Upućeni tvrde da se američki diplomata Ričard Holbruk prilikom svojih dugih pregovora s bivšim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem

obično nije razdvajo od specijalnog kofera sa zaštitnom opremom koja je navodno sprečavala prisluškivanje. Sličan kofer u Dejtonu u vreme mirovnih pregovora koristio je i Slobodan Milošević, praćen čitavom ekipom stručnjaka za ovu osetljivu oblast.

Holbruk je inače u pauzama dedinjskih susreta, takođe tvrde upućeni, ponekad izlazio da udahne malo svežeg vazduha i povremeno koristio ovu priliku da se pre nastavka pregovora na kratko čuje s Vašingtonom. Ovdašnje službe za prisluškivanje navodno su u nekoliko navrata "presrele" Holbrukove telefonske razgovore na svežem vazduhu i nekoliko dana kasnije Milošević je američkom diplomati, pomalo likujući, saopštio kako mu se ne sviđa način na koji je prošli put referisao šefovima u Vašingtonu. Ista priča kaže da posle toga Holbruk u pauzama razgovora više nije izlazio na luftiranje, već je odlazio na mesto sa koga se moglo telefonirati na znatno sigurniji način.

NEOPREZNI KARADŽIĆ: Koliko je poznato, u Hagu gde se danas sudi Slobodanu Miloševiću, među dokaznim materijalom malo je snimljenih zapisa sa ovakvih ili sličnih sastanaka za koje se osim tužilaca i sudija svakako zanimaju i istoričari. Bivši predsednik SRJ obavljao je važne istorijske poslove uglavnom u četiri oka, eventualno u prisustvu svog sekretara Gorana Milinovića (koga zagonetno niko nigde ne pominje) i izgleda da je često koristio onaj skupi kofer. Poslednje nedelje, međutim, glavna haška sudnica u kojoj se sudi Slobodanu Miloševiću bila je prosto zatrpana transkriptima i trakama presretnutih i snimljenih telefonskih razgovora s početka devedesetih koji pokazuju da bivši predsednik SRJ nije baš uvek pazio kako koristi telefon. Tokom svedočenja zaštićenog svedoka C-061, očigledno jednog od nekada najviših zvaničnika RSK, haško tužilaštvo je priložilo čak 50 presretnutih razgovara (deo toga je emitovan i u sudnici). U svim ovim razgovorima jedan od učesnika je bivši predsednik RS Radovan Karadžić, dok je u 24 slučaja svedok C-061 prepoznao glas Slobodana Miloševića sa druge strane žice. Ovaj nekada visoki krajiški funkcioner i jedan od bivših sledbenika Miloševićeve politike (tvrdio je da je, dok je bio na vlasti i u milosti zvaničnog Beograda, optuženog sreo bar trideset puta), pomogao je tužilaštvu ne samo da se identifikuju glasovi sa prisluškivanih telefonskih razgovora već je pokušao da objasni i kontekst u kome su ti razgovori vođeni. Po njegovom tumačenju, kada bi neko od sagovornika (Kertes ili Karadžić, na primer) pominjao "ćebad" ili "hranu", mislio je zapravo na oružje.

Za Sud će svakako biti najvažnije da se dokaže autentičnost traka, s obzirom na to da se u mnogim presretnutim i prezentovanim razgovorima Milošević pojavljuje u ulozi čoveka koji jasno izdaje naloge Karadžiću ili govori o svojima planovima ("…To je jasno i treba ih pustiti da se otcepe… Sad je samo pitanje otcepljenja po liniji koja nama odgovara… što se Slovenije tiče, ja bih ih pustio odmah…"). Tužilaštvo tvrdi da je sve ove razgovore snimilo Ministarstvo unutrašnjih poslova BiH koje je 1990. i 1991. navodno imalo nalog da prisluškuje Radovana Karadžića. Teoretski, tako neoprezno vođene razgovore mogao je da snimi i sačuva ko je hteo – strane obaveštajne službe, neko odavde, bosanski MUP… Danas to može da učini i iole bolje organizovana (domaća) mafijaška grupa.

Ne tako davno, zagrebački "Globus" objavljivao je u nastavcima transkripte Miloševićevih telefonskih razgovara sa mnogim pojedinostima iz njegovog privatnog života. Čitaocima je tada objašnjeno da su snimci nastali u periodu od 1996. do 1998. kad je Obaveštajna uprava Glavnog stožera Hrvatske vojske "usisavala" sve Miloševićeve razgovore vođene u Karađorđevu, pa čak i one o Markovim klempavim ušima. U tim transkriptima ostalo je malo šta vredno za istoriju ili Haški sud, ali je ostala i dilema da li je u tim prilikama bivši predsednik SRJ bio neoprezan, nezainteresovan za činjenicu da je prisluškivan ili se prosto radilo o ozbiljnom propustu domaćih službi (istih onih što su navodno snimale Holbruka), koje su "zaboravile" na zaštitu telefonskih razgovora tadašnjeg šefa države.

HAŠKA PRAKSA: Presretnuti razgovori ne ulaze inače u haške sudnice prvi put. Na suđenju Dariju Kordiću više od tri meseca raspravljalo se o autentičnosti jednog jedinog snimljenog telefonskog razgovora. Poseban tim eksperata analizirao je zatim glasove snimljene u Srebrenici u prisluškivanoj radio-komunikaciji na suđenju generalu Krstiću, a u sudnici se kao svedok pojavio i čovek koji je tvrdio da je autor snimka sa ključnom rečenicom – "nijednog živog nemoj da ostavljate". Eksperti su tada, između ostalog, utvrdili da je ovakvo korišćenje "negativnog oblika imperativa specifično za dijalekte iz Srbije, pogotovo za kosovsko-resavski dijalektalni tip". Na suđenju generalu Galiću, optuženom za granatiranje Sarajeva, preslušavana je traka na kojoj su svedoci prepoznali glas generala Ratka Mladić koji izdaje onu mnogo puta pominjanu komandu "Raspamet!". Na početku suđenja Slobodanu Miloševiću nekoliko puta je pominjano kako će se u sudnici pojaviti i svedok (verovatno stranac) koji će navodno govoriti o presretnutim razgovorima između Nikole Šainovića i Sretena Lukića o onome što se zbilo u Račku. Takav svedok se do kraja kosovskog dela suđenja nije pojavio, a jedno od mogućih objašnjenja je da njegova vlada najverovatnije nije baš želela da otkrije način na koji se do ovih snimaka došlo.

Pre nekoliko dana sudskom veću Tribunala obratio se i advokatski tim generala Dragoljuba Ojdanića s molbom da se od članica NATO-a, kao i od nadležnih službi Hrvatske, BiH, Albanije, Makedonije, Bugarske i Rumunije zatraže i dostave odbrani sve beleške, materijali ili tekstovi presretnutih komunikacija iz perioda od 1. januara do 20. juna 1999. godine u kojima se pominje bivši načelnik Generalštaba VJ. Jedan od članova Ojdanićevog tima odbrane, beogradski advokat Tomislav Višnjić, kaže u razgovoru za "Vreme" da ovakav zahtev nije nimalo neobičan. "U mnogim novinskim tekstovima, ali i u knjigama eksperata, pa i samog generala Veslija Klarka, detaljno je opisano koliki su značaj za vreme rata na Kosovu imali obaveštajni podaci i koliko je nebo nad SRJ u to vreme bilo zakrčeno modernim sredstvima špijunaže, satelitima i raznim bespilotnim letelicama kako bi se presretali važni telefonski razgovori i radio-komunikacije. General Klark u svojoj knjizi Vođenje modernog rata opisuje, na primer, značaj obaveštajnih službi u vreme rata na Kosovu, a govori i o mnogim razgovorima koje je lično vodio s generalom Ojdanićem. Spremajući se za ovo suđenje, jednostavno ne želimo da budemo zatečeni, ne želimo da se usred suđenja pojavi tužilac sa snimcima navodno nekih spornih razgovora. Smatramo da bismo blagovremenim dobijanjem ove vrste snimljenih konverzacija dobili zapravo ključne dokaze da naš klijent ni u jednoj prilici nije naređivao ratne zločine, da nije znao za planove o navodnoj deportaciji Albanaca, odnosno da su njegove naredbe uvek išle u pravcu sprečavanja zločina ili kažnjavanja eventualnih krivaca."

AMERI SVE ZNAJU: Dokazi NATO-a, ili snimci koje ima CIA, mogli bi da odigraju važnu ulogu i na haškom suđenju hrvatskom generalu Anti Gotovini, naravno ukoliko do tog suđenja ikada dođe s obzirom na to da je Gotovina nestao bez traga. Prošlog avgusta "Njusvik" je objavio tekst Roja Gatmana, koji je na osnovu svojih istraživanja sastavio priču o američkoj obaveštajnoj umešanosti u operaciju Oluja. Gatman tvrdi da su mesecima pre ove operacije američke bespilotne letelice poletale sa aerodroma u Zadru, snimale pozicije srpskih trupa, da su originalne informacije i fotografije išle u Pentagon, a kopije u Zagreb. Na osnovu tih obaveštajnih podataka kasnije je sprovedena čitava vojna operacija u kojoj su počinjeni masovni zločini. Odbrana generala Gotovine tvrdi da će za njih podaci CIA imati presudan značaj u eventualnom haškom procesu. U istom tekstu Gatman citira i Miroslava Tuđmana, sina pokojnog hrvatskog predsednika, koji tvrdi da je CIA sredinom 90-ih uložila više od deset miliona dolara u najsavremeniju opremu za prisluškivanje telefonskih razgovora u Bosni i Srbiji. "Jedini koji su u Hrvatskoj znali sve bili su Amerikanci", tvrdio je u "Njusviku" jedan od bivših šefova vojne obaveštajne službe u Hrvatskoj.

U nekim naknadnim analizama onoga što se u leto 1995. godine dogodilo u Srebrenici holandskoj jedinici koja se tamo zatekla u mirovnoj misiji zamereno je upravo odbijanje da se osloni na američko presretanje komunikacija između srpskih oficira na terenu. U tim analizama bilo je čak i ponešto zapadnjačkog podsmeha na račun Holanđana koji su, pozivajući se na direktive UN-a, odbili ponudu da prisluškivanjem dođu do dragocenih obaveštajnih podataka i tako dozvolili da indirektno budu uvučeni u svakako najogavniji zločin počinjen tokom ratova u bivšoj SFRJ.

Za Haški tribunal u kome se sudi optuženima za ratne zločine nema previše dilema kada se u nekom predmetu pojave snimci telefonskih razgovora ili radio-komunikacija sa terena napravljeni za vreme ratnih dejstava. Tako nešto smatra se sastavnim delom ratne igre, a mnogi satelitski snimci ili savremenom opremom skinuti razgovori uzimaju se kao neuporedivo pouzdaniji dokazi nego ono što eventualno u nekom kafanskom razgovoru pokupi špijun na terenu. Nešto drugačija pravila važe za snimke i prisluškivane razgovore napravljene u mirnodopskim uslovima. Za takvu vrstu dokaza neophodna je tzv. autorizacija, odnosno dokument kojim se potvrđuje da je neko prisluškivan po odluci nadležnog organa. U toku 1990. i 1991. kada je prisluškivan Radovan Karadžić, a u njegove presretnute razgovore često uletao i Slobodan Milošević, takvu odluku moglo je da donese isključivo tadašnje Predsedništvo BiH.

Sam Milošević izgleda sumnja da je takva odluka postojala, a osporava i autentičnost snimljenih razgovora. Miloševićevi pravni savetnici tvrde da su razgovori prezentovani u sudnici prilično čudni, da u njima ima malo povezanih i logičnih rečenica, osporavaju sposobnost svedoka C-061 da se bavi utvrđivanjem autentičnosti glasova sa traka jer je to posao za veštaka, smatraju da je nedopustivo da svedok uz sve to objašnjava i šta su sagovornici jedni drugima stvarno poručivali kada su pominjali, na primer, ćebad, lekove ili hranu. Milošević će najverovatnije protestovati i zbog toga što je u sudnici preslušana samo trećina spornih razgovara, dok je ostale ovaj izuzetno važan svedok preslušao sa ljudima iz tužilaštva van sudnice.

Ovakva vrsta snimljenog materijala u nekim situacijama zaista može da donese izvesne nevolje s obzirom na praksu tužilaštva da se u svom radu oslanja mahom na dokaze koji stižu od obaveštajnih službi zapadnih zemalja. A sve obaveštajne službe su, naravno, pod striktnom kontrolom svojih vlada iz čega proizlazi i sumnja da u nekim slučajevima postoji i tzv. cooking of evidence, odnosno njihova selekcija pre nego što se nađu u rukama tužilaca. Obaveštajne službe ionako nerado pristaju da svoja otkrića zasnovana uglavnom na korišćenju vrhunskih špijunskih tehnologija javno izlože Sudu na uvid, a tužiocu se u nekim slučajevima dozvoljava da prikrije poreklo dokaznog materijala što mnogi pravni stručnjaci smatraju kao prilično problematično. Izuzetak je izgleda bio napravljen u trenutku kada je protiv Miloševića, u vreme rata na Kosovu, podignuta optužnica i odlučeno da je nastupio momenat za kriminalizaciju njegove uloge u svim minulim ratovima. Tadašnji glavni tužilac Tribunala Kanađanka Luiz Arbur otišla je usred rata u London gde joj je Robin Kuk (u to vreme britanski ministar inostranih poslova) predao dokaze koje je prikupio GCHQ (UK Government Communications Headquarters). Srećna zbog dobijenih dokaza na koje je dugo čekala, gospođa Arbur se prilično nepažljivo slikala sa Kukom i generalom Klarkom, a dva dana kasnije protiv Miloševića je podignuta optužnica.

Oni koji su ubeđeni da je sve u Miloševićevom slučaju "namešteno" – od optužnice pa do upravo obelodanjenih razgovora sa Radovanom Karadžićem – tvrde kako uz savremenu opremu uopšte nije nemoguće montirati razgovor između Karadžića i sudije Meja ili Robinsona, na primer, i to tako da se eksperti kasnije prilično pomuče da dokažu kako je u pitanju bila puka montaža. U mnogim intervjuima koje je davao dok je mogao, Karadžić, razumljivo, nikada nije pominjao sudije Meja i Robinsona, ali jeste Miloševića. S Miloševićem je, po sopstvenom priznanju, bio u gotovo svakodnevnoj telefonskoj vezi koja nije funkcionisala samo u prva tri meseca od osnivanja SDS-a. "Jer se tada", objašnjavao je svojevremeno Karadžić, "još nije znalo sa čim raspolažemo."