“Od Štetina na Baltiku do Trsta na Jadranu gvozdena zavesa se spustila preko kontinenta.” Uobičajeno je da se kaže da je Vinston Čerčil u govoru na Vestminster koledžu u Fultonu, 5. marta 1946, kojim je obznanio da počinje hladni rat između Zapada i SSSR, prvi put upotrebio izraz gvozdena zavesa. Knjiški ljudi znaju da je ta metafora u upotrebi od 19. veka jer su pozorišta, na primer, morala da imaju gvozdene zavese koje bi se kad treba spuštale radi zaštite od požara.

Na istoku Evrope gvozdena zastava se opet spušta, još ne znamo tačno između kojih gradova, ali scena je u plamenu. Za Ameriku i Evropu, Putinov rat označava odlučujući kraj interegnuma, očigledno benigni period između kraja hladnog rata i povratka otvorenog vojnog takmičenja i konfrontacija između velikih sila, piše londonski “Ekonomist”. Posthladnoratovski period koji se ovih nedelja eksplozivno završava, inače i nije bio baš benigan – od 1989. do 2022, dakle za 33 godine, vođeno je 38 ratova; ko ne veruje može u okviru da proveri spisak ratnih zbivanja od 1989 do 2022.

Fedor Lukjanov, glavni i odgovorni urednik časopisa “Rusija u globalnim poslovima” (Russia in Global Affairs), smatra da ruska vojna operacija u Ukrajini povlači crtu ispod čitave ere. Počelo je raspadom sovjetskog bloka i raspadom SSSR, kada je – kako on sad kaže – prilično stabilan bipolarni svetski poredak zamenjen onim što je kasnije nazvano liberalnim svetskim poretkom. Njegova suština je bila dominacija međunarodnom politikom Sjedinjenih Država i njenih saveznika na osnovu univerzalističke ideologije.

TRIDESETOGODOŠNJI CIKLUS

Nikolas Gvozdev, predavač na američkom Mornaričkom koledžu, konstatuje da se naglo okončava ni manje ni više nego tridesetogodišnji ciklus, a počeo je serijom događaja koji su najavili trijumf liberalno-demokratskog sistema predvođenog Sjedinjenim Državama – pad Berlinskog zida, skoro beskrvna pobeda koalicije koju predvode SAD u Zalivskom ratu i skidanje crvene zastave sa srpom i čekićem nad Velikom kremaljskom palatom 25. decembra 1991.

Sadašnje rusko viđenje tog preokreta ilustruje rečenica u sanktpeterburškom listu “Argumeni i fakti”: “Izgubivši zemlju 1991, izgubili smo i Pobedu izvojevanu 1945. godine, otvarajući kapije za osvetu poraženima.”

Vladimir Baranovski, direktor ruskog Centra za analizu situacije u Moskvi, kretanje klatna ruskog raspoloženja opisuje ovako: “Za Rusiju je Evropa uvek bila i šarmantna i zastrašujuća. Zaista, cela istorija Rusije je zarobljena u ovom kontradiktornom osećaju – viševekovno teritorijalno proširenje ka Evropi i sećanja na invaziju iz Evrope.”

“Ekonomist” podseća da je proces počeo Putinovim borbenim govorom na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. Sada je završen. To ima dalekosežne posledica po Zapad, u rasponu od energetske bezbednosti do nuklearne strategije i dalje.

“Ratobornu Rusiju, lišenu svoje imperije i ispunjenu ozlojeđenošću, vodi lider koji namerava da se oduži za nepravde za koje veruje da su nanete njegovoj naciji nakon završetka hladnog rata od osvetoljubivih i beskrupuloznih zapadnih sila…”, piše Jakob Hajlburn, urednik američkog magazina “Nešenel interest”.

On podseća na to kako je američki podsekretar za odbrambenu politiku Pol Volfovic 1992. izazvao pometnju kada je podneo doktrinu kojom se zalagao za ogromno povećanje budžeta za odbranu i odbacujući pojam multilateralizma insistirao da Amerika ostane jedina svetska supersila. Džordž H. V. Buš i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft su to odbili. Bušov sin nije. Sledili su Irak, Avganistan itd.

“Ulozi ne mogu biti veći. Bajden, koji je bio svedok kasnijih faza hladnog rata, stupio je na funkciju sa namerom da poboljša odnose sa Kremljom, ali je suočen sa onim što može biti jedna od najvećih spoljnopolitičkih neprilika amerike od kubanske raketne krize”, konstatuje Hajlburn.

Fedor Lukjanov konstatuje da je, prema legendi, Petar Veliki posle bitke kod Poltave podigao zdravicu svojim “švedskim učiteljima”. Sada i rusko rukovodstvo može da saopšti da je mnogo naučilo od Zapada. “U ruskim akcijama u Ukrajini lako je otkriti elemente – od vojnih do informativnih – koji su bili prisutni u kampanjama Amerike i NATO-a protiv Jugoslavije, Iraka, Libije”, kaže Lukjanov.

Pre nego što je rano ujutru u četvrtak 24. februara izdao naredbu za raketni napad na vojnu infrastrukturu Ukrajine, odnosno na televiziji objavio rat Ukrajini u formi “specijalne vojne operacije” sa zadatkom da je “demilitarizuje i denacifikuje”, Putin je u telefonskom razgovoru sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom u nedelju 28. februara ponovio uslove za rešavanje situacije u Ukrajini. Dakle, “da se bezuslovno uzmu u obzir legitimni interesi Rusije u oblasti bezbednosti”; priznavanje ruskog suvereniteta nad Krimom; demilitarizacija i denacifikacija i obezbeđivanje neutralnog statusa Ukrajine. Ovome su se suprotstavljali sadašnje ukrajinsko rukovodstvo vlasti i, sa “zaštitničkim intenzitetom”, Evropljani i Amerikanci, mada je svojevremeno izvestan broj političara (na primer, Henri Kisindžer ili američki ministar odbrane Vilijam Peri) to smatrao optimalnim rešenjem.

Majkl Kofman, stručnjak za ruske oružane snage u londonskoj think tank organizaciji CNА, procenjuje da ruski ciljevi možda jesu ograničeni, ali da ratovi imaju sklonost da ne prate put koji trasiraju oni koji su ih pokrenuli, piše “Ekonomist”. Što se demilitarizacije tiče, ono što Putin hoće da postigne vidi se po više od hiljadu razorenih vojnih objekata, depoa, skladišta nafte, borbama u Donbasu i u Marijupolju, po skloništima u Harkovu i Kijevu, po kolonama ljudi koji masovno beže, po ljudima koji strahuju u skloništima (o čemu se više govori na drugom mestu u ovom broju “Vremena”).

Nema čistog, hirurški preciznog rata niti hirurški precizne vojne akcije, kako su pre 23 godine tvrdili komandanti napada NATO-a na SR Jugoslaviju i kako sada tvrdi rusko Ministarstvo vojno. U ratnom konfliktu u Ukrajini hitno bi dobro došao neki neutralan posrednik, ali mnogo pošteniji od onih koji su posredovali u Donbasu od 2014. do 2022. ili u jugoslovenskoj krizi od 1990. do 1999. Do sada se pojavilo nekoliko kandidata željnih da omoguće pregovore, ali se nijedan nije pokazao efikasnim. Kina pokazuje izvesno razumevanje za rusku “zabrinutost za bezbednost na svojim istočnim granicama”, ali sve glasnije insistira na brzom mirnom razrešenju krize jer produženje konflikta u toku njenog trgovinskog rata sa SAD vidi kao ugrožavanje svoje trgovine sa Evropom.

ORUŽJE I ODVRAĆANJE

Ako je stvarni cilj Putinove vojne kampanje da prinudi Ukrajinu na vojnu neutralnost, njena kolateralna šteta je razaranje ideje vojne neutralnosti u Evropi. Kako je istraživanjem pokazao sociolog Ivan Krastev (pisali smo o tome u prošlom broju), zbog rata u Ukrajini došlo je ratnog buđenja Evropljana na šta politički establišment odgovara homogenizacijom protiv Rusije. Najavljuje se da će neutralne Finska i Švedska biti primljene u NATO.

“Fajnenšel tajms” piše da su na kriznom samitu lidera NATO-a desetine zapadnih zemalja obećavale podršku ukrajinskom predsedniku Volodomiru Zelenskom. SAD su obećale 350 miliona dolara za vojnu pomoć, pored 650 miliona dolara tokom protekle godine. Čak je i Nemačka preokrenula svoju istorijsku poziciju da nikada ne šalje oružje u zone sukoba i izdvojila 100 milijardi u svoj vojni budžet.

“Politička retorika podrške otporu Ukrajinaca je laka, isporuka oružja u praksi je nešto mnogo teže”, kaže za FT Džon Rejn, savetnik za geopolitiku na Međunarodnom institutu za strateške studije u Londonu.

NATO saveznici su rekli da neće obezbediti vazdušno pokrivanje, jer to bi značilo objavu rata Moskvi. Mnogi ukrajinski aerodromi su raketnim udarima učinjeni neupotrebljivim. Isporuke bi morale da se prikriveno prenose kroz sporne teritorije, najverovatnije iz Poljske, sa kojom Ukrajina deli granicu od 535 kilometara što bi, kako je rekao je za “Ekonomist” rekao jedan bivši zapadni obaveštajac, Rusija mogla da koristi kao kao casus belli.

To je daleko od stabilne dinamike, kaže Kenet Rogof, profesor javne politike i ekonomije na Harvardu.

Predsednik Rusije koji je pretio da će se onaj ko se umeša doživeti najveću tragediju u svojoj istoriji, u nedelju 27. februara je naredio da se ruske snage odvraćanja, uključujući i nuklearno oružje, stave u stanje posebne borbene gotovosti. Stanovnici Belorusije su istog dana gotovo dvotrećinskom većinom podržali promene ustava kojima se ukidaju odredbe o nenuklearnom statusu, javlja beloruska “Zvijazda”.

Ministarstvo odbrane SAD je potom uputilo zahtev ruskim kolegama za otvaranje posebne linije komunikacije kako bi se izbegle pogrešne procene o toku događaja u Ukrajini. Takvu dekonfliktnu liniju ruske i američke oružane snage su 2015. uspostavile u Siriji. Ispostavilo se da je stanje ruske povišene atomske borbene gotovosti ograničeno na povećan broj personala u komandama, ali da nije uključilo i pomeranje hardvera na terenu.

Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov u ponedeljak je ponovio ruski zahtev iznet tokom pregovora o bezbednosti sa NATO-om da SAD povuku nuklearno oružje koje drže u Evropi. Ti pregovori su zbog ratne kampanje u Rusiji zamrznuti (ako se ne odvijaju iza zatvorenih vrata). Zapadne zemlje deluju homogenizovano, a Rusija izolovano, i u ovu fazu krize je ušla sa samo dva svoja prijatelja – sa armijom i flotom.

Džo Bajden, kojeg stiže talas kritika zbog haotičnog izlaska iz gliba avganistanskog rata, a njegov pokušaj poboljšanja odnosa sa Kremljom je rezultirao krizom evropskog istoka, poručuje svojim građanima da se ne boje atomskog rata.

“Šah, poker ili ruski rulet?”, glasio je naslov jedne analize vašeg hroničara posle početka pregovora između američkog i ruskog predsednika čiji je rezultat bio odbijanje glavnih ruskih zahteva, pa se sada prešlo na pregovore preko Debele Berte, ulozi se podižu, ratna se farsa pretvara u tragediju, a na istoku Evrope se uz buku spušta gvozdena zavesa.

Da li se to već prešlo na ruski rulet?

Na groblju Kolombe-le-de-Egliz prevrće se u grobu Šarl de Gol koji je maštao o Evropi od Atlantika do Urala, u Berlinu autor politike istočnog otvaranja Vili Brant, a u kući cveća u Beogradu guru aktivne mirne koegzistencije Josip Broz Tito.