Afera Mobtel

Estradni potencijal atentata

Dok Vlada Srbije pokušava da završi ono što je započela s Mobtelom, Bogoljub Karić svakodnevno viče, upozorava i obznanjuje sve što bi "Srbija trebalo da zna". Zahvaljujući tome, afera koja se na početku odnosila isključivo na kriminal neviđenih razmera polako postaje priča o Karićevim mukama i progonu. Tokom protekle sedmice, tu se našao i jedan nesuđeni atentator koji, srećom, simpatiše i poštuje Bogoljuba

VREME IZJAVA: Bogoljub Karić

Novih detalja sve je manje. Oni stari ponavljaju se do iznemoglosti. Čak ni analitičari i teoretičari zavere više nemaju bogzna šta pametno da saopšte. Da se ove ocene ne odnose na aferu Mobtel, sa sigurnošću bi moglo da se tvrdi kako je priča konačno ušla u mirnije vode i kako se lagano približava onoj tački koja označava njeno "umiranje".

No, kako je reč baš o aferi Mobtel, odnosno baš o Bogoljubu Kariću kao njenom glavnom akteru, opisano smirivanje nikako ne znači da će u skorijoj budućnosti zavladati oseka novih i neočekivanih obrta. Čak i protekla sedmica, u kojoj se zapravo ništa novo nije dogodilo, pokazala je da Bogoljub K. još nije potrošio svoje estradne potencijale i da će, zahvaljujući tome, ova epopeja trajati bar još neko vreme. Situacija mu, za sada, ide na ruku: zamorena nabrajanjem Karićevih kompanija u koje se slivao novac Mobtela i dedinjskih adresa njegove dinastije, ovdašnja javnost jedva je dočekala da se baci na rešavanje misterije nesuđenog atentatora i da do iznemoglosti prepričava živopisne detalje tog slučaja. Sve ostalo – dilovi s Austrijancima, ovaj ili onaj stambeni fond, ovaj ili onaj po državu štetan ugovor, ovaj ili onaj privedeni rukovodilac Mobtela – bilo je u drugom planu.

SIMPATIJA: Sve je počelo u subotu 21. januara, kada je advokat Slobodan Šoškić ispričao šta mu se dogodilo. Prema toj priči, njegovu kancelariju je prethodnog dana pozvao nepoznat muškarac koji je zatražio da se sretne s Bogoljubom Karićem. Kada mu je taj zahtev odbijen, nepoznati je prihvatio da se sretne sa Šoškićem. "Ja sam se s tom osobom sastao danas, u društvu kolege advokata i člana Karićevog obezbeđenja, u jednom kafiću u Beogradu, gde mi je ta osoba rekla da je angažovana da ubije Karića za 600.000 evra i da je naručilac insistirao da ubistvo bude počinjeno na Kosovu", rekao je Šoškić, kasnije obogativši osnovnu priču dodatnim detaljima koji su se ticali procene psihološkog stanja atentatora ("delovao je normalno, imao je nekako hladan pogled"). Kako bilo, sastanak u kafiću prekinula je policija koja je uhapsila nepoznatog – dan kasnije, saopšteno je da se dotično lice odaziva na ime Ivan Marković, da je rođen 1961, da je iz Niša i da je "celu priču u vezi s atentatom izmislio i da je želeo da iskoristi situaciju s obzirom na to da je ovih dana pratio vesti na televiziji, te pomislio da na taj način može doći do nekih para". Zvanično je saopšteno i da je Marković tu verziju potvrdio na poligrafu, demantujući ono što je navodno rekao Šoškiću.

Kao i svaki drugi segment afere Mobtel, događaj s Ivanom Markovićem ima bar nekoliko osetljivih i zdravom razumu neobjašnjivih momenata. To se pre svega odnosi na ono što je dotični Marković navodno rekao Šoškiću, a ovaj javno prepričao. Dakle, neko je naložio Markoviću da ubije Karića za 600.000 evra. Strašno, ali moguće, ništa sporno. Isti taj neko naložio je da se atentat odigra na Kosovu. Takođe strašno, ali takođe moguće, čak logično: navodnom nalogodavcu i te kako bi išlo na ruku da se istragom bave kosovski organi umesto srpskih. Međutim, ono što je zaista neverovatno, ono u šta niko normalan jednostavno ne može poverovati, jeste razlog zbog koga je Marković navodno odustao od navodnog atentata: prema Šoškićevim rečima, "rekao je da neće to da uradi zato što mu je Bogoljub Karić simpatičan i ima poštovanje prema njemu". Čovek koji je navodno u bliskom kontaktu s ljudima koji naručuju ubistva, koji je (samim tim) sposoban da ta ubistva i počini, jednostavno odustaje od 600.000 evra i odlučuje da čitavu stvar prijavi Kariću lično. Poštovanja i simpatije radi. Ne tražeći ništa zauzvrat. Čak i neko ko je baš tog 21. januara pao s Marsa direktno u Srbiju i tom prilikom izgubio nekoliko moždanih ćelija, imao bi osnove da posumnja.

NA POČETKU: Porodica Karić u medijima

Druga misteriozna stavka jeste Markovićevo hapšenje, odnosno različite verzije tog događaja. Prema Šoškićevim tvrdnjama, policija ga je uhapsila jer je "očigledno slušala moj telefonski razgovor kada smo ugovarali sastanak", dok je policija saopštila da je "Marković priveden na osnovu prijave advokatske kancelarije Šoškić, koja je policiji rekla da joj se Ivan Marković prijavio s informacijom…" Iako je potom bilo za očekivati da se otkrije ko u ovoj priči laže (jer neko mora da je lagao), to se ipak nije dogodilo. Posle dramatične Šoškićeve ispovesti i šturih policijskih informacija, stvar je preuzeo Bogoljub lično i sve se, prema očekivanju, opet pretvorilo u farsu u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko plaća. Bogoljubova verzija glasi: atentator koji ga simpatiše i poštuje javlja se njegovim advokatima, ovi mu zakazuju sastanak i tek što je Ivan Marković zaustio da im otkrije nalogodavca, upada policija namerena da ga spreči u tome. Policiji je, dakle, bilo važno da se imena nalogodavaca ne otkriju, što direktno upućuje na zaključak da je nalogodavac neko ko policiju drži pod svojom šapom. "Ja za to krivim isključivo Koštunicu", najpre kaže Bogoljub, držeći se tako teze o Koštunici "đavolu", koju je izneo na mitingu 17. januara. Ali, pojavljuju se i novi momenti, odnosno umanjivanje Koštuničinih đavolskih atributa: "Znam da on nije ubica i da sigurno ne bi naručio zločin i ubio bilo koga, pa ni mene, ali isto tako znam da su ljudi oko njega, Aleksandar Nikitović, Rade Bulatović i ostali, spremni i na to samo da bi vladali", istakao je Karić u intervjuu za kragujevačku televiziju K9. No, veliko finale tek sledi. Valjda ponet sopstvenom rečitošću, Bogoljub u priču opet ubacuje Koštunicu i još neke jatake: "Neka me ubiju, ali je važno da Srbija zna ko je odgovoran za to ubistvo. Važno je samo da Srbija zna da će za to ubistvo biti odgovorni Koštunica, Bulatović, Nikitović i ta lopovska banda koja se kreće oko njih, hamovići, lazarevići i ostali koji neograničeno pljačkaju Srbiju."

Tvrdiće Bogoljub u tom i drugim intervjuima (a bilo ih je i previše) da je isti scenario bio primenjen u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije, ubistva na Ibarskoj magistrali i ubistva Zorana Đinđića: "Prvo medijska satanizacija, a potom likvidacija." Pravdaće se Bogoljub da mu nije namera da se poredi sa Đinđićem, već da upozori na činjenicu da Đinđiću niko nije verovao posle "slučaja Bagzi". No, sve to Bogoljubu izgleda nije mnogo vredelo: napravio je mnogo grešaka u koracima, kako god da se okrene.

ČOBAN I VUK: Idemo redom, odnosno od verzije koja se čini najverovatnijom – one u kojoj je Kariću cilj bio da pažnju javnosti usmeri na progon kome je (de facto) izložen, da je navede da zaboravi od čega je sve zapravo počelo i da nekako zabašuri one silne pokradene milione. U tom slučaju, reklo bi se da je uspeo samo delimično: navodni atentat jeste privukao dovoljno medijske pažnje, ali to će u zaborav moći da odvede samo one najnaivnije. Samo oni mogu da se toliko zainteresuju za "jadnog", "ugroženog" i "progonjenog" Bogoljuba da naprasno izbrišu iz memorije sve ono što je dovelo do afere Mobtel. Samo njima možda može da pođe za rukom da previde kako je jadni Bogoljub mlatio milione dok je Srbija gladovala, ratovala, tukla se po ulicama i uopšte, radila sve ono što je radila tokom devedesetih. Bogoljubovi gresi suviše su veliki da bi ih izbrisao tamo neki Ivan Marković, a to ponekad zaboravlja i sam Bogoljub. Da je drugačije, čitavu priču, ako je iskonstruisana, iskonstruisao bi mnogo bolje nego što je to učinio. U njoj, ako je iskonstruisana, nije smelo da bude logičkih rupa, neusaglašenih izjava i neverovatnih momenata o simpatiji i poštovanju.

Tu je, naravno, i verzija u kojoj se Ivan Marković zaista pojavio u onoj ulozi u kojoj ga vidi Karićev tim – ona u kojoj je zaista reč o atentatoru meka srca, kog policija (ne zna se kako, odnosno po čijoj dojavi) hapsi onog trenutka kad je hteo da se izlane. I tu se Karićeva taktika pokazuje kao neadekvatna. Naime, ako se sve dogodilo tako kako on priča, jedino što je zaista mogao da očekuje jeste – neverica, i to ne samo zbog gorenavedenih nelogičnosti. Naime, od trenutka otvaranja afere Mobtel, Karić je previše puta ponovio da mu je život u opasnosti i sve je u jednom trenutku počelo da liči na onu čuvenu priču o čobanu koji je vikao "Vuk!" čak i kad vuka nije bilo. Ako se, dakle, sve desilo baš tako kako Karić priča, moglo bi se reći da je doživeo sudbinu onog nesretnog čobana: kad se vuk zaista pojavio, pozive za pomoć niko nije ozbiljno shvatio i vuk je mogao da čini šta mu je volja. Sreća u nesreći jeste da je atentator simpatisao Bogoljuba i da mu je ta simpatija bila važnija od tamo nekih pola miliona i kusur evra. Ukoliko se mašta napregne do krajnjih granica i ta verzija ozbiljno uzme u razmatranje, od Karića bi se moglo očekivati da ubuduće "smiri doživljaj", ponaša se kao neko kome zaista preti opasnost i viče samo kad za to ima valjane razloge.

Konačno, tu je i treća verzija – ona u kojoj je Ivan Marković sitni prevarant koji je želeo da u halabuci oko Mobtela inkasira koju paricu. Tek tu Karićeva taktika potpuno krahira. Naime, zaista je strašno ako je Karić, sa svim svojim savetnicima, menadžerima i čitavom advokatskom ekipom spao na to da ubira političke i medijske poene dižući u nebesa potpuno efemeran događaj. Ukoliko nije reč o nekome koga je Karić jednostavno "namestio" da glumi navodnog atentatora, ali ni ozbiljan igrač koji naprasno odustaje od svojih namera, pažnja koja mu je posvećena daleko prevazilazi zdrav razum. Šta će se, naime, dogoditi, ukoliko se jednog dana zaista pojavi pravi atentator? Da li će nadležni i tada brže-bolje potrčati da hapse sumnjiva lica? Da li će mediji o tome brujati danima? Ili će čitavu stvar otpisati kao još jednu Karićevu šaradu? Naravno, tu opet dolazimo do čobana i vuka. Ili, tačnije, do miša od koga je Karić napravio vuka ne mareći za mogućnost da se prava zver jednog dana zaista i pojavi.

Kako bilo, mesec dana pošto je otvorena, afera Mobtel promenila je tok. Afera koja je na početku bila priča o kriminalu, lagano je prerasla u priču o Bogoljubu K. i njegovim mukama. Ipak, pošto nadležni najavljuju da će istraga o Mobtelu i povezanim Karićevim preduzećima trajati još dugo, ima osnova za pretpostavku da će se sve opet vratiti tamo gde je i počelo: na kriminal, krađu neviđenih razmera, na nezakonito bogaćenje. Iako to Bogoljubu K. daje dovoljno vremena da ispriča sve priče koje želi da ispriča, da otkrije sve tajne koje ima da otkrije, da prikupi sve potencijalne birače koje misli da može da prikupi, malo je verovatno da će svim tim aktivnostima on uspeti da popravi svoju poziciju.

S jedne strane, za Vladu bi zaista bila bruka (i politička propast) kada ne bi završila ono što je započela. S druge, evidentno je da repertoar estradno-medijskih zamajavanja kojima Karić raspolaže nije dovoljan da prikrije sve ono što se u Mobtelu radilo. Tu salata ne pomaže. Baš kao ni Ivan Marković.

Stambeni fond

Pored nesuđenog atentatora na Bogoljuba Karića, pažnju javnosti je tokom protekle sedmice privukla i najava krivičnih prijava protiv bivšeg direktora BK TV-a Aleksandra Zeremskog, direktora i glavnog i odgovornog urednika BK TV-a Bojane Lekić, kao i voditelja te televizije Ivana Zeljkovića i Dejana Pantelića. Kako su objavile "Večernje novosti", Zeremski i Lekić biće optuženi za zloupotrebu službenog položaja i utaju poreza, odnosno zbog toga što su po nerealno niskim cenama kupili stanove u centru grada – Zeremski je stan od 292 kvadrata platio 35.000 evra, a Bojana Lekić je 102 kvadrata pazarila za 16.000 evra. S druge strane, Zeljković i Pantelić sumnjiče se po osnovu "učinjene pogodnosti za otkup stana" – prvi zbog kupovine stana od 46 kvadrata po nerealnoj ceni, a drugi zbog toga što je dobio stan od 70 kvadrata.

Svi prozvani su demantovali ove optužbe, a Bojana Lekić je najavila tužbe protiv nekih medija i ponovila ocenu da je reč o hajci. Štagod da je u pitanju, činjenica je da ova epizoda i značaj koji joj je pridat zaista upućuju na zaključak da oni koji su se nameračili na Karića ponekad "gube kompas". Naime, kakvi god da su Karićevi gresi, činjenica je da je on svojim zaposlenima mogao da pokloni šta hoće i koliko hoće – plaćanje poreza u tom slučaju ne pada na njihovu, već na njegovu dušu i džep. Napadi na zaposlene u BK TV-u zaista su nepotrebni: uz silne milione evra i potpuno očigledne krađe u Mobtelu, nije jasno zašto se sad izvlače četiri stana (od kojih dva ne spadaju čak ni u kategoriju većih). Da li zbog želje da se carstvo Bogoljuba Karića sruši do poslednjeg kvadrata? Ili, možda, zbog želje da se preteranim naduvavanjem afere, afera zapravo izduva?

Druga varijanta zvuči uverljivije.


Tajno dilovanje

Tokom protekle sedmice prilično je nazapaženo prošla priča koju je lansirao beogradski dnevnik "Start", a koja bi, ukoliko se pokaže kao istinita, mogla da rasvetli neke misteriozne detalje slučaja Mobtel. Naime, pošto je i zvanično potvrđeno da je Vlada do najznačajnijih podataka o poslovanju Mobtela došla zahvaljujući izveštaju koji je početkom maja 2005. načinila grupa austrijskih eksperata (angažovana od strane austrijskog Telekoma kao potencijalnog kupca Mobtela), pojavili su se upućeni izvori koji tvrde da je sve što se dogodilo s Mobtelom zapravo "dil" austrijske i srpske vlade. Kako navodi izvor "Starta", ugovori koje je Mobtel potpisao s Karićevim preduzećima sačinjeni su tako da bi njihovo raskidanje jako mnogo koštalo i BK Trejd (dakle, Austrijance) i PTT. "Austrijanci su potom napravili dil s Vladom, koja se ionako nameračila na Karića. Ponudili su im izveštaj, ali su zauzvrat tražili da postanu jedini vlasnici Mobtela", kaže izvor "Starta".

Osim što zvuči logično, ovoj verziji idu u prilog i najave da će Vlada uskoro objaviti tender za licencu za mobilnu telefoniju "na koju će se verovatno javiti i Mobtel". Naime, najavljujući taj tender, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić objasnio je da "treba odvojeno posmatrati kriminalne radnje određene finansijske grupe i njihovih satelita i interese sadašnjih austrijskih vlasnika", koji moraju biti zaštićeni. "Ukoliko budemo uspeli da sprovedemo pravdu, a da ne oštetimo strane investitore, iz ove situacije ćemo izaći osnaženi, a ne oslabljeni", rekao je Parivodić u intervjuu za Tanjug. Pored toga, indikativno je da je posle prošlonedeljnog sastanka predstavnika srpske i austrijske vlade u javnost izašlo samo jedno šturo saopštenje prepuno opštih mesta, kao i da je Martin Šlaf (predstavnik austrijskog konzorcijuma koji je trenutni vlasnik BK Trejda) izjavio da se "nalazimo u konstruktivnim pregovorima sa srpskom stranom, kako bi na licu mesta sačuvali naše interese".

Sad još samo da se pokaže kako je "zaštita austrijskih vlasnika" zapravo značila njihovu pobedu na tenderu i, u bližoj ili daljoj budućnosti, otkup državnog dela Mobtela.

Iz istog broja

Portret savremenika - Kapetan Dragan

Mali, ali tehničar

Miloš Vasić

Stečaj i priključenija

Privatizacija i nekretnine

Bojan Pantić

Intervju - Zoran Radovanović, direktor firme Link Consultants Ltd

Stručnim kadrovima do temeljnog razvoja

Stevan Ristić

Šabac - Biznis popa Bogdana i priključenija

Mantija, hipermangan i okrepa

Dragan Todorović

Sport i mediji

Lov na zlatnu loptu

Slobodan Georgijev

Lik i delo

Aleksandar Nikitović

Vera Didanović

Efekat "ruske zime"

Ledenice i geopolitika

Boris VargaAntrfile: Jovana Gligorijević

Intervju - Miloš Tomić

Kriza i energetske računice

Dimitrije Boarov

In memoriam - Ibrahim Rugova (1944-2006)

Svila i kamen

Dejan Anastasijević

Železnička nesreća u Crnoj Gori

Tragedija u Bioču

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu