Preminula je Šuca, prva i dugogodišnja sekretarica "Vremena", jedan od simbola naše redakcije devedesetih. Od prvog broja, od 1990, pa čitavu deceniju, Šuca je bila dobri duh, stub oko koga smo se gotovo totemski okupljali.

U njenoj kancelariji, kao jednom od neformalnih epicentara redakcijskog života, dugo se ostajalo i još duže stajalo jer nikada nije bilo dovoljno mesta za sve. Sred uobičajene gungule, tu u njenoj sobi faks je istutnjavao tone saopštenja, novinari kucali svoje tekstove, nizale se redakcijske drame i redakcijske proslave, vazda svraćali neki gosti, nadovezivale priče jedna na drugu, istina, previše često isprekidane zvrndanjem redakcijskog telefona i Šucinim nadasve čuvenim – i poletnim i odvažnim – "Vreme, izvolite".

Bile su devedesete, kada su i najljući neprijateljski džambasi odustajali naspram pribrane, aristokratski otmene Šuce. Kao zaštitni znak tadašnjeg "Vremena", prefinjenog stila i sa izrazitom kulturom ophođenja, Šuca je istovremeno bila i jedina koja je, u stvari, mogla sve. Angažovana i poverljiva, čuvala nas je od vlastite gluposti i od raznih manijaka spolja, jasno postavljala granice između pustih želja i realnih mogućnosti, karakterističnim, moćnim smehom dočekivala sve čemu se odista trebalo smejati, ili je, na primer, svečano obučena i s nekakvim mačem u ruci, akrobatski spretno parče po parče sekla našu čudovišnu, stvarno džinovsku tortu na proslavi stotog broja. Šuca je, po svemu, bila i ostala istinska legenda "Vremena", od njegovog nastanka.

Razborita i visokih moralnih načela, posle smrti svog supruga novinara Juga Grizelja, jednog od osnivača nedeljnika "Vreme", duže od dve decenije aktivno je učestvovala u radu Fonda "Jug Grizelj", nagrađujući i podstičući vrhunsko, slobodno novinarstvo.

Iako je teško poverovati da je Šuca otišla, ipak u amanet nam je ostavila i svoj uzoran trag, i emocije, i snažno sećanje na onu prvu, veliku dekadu redakcije "Vremena".

Iz foto arhive: Šuca pored višespratne torte na proslavi 100. broja "Vremena"