To što lik i delo Nenada Milića nisu poznati široj javnosti nije nimalo slučajno. Ovaj ćutljivi zamenik ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića visoko se kotira unutar policijskih krugova, ali ga nema u medijima i dosad nije intervjuisan. Milić ima zanimljivu biografiju: bio je inspektor u Odeljenju unutrašnjih poslova Rakovica do februara 1996, kada napušta policiju i prelazi u advokaturu, da bi potom "izronio" kao šef kabineta Zorana Đinđića tokom zimskih protesta i nakon njih, a za vreme izbora 2000. bio je član štaba DOS-a. Nakon konstituisanja nove vlasti, vratio se u službu na velika vrata i od tada je formalno drugi, a po nekima de facto prvi čovek u srpskoj policiji. U ekskluzivnom intervjuu za "Vreme", Milić govori o aktuelnim problemima u vezi sa radom MUP-a.

"VREME": Dokle se stiglo s borbom protiv organizovanog kriminala? Imali smo spektakularno hapšenje grupe oko Željka Maksimovića, a zatim kao da se stalo.

MILIĆ: Nije to bilo ništa spektakularno. Hapšenje ove grupe bilo je rezultat višemesečne istrage i nije se stalo. U toku su svakodnevna privođenja, mada zasad nema novih hapšenja. Nažalost, dvojica glavnih, uključujući i Maksimovića, još uvek su u bekstvu.

I pored toga, ubistva u gangsterskom stilu se nastavljaju. Prošle nedelje su ubijeni Batočanin i Škrba, na način koji podseća na neke ranije likvidacije.

Daleko od toga da smo imali iluziju da je Maksimovićeva grupa bila jedina. Moje je mišljenje da u podzemlju imamo jednu šizofrenu situaciju. Ranije su veze kriminala i vlasti poticale iz jednog izvora. Posle 5. oktobra te veze smo presekli i sada su uzroci sukoba drugačiji. U svakom slučaju, to nije kao u američkim filmovima gde postoji neki cappo di tutti cappi, a ispod njega dve ili tri "familije" s podeljenim teritorijama i poslovima. Kod nas ima mnogo različitih grupa, ali taj kriminal je organizovan samo u smislu podele rada, ne kao na filmu.

Ipak, neke veze očigledno nisu presečene. Često se nakon ubistva nekog lika iz podzemlja kod žrtve nađu policijske legitimacije, a iz istrage je procurilo da su Batočanin i Škrba pri sebi imali više desetine hiljada eura.

Od dve 2001. nikakve policijske legitimacije nisu nađene kod kriminalaca. Što se tiče Batočanina i Škrbe, ja se ne bavim istragama, pa stoga nemam informaciju da su kod njih nađene neke pare. Teško je tvrditi takve stvari.

Hteo sam da kažem da je posle 5. oktobra presečena ona glavna veza vlasti i kriminala. Problem je u tome što je u toj priči bilo mnogo pobočnih veza i, nažalost, toga i dalje ima puno. Postoje policajci koji su ogrezli u kriminalu, ali to više nije vrh. Ti koji su ostali su što bivši, što smenjeni policajci, neki treći ili četvrti red.

Činite li nešto konkretno da se i te pobočne veze preseku?

Da, i to na dva fronta, političkom i organizacionom. Na političkom planu definitivno postoji volja da se to preseče i vrlo se oštro postavljamo prema svim radnicima za koje se sumnja da su povezani s kriminalcima. Imamo mnogo veći broj prijava koje su procesuirane, a ranije se to zataškavalo.

Moguće, ali kad neki policajci krše zakon, i dalje im se gleda kroz prste. Na primer, zbog oružane pobune "crvenih beretki", odnosno Jedinice za specijalne operacije niko nije pozvan na odgovornost, kao ni zbog ispada Miodraga Lukovića Legije po kafićima i diskotekama…

To s "crvenim beretkama" nije bio kriminal. Dobro, možda jeste bilo neko krivično delo, mada nisam siguran, morao bih da pogledam u zakon. To bi se pre moglo nazvati štrajkom zbog loše regulative u angažovanju te jedinice. A kad je reč o Legiji, to što se on napio i demolirao neki lokal, to nije u vezi s organizovanim kriminalom. To je samostalno krivično delo i mi smo tu postupili isto kao da je to delo počinilo neko drugo lice, na primer, novinar. Sastavili smo prijavu i poslali je tužilaštvu, a sad je na njima da dalje vode postupak.

Ove nedelje smo imali slučaj Milana Jezdovića, mladića koji je naprasno preminuo u beogradskoj policiji, navodno od srca. Rodbina i advokati tvrde da je bio mučen strujom i da su mu stavljali kesu na glavu. Šta radite da se spreče takve zloupotrebe?

Trebalo bi najpre sprečiti zloupotrebe u štampi. Video sam izveštaj patologa u kome piše da je tom čoveku oslabio srčani mišić od virusa koksaki. Isto se pisalo kada je umro Dragan Malešević Tapi pa se na kraju ispostavilo da je u pitanju čist srčani udar.

Naravno, neću da kažem da nema povremene zloupotrebe fizičke sile u službi. Toga ima svuda, u svakoj policiji na svetu i mi se trudimo da takve pojave sankcionišemo. Upravo zbog toga uvodimo novu organizacionu strukturu koja se tiče unutrašnje kontrole. U ovom trenutku, tu funkciju ima Uprava za zaštitu zakonitosti, ali mi radimo na formiranju generalnog inspektorata. To bi bilo jedno potpuno novo telo, u sastavu MUP-a, ali pod kontrolom vlade. Inspektorat će, dakle, biti mnogo nezavisniji u unutrašnjoj kontroli nego što je to slučaj s Odeljenjem za zaštitu zakonitosti.

Ali će zato biti zavisan od vlade?

Biće odgovoran vladi, ali postoje i drugi sistemi kontrole, na primer, u parlamentu. Bitno je da postoji politička volja da svi koji zloupotrebljavaju službu snose sankcije. Pitanje je samo kako se to sprovodi u praksi.

Da se pozabavimo drugom vrstom organizovanog kriminala. Nakon što je komisija savezne vlade utvrdila da je bilo kršenja embarga Ujedinjenih nacija na izvoz oružja u Irak i druge zemlje pod sankcijama, MUP je preuzeo istragu. Ima li novosti?

Da, MUP to radi. Ispitujemo da li je u tim poslovima prekršen zakon, ali zasad nije nađeno ništa. Većina firmi koje su u to umešane radila je kroz regularne papire, samo što navedeno odredište nije odgovaralo stvarnom. Na primer, Temeksov avion koji je letos trebalo da poleti za Liberiju imao je sasvim uredne papire. Kad se ispostavilo da u stvari treba da leti za Nigeriju, ta firma je sama odustala od posla.

Prilikom hapšenja Maksimovićeve grupe, rečeno je da je u istrazi bilo saradnje s inostranim službama, pre svega kroz tehničku pomoć. Kako izgleda ta saradnja?

Saradnja ide u tri pravca: preko Interpola, preko OEBS-a i kroz direktnu saradnju. Dosta tehničke pomoći dobili smo od kolega iz Nemačke. To su pre svega kompjuteri, ali ima i softvera. Sada imamo, na primer, sjajan program za pravljenje fotorobota.

Veliki deo problema u radu policije potiče od loše i zastarele tehnike. Ne mislim pri tom na neku ultravisoku tehnologiju, već na one stvari koje se koriste kada se negde vrši uviđaj. Kad toga nema, nema ni materijalnih tragova. Onda se slučaj radi samo na osnovu izjava, pa posle može da izgleda da policija nešto namešta. Imamo slučajeve da ljudi na sudu poreknu izjavu ili naglo izgube pamćenje. Onda je na sudu naša reč protiv njihove. To su tanane stvari, u profesionalnom smislu vrlo klizave…

Policija se u poslednje vreme često žali na sudove. U čemu je problem?

Evo, daću vam jedan primer. Uhapsili smo čoveka kod koga smo našli kilogram heroina, a sudija ga je saslušao i pustio jer je kod sebe imao urednu ličnu kartu. Kilogram heroina! U Americi takvi automatski idu u zatvor na najmanje deset godina. Posle pitam sudiju zašto ga je pustio, a on kaže: "Uzeli smo mu podatke iz lične karte, znamo ko je i sve je redu".

Slično je bilo s Draganom Ilićem Limarom iz Maksimovićeve grupe?

Jeste. Kod njega smo našli dve zolje, heklere, bombe, čitav arsenal, a sudija mu je zapisao broj lične karte i pustio ga. Nije bitno da li je sudija znao da je Ilić u vezi s nekom bandom, šta je sudija mislio da je Ilić nameravao da radi s tolikim oružjem. Taj arsenal je bio ili na prodaju ili za upotrebu. Kako je sudija mogao da zna da taj nema negde još neko skladište oružja?

Bitno je reći da ni u tom slučaju, niti u slučaju s kilogramom heroina, sudija nije prekršio zakon. To su odluke zasnovane na takozvanom slobodnom sudskom uverenju. Naše sudije su ekstremno liberalne kad se radi o primeni zakona, i to je problem i za policiju i za državu. Na primer, opšti stav sudija je da se licu kome se prvi put sudi zbog ilegalnog posedovanja oružja dozvoli da se brani sa slobode i da dobije uslovnu kaznu. Kod nas je problem ilegalnog oružja akutan i ne možemo sebi da dozvolimo da budemo komotni kao da smo Švajcarska.

Šta je tu glavni problem: zakoni, sudovi, ili policija?

Prvo što sam učinio bilo je da pokušam da napravim neku vrstu dogovora sa sudskom i zakonodavnom vlašću. Mi smo letos imali jedan sastanak na kome su bili i predsednica skupštine i premijer i ministar Mihajlović i državni tužilac i sudija Okružnog suda, predsednici sudskih veća, sudije Vrhovnog suda… Konstatovano je da ima problema u sve tri grane i pokušali smo da se dogovorimo. Nažalost, sve je pošlo u pogrešnom pravcu i od tada su počela trvenja koja traju i dan-danas.

Vidite, ja mogu da naredim u policiji da se neke greške isprave i tužilac može da naredi u Tužilaštvu jer obe službe imaju jasan lanac komande. Kod sudija je druga stvar, njima niko ne sme da naređuje jer je to onda mešanje u nezavisnost sudstva. Međutim, sve analize koje su u poslednje vreme rađene pokazuju da su sudovi usko grlo. Nema razloga da procesuiranje jednog slučaja posedovanja neprijavljenog oružja u proseku traje dve godine. Da ne govorimo o trgovini drogom, teškim krađama… Tu nešto mora da se menja, ali iz sudstva ne dolaze nikakvi predlozi kako da se tamo poveća efikasnost.

Umesto toga, Vida Petrović-Škero izjavljuje da su zakoni loši. Otkud njoj pravo da se meša u nešto što se tiče rada zakonodavne vlasti. Sudovi i policija su tu da sprovode zakone, a ne da se pitaju kakvi su ti zakoni. Međutim, čim neko kaže reč na račun problema sudstva, ono se žali da im se mešamo u rad.

Znači, možemo da očekujemo nova trvenja na toj liniji?

Možemo, jer ja od njih dosad nisam čuo nijedan predlog kako da se stvari promene. Bar ne suštinski.