Od 10. marta na svim kioscima "Politike" senzacionalna knjiga Miloša Vasića "Atentat na Zorana".

Suizdavači: "Narodna knjiga", "Politika", B92 i "Vreme".

Deo sadržaja "Vreme" objavljuje u ekskluzivnom feljtonu.

Stanje stvari krajem 2002. i početkom 2003. bilo je još gore: (Milorada Lukovića) Legiju nije kontrolisao niko; po tvrdnjama više svedoka kontrole nema još od 5. oktobra 2000; Slobodan Milošević je barem kontrolisao Jedinicu za specijalne operacije; mogao je da joj naredi ili zabrani; imao je stalni nadzor organa bezbednosti nad njom; JSO je bila njegova. Posle 5. oktobra 2000. JSO je bila i ostala samo Legijina.

Da se vratimo na (Ljubišu Buhu) Čumeta i na MUP, na (Dušana Spasojevića) Duću i na Legiju početkom 2003. Ko je tada šta znao o namerama druge strane i šta je ko slutio, teško je reći; ali izvesno je da su i jedni i drugi znali i slutili mnogo. Jasno je, međutim, da je Dući i Legiji vreme isticalo brzo. Špijuni iznutra – Milorad Bracanović iz BIA, (Slobodan Pažin) i drugi iz Javne bezbednosti, ostali kontakti – javljali su da se sprema velika akcija protiv njih; Zoran Đinđić tu je akciju već počeo da najavljuje i u svojim izjavama. Pravni okvir već je bio izglasan u Skupštini Srbije, mada je opstrukcija DSS i radikala mesecima ometala usvajanje izmena Saveznog zakona o krivičnom postupku, izmena bez kojih je republičko specijalno zakonodavstvo za borbu protiv organizovanog kriminala bilo paralisano.

Krajem januara 2003. već se formiraju Specijalno tužilaštvo, Posebno odelenje Okružnog suda za organizovani kriminal i prateće službe. Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala MUP Srbije već se oslobodila Radovana Kneževića (čija uloga u dotadašnjim prethodnim radnjama ostaje upitna) i januara 2003. već žestoko radi. Reakcije policajaca na ubistvo Nenada Batočanina i Željka Škrbe (novembra 2002), Čumetove očigledne veze sa MUP i Vladom Srbije već su bile dovoljno upozorenje Dući i Legiji da se stvari odvijaju u zabrinjavajućem pravcu. Izgleda da je ubistvo Batočanina i Škrbe prevršilo meru: Batočaninove kolege pobesnele su, jer je on, kažu oni sami, bio pošten policajac, izvan svake sumnje; ubiti njega bilo je otići preko svake mere. Policija je morala da Batočaninove kolege skoro silom skida sa slučaja, jer su krenuli u sopstvenu istragu koja je pretila da kompromituje predstojeću akciju "Sablja".

Kraj 2002. i početak 2003. godine u Beogradu bio je mračan period. Za svoje starosedeoce koji ga osećaju instinktivno i empatijski (saosećajno), Beograd je "električni grad", organizam koji zrači informaciju i čiju poruku oštro i izvežbano čulo jasno prima. Od novembra 2002. poruka je bila urgentno jasna: sprema se nešto jako loše. "Instinkt" i "čulo" o kojima govorimo nisu nikakvi parapsihološki fenomeni. Reč je o uključenosti u protok informacija i sposobnosti za njihovu analizu. To je jednostavnije nego što izgleda: svako ko je uključen u protok političkih, policijskih i bezbednosnih informacija ima ženu, kumove, najbolje prijatelje i poslovne partnere; svaka žena, kum, prijatelj i poslovni partner ima iste takve svoje najbolje drugarice, frizere, prijatelje, kumove i poslovne partnere… Informisanost u Beogradu je matematički model: broj obaveštenih o strašno važnoj tajni raste eksponencijalno unutar 72 sata. Hvala Bogu! kazaćemo. Tada se jasno i znalo i osećalo da se stvari zgušnjavaju i da niz sve učestalijih ubistava sa istim potpisom nekuda vodi. Atmosfera je postala mučna: svako ko je nešto znao o Beogradu i politici zabrinuo se jako. A glavni akteri radili su svoje, sve brže i sve nervoznije.

Čume krajem 2002. i dalje jako svrbi i Duću i Legiju i njihove ortake: Legijina ekipa počinje da ucenjuje MUP, da traži nagodbe tipa "vi nama Čumeta, a mi vama mere (rezultate prisluškivanja Savićeve i Bracanove BIA) i ubice" itd. Traje kampanja po njihovim plaćenim medijima protiv Čumeta: te Čume u Hagu svedoči protiv Legije i JSO; te leci u Surčinu "Čume izdajnik". Duća odlazi Dragoljubu Markoviću i priča mu "istinu o Čumetu": da je "Čume ubica, krvolok, trgovac drogom, otmičar Miškovića i Babovića, spremao se da otme" i njega, Dragoljuba; Dragoljub se sklanja u Francusku. Legija i društvo sve su bezobrazniji: otimaju Predraga "Peconija" Rankovića ("Fast"), pa i on i Milan "Limun" Narandžić (pokušao sa cigaretama "raquel" koje je reklamirala Ceca Ražnatović) postaju njihovi "sponzori". Legija pravi skandale po kafićima, šamara policiju, maltretira goste, a sve u pratnji obezbeđenja iz JSO sa automatskim oružjem. Vozi se okolo u koloni oklopljenih "Puchova"; žena Aleksandra pokreće časopis "Lifestyle", promocija u kafiću "Que pasa": tu je tout Belgrade, sve sam "krem" i "elita"… Braća Simovići po kafićima pričaju da se neće lako predati, da su oni "doveli ove na vlast" i otvoreno prete. Kad je Čumetov Difens odleteo u vazduh, po kafanama naručuju da im se pušta Brenin stari hit "Bum, Cile, bum!".

Za to vreme Demokratska stranka Srbije ometa donošenje izmena krivičnog postupka u Saveznoj skupštini, traži se kandidat za Specijalnog tužioca, Čume se i dalje premišlja u Maloj Aziji, Bracanovića nikako da smene: kao, postoje podaci da bi njegovo smenjivanje izazvalo novu pobunu JSO; kao, da se Vojska (Aco Tomić) protivi; Tomić i Bulatović se dnevno čuju sa Bracanom, uostalom. Vlada Srbije tada je zatražila i iz Crne Gore dobila predmet budvanskog atentata na Vuka Draškovića, najzgodniji postojeći pravosudni pristup prema JSO i Zemunskom klanu, dakle ono gde su najtanji.

Dizanje u vazduh Čumetove firme Difens roud u Zemun Polju, u decembru 2002, imalo je dve ključne posledice: kao prvo, dodirnut je prag osetljivosti Zorana Đinđića, kome su saradnici konačno objasnili da je to poruka bande – kad možemo to, možemo i sve drugo; kao drugo, Čume se izgleda tada slomio i rešio da zaista sarađuje. Zoran Đinđić treba da krene u Brazil tih dana; u UBPOK nastaje panika, jer su u prisluškivanju (tada već imaju i svoju opremu, nezavisno od BIA) doznali da u Brazil idu i Duća i Legija. Preko Londona proveravaju se spiskovi putnika, ali ispada da je to bila dezinformacija, puštena kroz telefone sa ciljem da se vlast zaplaši – "znamo sve o vama". Zoran Đinđić je prvi put uznemiren: sa sobom u Brazil vodi naoružanog pratioca. Tokom dve nedelje u Brazilu on sa saradnicima pravi planove kako da pohapse bandu. "Ako uhapsi Legiju i Duću, ako reši Stambolića, Ibarsku magistralu i Budvu – vladaće još dvadeset godina", opisuje Beba Popović zajednički zaključak tih razgovora.

Ni druga strana ne gubi vreme: Bracanović tvrdi da ima dokaze da je Čume naručio dizanje u vazduh svojih mašina (kao: da izvadi pare od osiguranja, a nije ni bio osiguran); kada ga Nenad Milić i Zoran Janjušević prozru i izvređaju, on iznosi novu teoriju – da je to uradio onaj Borovica, konkurentski asfalter. Vidljiva je panika kod njega i Andrije Savića: jasno im je da se kraj bliži.

Po povratku iz Brazila, Andrija Savić traži susret s Bebom Popovićem; ovaj ne zna zašto, ali pristaje. U teškom i zamornom razgovoru Savić traži da ostane na čelu BIA i dodaje da mu je Bracanović "kamen o vratu": shvatio je, kaže, da je Bracan uz Legiju, ali mu to ne smeta da predloži da Bracanovića premeste u UBPOK, kao "izuzetnog poznavaoca kriminala u Beogradu". Popović je besan: zar nije upravo Savić do nedavno tvrdio kako "Bracan i Legija ne govore"; da je "Legija ljut i da se Bracanović plaši za sebe"? Razgovor se završava tako što Popović kaže Saviću da nije Legija džabe 5. oktobra tražio da Bracanović i Savić dođu na čelo Državne bezbednosti.

Smenjivanje Savića i Bracanovića, sredinom januara 2003, koincidiralo je sa nestankom kompletne bande ispod nadzora UBPOK. Nema više komunikacija poznatim kanalima, pratnja ih je izgubila… Odjednom su prestali da pričaju između sebe dotadašnjim telefonima; nestali su iz "štekova" (sigurnih stanova) koji su bili pod nadzorom. Kako se to desilo – nije jasno; neki operativci iz tog vremena sumnjiče Slobodana Pažina.

Tih dana i Čume "puca": iz Ankare Đinđića zove naš ambasador i javlja da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume, vidno potresen, priča kako su ga "u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji"; da je "skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka". Zoran Đinđić se smeška, ali mu je svega dosta: zove Bebu Popovića i moli ga da smire Čumeta i da mu ga skinu s vrata. U razgovoru s Bebom Čume obećava da će svedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama, ali one imaju birokratskih prepreka i treba im dve nedelje da postupe… Goran Petrović, tada načelnik SID (Službe za informacije i dokumentaciju; spoljne obaveštajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbedna, a i da ministar Svilanović za dva dana dolazi tamo u službenu posetu sa sve novinarima i svitom, tako da preti skandal ako se dozna da je Čume tamo.

Jedan visoki funkcioner engleske Službe sa dugogodišnjim iskustvom i vezama u Beogradu predlaže tada rešenje: slovačka služba bezbednosti voljna je da primi i sakrije Čumeta u jednom udaljenom i napuštenom vojnom objektu. Javlja se problem transporta: redovna linija ne dolazi u obzir, pa taj Englez i Beba Popović iznajmljuju u Beču mali avion. Goran Petrović sređuje formalnosti sa turskim vlastima i Čume leti u Slovačku. Odatle javlja da je spreman da svedoči.

Počinju dugi, iscrpni i tajni razgovori sa Čumetom u Slovačkoj.

U Beogradu nervoza raste: krenula je reklamna kampanja JSO, "Doktori za terorizam"; mediji pod kontrolom Kartela besomučno napadaju Vladu, Đinđića, Popovića, Čedu, Milića. Deo Vlade traži da se otkrije ko im je dozvolio tu reklamnu kampanju, ali se taj zahtev ili gubi u birokratiji MUP – ili niko ne sme da pita, što je verovatnije. Cilj uređivačke politike njihovog lista "Identitet", "da se svi useru od nas" – kako ga je Legija formulisao – ostvaruje se.

Nastaviće se