioci kratkoročnih ubrzanja po cenu znatno većih budućih redukcija stopa rasta. Stoga prilikom svakog podizanja razvojnog tempa treba sa svom ozbiljnošću postaviti pitanje njegove održivosti. Spoljne determinante stopa rasta nesigurne su i teško predvidive. One su čest uzrok neosnovanih euforija povodom nekih efemernih razvojnih “uspeha”. Pored toga što te euforije vode kontraindikovanoj razvojnoj politici, one su i velika pretnja opštem demokratskom ustrojstvu društva kao celine. Vlast nalazi načina da ta efemerna i nepoželjna ubrzanja rasta predstavi kao svoje trajne učinke i domete i po tom osnovu sebi stvara prednosti u političkom procesu. Jednako uspešno vlast nalazi i opravdanja za potonja urušavanja stopa rasta koja su uzrokovana njihovim prethodnim oportunističkim ali zato i neodrživim efemernim povećanjima. Time su diskriminisane i deprivilegovane druge stranke i temeljno je potkopana ravnopravnost konkurencije učesnika u izbornim procesima. Međutim, tamo gde uslovi konkurencije nisu ravnopravni i ujednačeni, demokratija kopni i gubi se a neumoljivo nadire autoritarni poredak za koji smo verovali da je zanavek smešten u ropotarnicu prošlosti i eliminisan na ovim prostorima.