Ervan Fuere, viši istraživač Centra za evropske političke studije i učesnik na panelu o evropskim integracijama koji je polovinom ovog meseca održan u organizaciji beogradskog Evropskog fonda za Balkan, jedan je od najiskusnijih briselskih "insajdera" i stručnjaka za krizna područja i pitanja proširenja. Ovaj vremešni Irac proveo je gotovo četrdeset godina u evropskoj diplomatiji i bio je, između ostalog, prvi šef misije EU u Južnoj Africi nakon što je u toj zemlji ukinut aparthejd. Sem toga je službovao kao šef delegacije EU u Sloveniji u vreme kad je ova bivša jugoslovenska republika primljena u EU, nakon čega je proveo pet godina kao evropski ambasador u Skoplju. Predavač je na nekoliko američkih i evropskih univerziteta i objavio je više studija o evropskoj spoljnoj politici, sa posebnim osvrtom na Zapadni Balkan. Učešće na panelu za njega je bila i prilika da ponovo poseti Beograd, u kome je poslednji put boravio 1976, u vreme priprema za usvajanje Helsinške povelje. Stoga je iskoristio priliku da obiđe Sava centar ("Renoviraju ga, ali još je tu!") i grob Josipa Broza Tita, za koga kaže da je bez obzira na različita tumačenja bio jedna od nesporno velikih svetskih istorijskih ličnosti.

"VREME": Da li ste prilikom poslednjeg boravka u Beogradu imali utisak da će se Jugoslavija za petnaest godina raspasti?

ERVAN FUERE: Ne. Naravno, svi smo bili svesni da postoje trvenja između republika, ali Jugoslavija je u to vreme još uživala popriličan ugled u svetu i bio sam ubeđen da će se uskoro pridružiti Evropskoj ekonomskoj zajednici, odnosno onome što se danas zove EU. Niko nije mogao da zamisli ono što je usledilo.

Danas se i EU nalazi u vrlo neizvesnoj situaciji i neki joj predviđaju raspad.

Nije samo Evropa u stanju previranja, nego ceo svet. Nije moguće predvideti šta nas čeka sledeće godine, ali izazovi su zaista veoma, veoma ozbiljni. Očekuju nas izbori u nekoliko zemalja i tek će se videti da li će biti moguće odupreti se talasu populizma i ksenofobije. To već utiče na ukupan društveni život, ali etablirane partije ne samo da ne uspevaju da nađu adekvatan odgovor, nego su u dobroj meri i same diskreditovane. To se jasno videlo na referendumu o izlasku Britanije iz EU, a evropski lideri bi morali da zauzmu mnogo oštriji stav o onome što se dešava. Evropske fundamentalne vrednosti su četrdeset godina uzimane zdravo za gotovo i niko ih nije preispitivao, ali danas su i te kako pod znakom pitanja.

Jedna od tih vrednosti je i politika proširenja. Gotovo svi učesnici beogradskog panela su se složili da je princip "sve šire Unije", kako je formulisan u Lisabonskom sporazumu, u ozbiljnom problemu. Šta se događa?

Mora se priznati da strategija proširenja nije postigla učinak kome smo se nadali. Za to ima nekoliko razloga. Kao prvo, mislim da smo potcenili složenost prilika na Balkanu, na koje utiču zategnuti bilateralni odnosi i slabost institucija. Tu mislim i na stanje u kome se nalaze mediji i civilno društvo, što je nešto na šta bi EU morala da obrati mnogo više pažnje.

Sem toga, transformativna moć EU je znatno oslabila zbog situacije u kojoj se nalaze pojedine zemlje članice i nesposobnosti da se odgovori na ekonomsku i migrantsku krizu. I najzad, proširenje nije više popularno ni unutar EU, jer se političari, u strahu od populista, ne usuđuju da govore o tome da se politika proširenja pokazala kao veoma uspešna. Mislim da je to njihova velika greška i da bi trebalo da jasno kažu koje su sve koristi od proširenja. Najzad, stabilnost na Zapadnom Balkanu moguće je ostvariti jedino u okviru EU.

Da, ali ako pokušate da ubedite prosečnog Francuza ili Belgijanca da je politika proširenja uspešna, on će vam odgovoriti da mu zbog te politike Rumuni i Bugari otimaju posao i žive na njegov račun.

Evo, navešću vam primer iz moje domovine, Irske. Mi smo posle 2004. dobili preko 140.000 doseljenika iz Poljske, ali svi su oni zaposleni i daju ogroman doprinos našoj privredi, a da pritom nikome nisu oteli posao, što se lepo vidi iz statistike, koja ne beleži nikakav pad zaposlenosti domaćeg stanovništva. Naravno, i Irsku je pogodila finansijska kriza, ali to nema veze sa imigrantima, nego sa bankarskom politikom. Na kraju krajeva, šta je rešenje? Zatvoriti granice? To je retrogardno i veoma opasno. Zato je Bregzit tragičan događaj.

Sa druge strane, ne može se sva krivica za probleme u procesu proširenja svaliti na EU. Mora da i zemlje kandidati snose deo odgovornosti?

Naravno, to su te slabe institucije koje sam pomenuo, a zatim i nedostatak kulture političkog dijaloga, kompromisa i građenja konsenzusa. Pet godina sam predstavljao EU u Makedoniji i najveći deo vremena sam potrošio na ubeđivanje političkih lidera da moraju da razgovaraju i sarađuju. Mi smo imali strašan problem u Severnoj Irskoj, ali kada je postignut konsenzus o ulasku u EU, sve partije su pristale da rade na tome i to je, na kraju, dovelo do mirnog rešenja. U Makedoniji se, izgleda, dešava suprotno.

Jedan od razloga je što EU ne koristi dovoljno mehanizme koje ima na raspolaganju. Kada zemlja kandidat počne da ignoriše preporuke Evropske komisije i čak počne da se ponaša suprotno od njih, postoje instrumenti kao što su uskraćivanje finansijske pomoći, ali to se ne dešava.

A zatim, Brisel ne daje ni izbliza dovoljno podrške snagama koje se zalažu za transparentnost i odgovornost vlasti, kao što su nezavisni mediji i građansko društvo. Njih bi trebalo mnogo snažnije podržati, ali ljudi koji rade u evropskim institucijama su uglavnom političari i birokrate i mnogo više vole da rade sa političarima i birokratama nego sa novinarima i aktivistima. To je uskogrudo, jer bez civilnog društva nema ni stabilne demokratije.

Vi radite u Centru za evropske studije, jednom od najuticajnijih briselskih tink–tenkova, koji upravo i služe tome da savetuju političare i birokrate i ukazuju na greške u pristupu. I sami ste napisali nekoliko analiza u poslednje vreme. Da li imate utisak da vas slušaju?

Ne baš, jer često moramo da im ponavljamo neke stvari dok im ne dopru do ušiju. Neki su, međutim, otvoreniji u mišljenju: aktuelna Visoka predstavnica za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini je mnogo spremnija da čuje nove ideje i radi sa civilnim društvom od svoje prethodnice (Ketrin Ešton). U dijalogu Beograda i Prištine o normalizaciji, na primer, trebalo bi da bude mnogo više mesta za predstavnike civilnog društva, kako u Briselu tako i na lokalu. Ako ignorišete značajne delove društva i posvetite se isključivo političkoj eliti, onda ne samo da nećete moći da rešite probleme nego ćete ih produbiti.

Na kraju, da se osvrnemo i na rastući uticaj Rusije u Evropi, koji mnogi doživljavaju kao nastavak hladnog rata. Vi ste deo karijere proveli u jeku onog pravog hladnog rata i sovjetske pretnje. Šta mislite o sadašnjoj situaciji, pogotovo o ulozi Rusije na Balkanu?

Mislim da je Zapad jako potcenio Rusiju posle raspada SSSR. Sada shvataju da više nisi jedini igrači na sceni, a i Rusija se ponaša prilično agresivno. Moskva na Balkanu nema strateških interesa, ne graniči se sa regionom. Čini mi se da oni preko regiona pre svega nastoje da ometaju EU i da na tom primeru pokažu da Evropa nema šta da ponudi. Bojim se da je Rusija i u ovom slučaju potcenjena.

U Makedoniji imamo primer da vladajuća stranka tvrdi da želi da uđe u EU, a da se na njenim mitinzima vijori ruska zastava. Šta to znači? EU bi morala da bude mnogo ubedljivija, a naročito Evropski parlament. Mislim da i oni to uviđaju, mada još ne u dovoljnoj meri.