Put u Evropsku uniju nije samo put u bolji i uređeniji život i nije puko političko približavanje onima koji Srbiji najviše pomažu donacijama, sa kojima imamo najveću spoljnotrgovinsku razmenu i saradnju, sa zemljama koje su najveći investitori u našu privredu, već je naše definitivno i nedvosmisleno okretanje prema političkom zapadu jedini način da Srbija kao država preživi i napreduje. Gvozdena zavesa koja se, kao posledica agresije putinovske Rusije na Ukrajinu, spušta u svetu, neće biti privremena i neće biti porozna. Biće to podela koja će, nažalost, na ovaj ili onaj način postojati za života većine nas koji smo danas politički aktivni. Zato je važno da razumemo momenat u kome se nalazimo i da se jasno i bez rezerve opredelimo na koju stranu želimo da vodimo Srbiju u budućnosti.

Od Pašićevih radikala i njihovog nasilnog gušenja prozapadnih takmaca u tzv. velikom narodnom odisaju u 19. veku, Rusija je preko svojih struktura u Srbiji aktivno radila na zatiranju svake prozapadne alternative koja je težila demokratizaciji društva. Preovlađujuća politička i ideološka matrica antizapadnog i antiliberalnog obrasca u Srbiji neizostavno je podrazumevala: nacionalizam kao jedinu tradiciju i vladajuću autoritarnu ideologiju; antizapadnjaštvo, izraženo ne samo kroz otpor zapadnim vrednostima, nego i težnju o neponavljanju zapadnog puta razvoja; kolektivizam umesto individualizma; kolektivnu slobodu od “drugog”, umesto individualnih sloboda građanina; autoritarizam umesto jačanja institucija; negaciju pravne države i vladavine prava; narodnu državu umesto moderne države; državnu a ne tržišnu privredu; rusofiliju nasuprot zapadnjaštvu; težnju ka nacionalnom oslobođenju i svesrpskom ujedinjenju umesto razvoja stvarne i ustavno definisane države; žrtvovanje slobode pojedinca slobodi kolektiva. Ne jednom u istoriji, ruski režim (caristički ili komunistički) je u Srbiji (i Jugoslaviji) posezao za nasiljem, pučevima ili pokušajima atentata kako bi uklonio zagovornike prozapadne ideje i evropeizacije društva. Zbog toga je gotovo svaki naš istorijski prelom bio praćen nasiljem i nestabilnošću.

TEŠKA PITANJA

Dakle, ovo nije prvi put da se Srbija nalazi na raskršću i zbog toga je neobično važno da se okupe i počnu da sarađuju sve političke organizacije koje Srbiju vide kao modernu, civilizovanu, sekularnu republiku sa jasno uspostavljenim pravilima podele vlasti i neprikosnovenom vladavinom prava. Pripadam onoj generaciji političara koja ne želi da se skriva iza opštih mesta i čeka da problemi nestanu sami od sebe, jer se to neće desiti. Moramo se suočiti sa današnjom situacijom koja nije nimalo laka i rešiti nagomilane probleme da ih ne bismo ostavili generacijama koje dolaze posle nas. Nedavna iskustva su nas naučila da nas svako propuštanje šanse da se neki problem reši kasnije dovodi do još teže situacije i goreg izbora. Neprihvatanje plana Z-4 dovelo nas je do “Oluje”, a odbijanje sporazuma u Rambujeu do Kumanovskog sporazuma i današnje situacije.

Svako ko želi da vodi našu zemlju putem evropskih integracija mora da da jasne odgovore na četiri nimalo jednostavna pitanja. Jasan stav o neophodnosti evroatlantskih integracija Srbije je važan. Ekonomski rast i bolji život su mogući samo ako postanemo deo EU. Vojna neutralnost je preskupa i neodrživa za nas, naročito zato što se nalazimo u NATO okruženju. Zahtev za promtno uvođenje sankcija putinovskoj Rusiji i usklađivanje spoljne politike Srbije sa EU je naša obaveza i to ne zbog insistiranja naših zapadnih partnera, već zbog toga što se Srbija mora naći na pravoj strani istorije. Moramo biti uz Ukrajinu i odbranu njene slobode i suverenosti. Bez jasne osude i suprotstavljanja ideji “srpskog sveta” i angažmana na pomirenju u regionu kao i suočavanju sa prošlošću, Srbija će zauvek ostati talac sopstvenih šovinista. Priznavanjem realnosti na Kosovu, uz spremnost za prevazilaženje zamrznutog konflikta, i Srbija i Kosovo dobijaju šansu za evropsku perspektivu. Zamena za potpisivanje evropskog plana, koji je u suštini mirovni projekat, konstantna je opasnost od političkog konflikta ili oružanog sukoba.

Jasno je da u ovom momentu i medijsko-političkom okruženju ovim stavovima definisana politička grupacija ne može da pobedi na izborima, ali može da bude alternativa postojećem mejnstrimu. Zato je potreba za saradnjom ideološki i vrednosno bliskih organizacija sada veća nego ikada. Nacionalistička histerija, zloupotreba sentimenta i iracionalne mitomanije stanovništva prema kosovskom problemu, pokušaj sedenja na više stolica u spoljnopolitičkim nastupima i tvrdoglavo odbijanje da se sagleda realnost, vode Srbiju u propast.

Svi pokušaji da se Aleksandar Vučić pobedi sa političke desnice su besmisleni. Pa zar stvarno neko misli da bilo ko može da bude veći nacionalistički populista od generalnog sekretara Šešeljeve Srpske radikalne stranke?! Nacionalizam i populizam se ne pobeđuju sa još više nacionalizma i populizma, već politikom koja nas integriše sa zemljama u regionu i sa političkom Evropom. Stoga je jedina šansa za Srbiju stvaranje evropskog bloka, koji će hrabro i odvažno pokazati da je našem društvu mesto u porodici evropskih naroda. Samo tako mi možemo da računamo na progres našeg društva i rešavanje nagomilanih problema.

VAŽNOST JASNE POLITIKE

Nijedan od postojećih problema sa kojima se naše društvo danas suočava ne može biti rešen bez saradnje sa evropskim partnerima. Sloboda medija, ljudska i manjinska prava, nezavisnost sudstva, jake institucije jesu vrednosti za kojima mi vapimo, a one su odlike svih društava u EU. Rešavanje problema zagađenog vazduha u skoro svim većim gradovima, obezbeđivanje zdrave pijaće vode za 700.000 stanovnika Vojvodine, sprečavanje besomučne seče Fruške gore i devastacije šuma u celoj zemlji, rešavanje problema plastikom zaprljanih i zatrovanih reka jesu problemi sa kojima se mi suočavamo, a koje su zemlje Istočne Evrope rešile ili su na dobrom putu da reše uvođenjem evropskih standarda i uz pomoć fondova EU.

Važno je razumeti da se bez jasne politike kojom se vrednosno približavamo našim zapadnim partnerima neće rešiti ni ostali problemi, jer u zemljama poput Rusije i Kine brojne negativne pojave ne vide kao probleme. I na kraju, da svedemo na jednostavno: odluke koje treba doneti nisu ni lake ni jednostavne, ali dugog rešenja nema! Čudo koje će odneti sve probleme se sasvim sigurno neće pojaviti. Razmišljajmo razumno, racionalno i bez strasti! Srbija ima pravo na bolju, evropsku budućnost. Zato moramo sarađivati, jer jedino tako možemo da se izborimo za naše vrednosti.