U ratu je normalno da vojska gine, ali smrt regruta u miru ostavlja posebno mučan utisak, čak i kada je uzrok nešto svakodnevno i banalno. Okolnosti pogibije Dragana Jakovljevića i Dražena Milosavljevića, koji su smrtno stradali čuvajući kasarnu garde na Topčideru, još su mutne i nedorečene. Njihovi roditelji imaju mnogo razloga da budu kivni na vojsku i na državu: em su im sinove sa odsluženja vojnog roka vratili mrtve, em ih sad iskopavaju i po drugi put seciraju. Povrh toga, pokojni Jakovljević i Milosavljević već nedeljama ne silaze sa naslovnih strana tabloidne i ostale štampe, dok je njihova tragedija postala predmet divljih spekulacija i maštovitih teorija zavere. Nešto što je u prvi mah izgledalo kao nesrećan splet okolnosti najpre se izrodilo u situaciju, a potom u krizu sa ozbiljnim reperkusijama po Vojsku i državnu zajednicu. Dok iz istrage svakodnevno stižu protivrečne informacije, tresu se zvezdice na generalskim epoletama i fotelje u Ministarstvu odbrane, sve čekajući konačnu zvaničnu verziju koja pak svakog dana izgleda sve dalja. Jedno je sigurno: pogibija mladih gardista uvod je u ozbiljne promene u strukturi jedne institucije koja je nadživela tri države i izgubila četiri rata, a sama nije htela da se menja.

Jakovljević i Milosavljević su stradali u utorak 5. oktobra oko devet ujutru, vršeći stražarsku dužnost u sedištu Gardijske brigade na Topčideru. Tog jutra, stanari okolnih stambenih zgrada začuli su dugačak rafal a zatim, nakon deset do petnaest sekundi tišine, jedan usamljen pucanj, što je važan detalj. Tri dana kasnije, dok je čaršija već uveliko brujala, vojni istražni sudija kapetan Vuk Tufegdžić, saopštio je da su vojnici stradali od metaka iz oružja koje su dužili i da niko treći nije bio umešan. Oba vojnika, prema tom saopštenju, ispalila su ukupno dvadeset metaka, i obojica su pogođena sa po tri, dok je ostalih četrnaest završilo negde u tlu. Po dva metka prošla su im kroz tela, a po jedan se zadržao: oba kuršuma iz tela potiču iz iste puške, one koju je dužio Milovanović, ali je na osnovu parafinske rukavice utvrđeno da su obojica pucala. Pored toga, oko jedne rane na Milovanoviću koža je oprljena barutom, što ukazuje da je cev bila oslonjena na telo (takozvani apsolutni prislon). Mada kapetan Tufegdžić nije to tako formulisao, na osnovu svega što je rekao, kao i na osnovu onog jednog usamljenog pucnja, moglo se zaključiti da je reč o međusobnom obračunu nakon koga je ubica presudio sebi. O motivima kapetan Tufegdžić nije mogao ništa da kaže, ostavljajući istrazi da to naknadno utvrdi.

BOMBA IZ KABINETA: Saopštenje istražnog sudije imalo je za cilj da prekine spekulacije čaršije i tabloida po kojima je dvojicu gardista ubio neko treći. Te spekulacije imale su osnov u dve okolnosti: pod jedan, u okviru kompleksa kasarne nalazi se objekat specijalne namene koji je, prema neimenovanim izvorima tabloida, idealno skrovište za haške begunce, a pogotovo za Ratka Mladića. Drugo, Jakovljević je na samrti stigao da izgovori reči "iznutra, iznutra", što je neke navelo na zaključak da je na gardiste pucano iz kruga kasarne. Odatle se teorije zavere razilaze u dva pravca: prema jednoj, da kažemo "patriotskoj" verziji, stražare su ubili stranci, haški istražitelji ili "lovci na glave", koji su se uvukli u kasarnu ne bi li se dokopali Mladića. Druga, da kažemo "mondijalistička" verzija, tvrdi da su mladići stradali od ruke Mladićevih telohranitelja, nakon što su otkrili da se odbegli general skriva u njihovoj kasarni. Obe teorije se pozivaju na činjenicu da je u narečenom objektu sedam dana ranije boravila nekakva inspekcija, navodno tražeći Mladića. Nijedna, međutim, nije ponudila nikakav opipljivi dokaz, osim izjava neimenovanih "eksperata" i "izvora".

U prvi mah, izgledalo je da je saopštenje istražnog sudije primirilo sumnje, mada ih nije sasvim razvejalo. Ministar odbrane Prvoslav Davinić, koji je u vreme incidenta bio van zemlje, vratio se sa puta ranije nego što je planirano, i najavio formiranje specijalne državne komisije. "Mi za sada nemamo bilo kakve dokaze da se radi o umešanosti trećih osoba ili da je postojalo treće oružje koje je u tom slučaju upotrebljeno", rekao je Davinić 13. oktobra. "Međutim, ništa ne isključujemo i nastavljamo istragu uz stručne službe koje se bave takvom problematikom." Na čelo komisije postavljen je advokat Boža Prelević, bivši sudija i koministar policije iz ranog postmiloševićevskog perioda. Većinu ostalih članova, međutim, (sedam od deset), čine službena lica iz Vojske, Ministarstva odbrane i BIA.

Već sledećeg četvrtka, 21. oktobra, Davinić je u dva poteza uzburkao javnost koja taman što je počela da se smiruje. U saopštenju iz Davinićevog kabineta objavljenom rano popodne, rečeno je da se u predmetu Jakovljevića i Milosavljevića došlo do "novih saznanja" i da su ona takve prirode da zahtevaju hitnu sednicu Vrhovnog saveta odbrane. Prelević, očigledno zatečen, izjavio je da ne zna šta je to novo Davinić saznao i da je vest čuo iz medija. Istu zbunjenost ispoljili su i istražni sudija Tufegdžić i vojni tužilac, koji su novinarima rekli da oni nikakvih novih saznanja nemaju. Predveče istog dana, opet iz Davinićevog kabineta, stiglo je saopštenje da je ministar odbrane smenio komandanta Gardijske brigade, pukovnika Radomira Ćosića, kao i komandanta straže i tri civilna lica čije funkcije nisu objavljene. Predsednik SCG Sveto Marović je hitnu i vanrednu sednicu VSO-a zakazao za petak 22. oktobar, u Podgorici.

Ceo sledeći dan do uveče javnost je napeto iščekivala saopštenje sa sednice i obećana "nova saznanja". A onda je usledio antiklimaks: na kraju trosatnog sastanka, kome su pored Davinića i Marovića prisustvovali predsednik Srbije Boris Tadić i predsednik Crne Gore Filip Vujanović, kao i Davinićev zamenik Vukašin Maraš i načelnik GŠ-a general Branko Krga, nije saopšteno ništa novo. Novinarima se kratko obratio Davinić, rečima da "VSO podržava rad nezavisne komisije", kao i da "slučaj pogibije dva vojnika nije u vezi sa potragom za bilo kojim haškim optuženikom ili licima koje traži policija". Komisija je u međuvremenu zatražila ekshumaciju i ponovnu obdukciju obojice gardista. U slučaju Milosavljevića, to je već urađeno, dok se porodica Jakovljevića usprotivila, tvrdeći da su "sedamdeset odsto zadovoljni rezultatima prve obdukcije". Očekuje se, međutim, da vojni tužilac, na zahtev Tufegdžića i Prelevića, ipak naredi ekshumaciju, što porodica po važećim propisima ne može da spreči.

ĐAVO U DETAljIMA: Davinićeva saopštenja, kao i sednica VSO-a, samo su pojačali sumnje u prvu verziju pogibije gardista i podgrejali stare sumnje i teorije zavere. U utorak 26. oktobra, Prelević je uneo dodatnu zbunjenost izjavom da se oko ekshumacije "igraju čudne igre." On se požalio da tužilaštvo otezanjem naredbe za ekshumaciju Jakovljevića opstruira rad Komisije, i naveo da tamo "izgleda još nisu čuli da je umro Staljin". "Potrebno je uraditi drugu ekshumaciju zato što novoutvrđene činjenice pružaju dobar osnov za spekulacije", rekao je Prelević za B92: "Oni se, da prosto kažem, ne kose sa prvim nalazom obducenata. Nisu konfrontirani, ali ovde ima nekih dokaza koji ukazuju da se događaj mogao odigrati na više načina." Usput, Prelević se osvrnuo na članak iz podgoričkih "Vijesti" u kome se, bez navođenja izvora i detalja, tvrdi da je "isključena mogućnost da su vojnici pucali jedan na drugog". "Tu bi moglo biti tačnih elemenata", rekao je Prelević. E sad, iz ovoga nije jasno ima li novih saznanja ili ih nema, i zašto je potrebna nova ekshumacija ukoliko rezultati stare nisu "konfrontirani". Pokušaji redakcije "Vremena" da do zaključenja ovog teksta stupi u kontakt sa Prelevićem kako bi se razjasnile ove nedoumice, nisu urodili plodom.

Izvori "Vremena" bliski vojnim istražnim organima kažu da im nije jasno zašto se tolika važnost pridaje balistici i patološkim nalazima. "Ispaljeno je dvadeset metaka i nađeno je dvadeset čaura za koje je nepobitno utvrđeno da su iz pušaka koje su dužili pokojni vojnici", kaže jedan oficir sa velikim iskustvom u istraživanju ubistava i ranjavanja na straži (a takvih je u poslednjih dvadesetak godina bilo više nego što se misli). "VMA ima mnogo iskustva sa obdukcijama, pa se postavlja pitanje da li se sumnja u patologe, ili je neko naknadno falsifikovao nalaze. I u jedno i u drugo je teško poverovati."

Isti izvor ukazuje da se do pune istine može doći samo dubinskim terenskim radom, u kasarni i mestu boravka Jakovljevića i Milosavljevića, te kroz rekonstrukciju njihovog psihološkog i socijalnog profila. "Treba videti kakvi su bili kao ličnosti, sa kim su kontaktirali poslednjih nedelja i meseci, da li su imali nekih problema." On kaže da je insistiranje Milosavljevićevih roditelja da je njihov sin stradao zato što je video nešto što nije smeo, treba uzeti sa zrnom soli. "Mnogo je lakše prihvatiti verziju da je vaše dete nečija nevina žrtva, nego da je ubica i samoubica."

Ono što jeste izvesno je da balističke i obdukcione nedoumice zamagljuju neka druga pitanja, koja se u javnosti ne postavljaju. Na primer, zašto su Jakovljević i Milosavljević imali pune okvire u puškama i metke u cevi, kada pravila službe jasno kažu da danju, u mirnodopskim uslovima, straža patrolira sa praznim puškama, dok okvire sa municijom vadi iz torbice samo u slučaju preke potrebe. Ako ih je neko napao, zašto nisu digli uzbunu? Zatim, koliko je vremena prošlo otkad su krenuli u patrolu, i da li su se negde zadržavali? Zašto su komandant garde i komandir straže smenjeni (a ne recimo suspendovani) više od dve nedelje nakon incidenta, iako im nikakva krivica nije dokazana? I konačno, zašto se toliko insistira na povezivanju ovog slučaja sa Hagom i generalom Mladićem? Vojni izvori "Vremena" vrlo odlučno tvrde da su priče o Mladićevom skrivanju u Topčideru neosnovane. "Reč je o podzemnom objektu koji mora biti aktiviran da bi se u njega ušlo", kažu oni. "Posle inspekcije objekat je bio zatvoren i zapečaćen."

Na kraju ostaje mučan utisak da se smrt vojnika, kao i bol roditelja, zloupotrebljava sa više strana u čisto političke svrhe, a najviše kao povod za neku buduću čistku. Problem je što "čistači" rade jedni protiv drugih i ne mogu da se slože koga prvo da maknu, a svi su upregli "svoje" medije i puštaju im "elemente i saznanja" na kašičice. U situaciji u kojoj se vojni i državni vrh ponaša ovako neodgovorno, tražiti od javnosti da bude strpljiva i uviđavna je jednostavno cinično.