Odluka izvršnog odbora Evrolige, doneta sredinom juna 2022. godine, da specijalnu pozivnicu za narednu sezonu dobiju Valensija i KK Partizan, izazvala je oduševljenje među navijačima beogradskog tima, koji su dugih i bolnih devet godina čekali na povratak u elitni rang takmičenja. Učešće u Evroligi od egzistencijalne je važnosti za klubove, pogotovo one koji nisu u privatnom vlasništvu. Nastup u najkvalitetnijem evropskom košarkaškom takmičenju obezbeđuje bolju poziciju u pregovorima sa potencijalnim igračkim i sponzorskim pojačanjima. Znao je to i trener Partizana Željko Obradović koji je na uvodnoj konferenciji, godinu dana ranije, istakao povratak u Evroligu kao osnovni cilj: “Svestan sam šta znači moj dolazak, šta se očekuje, jedino što nas interesuje je da budemo neko ko će da igra Evroligu, ali ne na godinu dana, već da bude sastavni deo takmičenja. Mislim da je Partizanu tu mesto i da Partizan to zaslužuje”.

VERA U SEBE

Povratak Željka Obradovića i Evrolige udahnuli su novi život crno-belima, a efekat se mogao primetiti odmah – prodato je 11.500 sezonskih ulaznica za Partizanove utakmice, rekordan broj u istoriji evropske košarke, dok je tim pojačan kvalitetnim igračima poput Egzuma iz Barselone, Nanelija iz Makabija i Papapetrua iz Panatinaikosa. Euforija navijača rasla je sa svakim novim potpisom, ali ipak je pogled na trenersku klupu Partizana nešto što je davalo povod i temelj za svaki optimizam.

Međutim, već prve utakmice u Evroligi pokazale su da je pred trofejnim stručnjakom ozbiljan posao kako bi Partizan stigao na nivo koji su očekivali euforični navijači, a verovatno i sam Obradović. Crno-beli su izgubili uvodne tri utakmice u takmičenju, dok je sredinom decembra pogled na tabelu pokazivao skor 4-9. Kada se tome dodaju i dva poraza u ABA ligi, alarmi za uzbunu su se oglasili. Za psihu igrača i navijača nije utehu predstavljala ni činjenica da su porazi uglavnom bili s malom razlikom i u neizvesnim završnicama. Stanje euforije zamenilo je stanje depresije. Počela su da se postavljaju pitanja o selekciji i karakteru ekipe, igri plejmejkera, velikom broju stranaca i malom učinku domaćih igrača, izboru Pantera za kapitena, učinku pojedinaca…

Rezultatska kriza i pritisak javnosti obično teraju većinu klubova da u kriznim momentima povlače drastične mere poput promene trenera ili pojedinih igrača. Verovatno bi tako postupio i Partizan od pre par sezona. Ovaj Partizan, sa Željkom Obradovićem i Zoranom Savićem, koji imaju potpunu autonomiju u vezi sa sportskim pitanjima, nije odstupio od plana pripremljenog na početku sezone. Verovali su u sopstvene procene, vredan rad i igrače. Kada su ovi počeli da pravdaju ukazano poverenje i očekivanja, počela je da raste i ekipa koja je u poslednjih 20 kola najbolja u čitavoj Evropi. Koji su razlozi za tako drastičan preokret?

ODBRANA KAO KLJUČ

Najveći problem Partizana, ali ujedno i najveći prostor za napredak, predstavljala je igra u odbrani. Protivnici su lako probijali prvu liniju odbrane terajući ostatak petorke na pomoć i rotacije koje su obično kasnile. U tzv. “next” pick–and–roll odbrani pomoć je sa prvog pasa umela da bude nepotrebno duboka, što je stvaralo prostor za otvorene trojke protivnika. Često je i nedostatak komunikacije između dvojice odbrambenih igrača unosio zabunu koja se vrsta odbrane igra, a to je za posledicu imalo lake poene rivala. Poseban problem predstavljala je i loša selekcija faulova van bonusa, pa su protivnici nakon preuzimanja suviše lako dolazili do obruča umesto da se zaustave prekršajima.

Pored želje, energije, agresivnosti i dobre komunikacije, za bolju odbranu potreban je i što duži sastav. Rotacija Partizana je sredinom decembra pojačana oporavljenim reprezentativcima Avramovićem i Smailagićem. Željko je prvi put od početka sezone dobio priliku da na treningu računa na sve igrače što se, po njegovim rečima, odrazilo i na sam kvalitet treninga. Pomenuti Avramović je doneo veliku agresivnost na spoljne igrače protivnika, a Smailagić retko viđenu sposobnost da ukrade loptu protivnicima na iskakanju prilikom odbrane pika. Ostatak tima je osvežen dužom rotacijom i pravilnijom raspodelom minutaža i odgovornosti, pa su odbrambene stvari došle na svoje mesto. Svežina se najviše osetila kod nosilaca igre koji nisu više bili prinuđeni da igraju više od 30 minuta u evroligaškim duelima, pa su njihove odluke u završnicama utakmica postajale sve racionalnije i kvalitetnije.

Sve je to bio uvod u drugo poluvreme utakmice protiv dvostrukog uzastopnog prvaka Evrope, turskog Efesa. Ekipa Partizana uspela je da se vrati iz dvocifrenog minusa i sada već čuvenom trojkom Nanelija prekine niz poraza u neizvesnim završnicama. Sa ove vremenske distance, pomenuta utakmica predstavljala je prekretnicu sezone. Ekipa je počela da veruje u sebe, a navijači su počeli ponovo da veruju u ekipu. Štark Arena postala je dupke puna na utakmicama, a Partizan je počeo da pobeđuje i timove koji su u momentu odigravanja utakmice držali prvo mesto na tabeli poput Fenerbahčea i Monaka, kasnije i Olimpijakosa, Reala…

POBEDNIČKI NIZ

Preostao je još samo jedan narativ koji su crno-beli morali da demantuju, a to je da su “domaćinska ekipa” koja nema dovoljno jak karakter da dobija na uzavrelim gostovanjima. Prilika za tako nešto se ukazala protiv Crvene zvezde krajem januara u Pioniru, a Partizan je do tada ostvario samo dve pobede na gostujućim parketima u Evroligi. Dodatni pritisak stvarale su i dve pobede Crvene zvezde nad Obradovićevim izabranicima u dotadašnjem toku sezone, pa bi i treći poraz od najljućeg rivala bio ravan katastrofi. Nošeni fantastičnim Ledejem, dotad kritikovanim zbog slabog učinka u derbijima, crno-beli su odneli jako bitnu pobedu i “postali mangupi u tuđem dvorištu”.

Nošeni samopouzdanjem i vođeni najboljim trenerom u istoriji ove igre, crno-beli mangupi su pobedili na pet od šest preostalih gostovanja u Evroligi, dok su se na domaćem terenu poigravali sa protivnicima i sa dvocifrenim razlikama ih pratili na Aerodrom “Nikola Tesla”. U poslednjih 20 kola beogradski tim je slavio na 15 duela, a posebno su impresivno delovale pobede nad glavnim konkurentima za osvajanje lige, Olimpijakosom i Realom. Niz fantastičnih rezultata doveo je crno-bele u borbu za plasman u Top 8 Evrolige, što je definitivno i potvrđeno veličanstvenom pobedom na gostovanju u Monaku.

Plasman u najboljih osam timova Evrope krunisao je podatak da je Partizan najbolja napadačka ekipa sa ofanzivnim rejtingom jednakim 121,2 (broj poena na 100 poseda lopte). Takođe, crno-beli su i najpreciznija ekipa Evrolige u šutu za tri poena i sa linije slobodnih bacanja. Pomenute statistike najbolje pokazuju koliko Obradović “oseća” svoju ekipu i svakog njenog pojedinca. Uprkos pojedinim tendencijama moderne košarke i upliva analitike koja tvrdi kako je igra u izolaciji prevaziđena a šut sa poludistance neefikasan, Željko shvata da je upravo izolacija ogroman forte jednog (Egzum), a poludistanca drugog (Panter) njegovog igrača, pa im pojedinim akcijama i setovima čak i pomaže da dospeju u date situacije.

ŽELJKOVA KOŠARKA

Prethodnih nekoliko rečenica mogle bi stvoriti sliku kako Željko prkosi modernom, ali bi to bio najpogrešniji mogući zaključak zato što između imena “Željko” i sintagme “moderna košarka” stoji znak jednakosti. Dobar deo aktuelnih trendova osmislio je, implementirao ili, u krajnjem slučaju, popularizovao upravo Željko Obradović. O njegovoj veličini i značaju može da se piše i priča danima, ali kao što je i legendarni Duško Vujošević voleo da kaže, najviše znači pohvala iz esnafa, a ne postoji trener u evropskoj košarci koji će, upitan ko je najbolji trener u istoriji, izgovoriti bilo šta drugo osim – Željko Obradović.

Veliki razlog Partizanovog uspeha leži i u fantastičnom odnosu na relaciji trener-igrači-navijači. Trener kalibra Obradovića uživa veliki autoritet među igračima, a to je zaslužio ne samo ogromnim znanjem koje poseduje, već i poverenjem koje im pruža. Uoči sezone pod znakom pitanja bila je većina pojedinaca iz sastava Partizana: da li je Egzum sposoban za ulogu primarnog organizatora igre, da li će se Panter snaći u ulozi kapitena, da li će Lesor popraviti odbranu koja mu je nekada predstavljala osnovnu manu… Doslovno svaki igrač Partizana je napredovao u toku sezone i kroz rad sa Obradovićem, o čemu svedoči podatak da se Lesor nalazi u konkurenciji za najboljeg igrača Evrolige, a Madar i Smailagić za najboljeg mladog igrača. Dante Egzum je duplirao svoje brojke iz Barselone, dok je Kevin Panter ogromne poenterske sposobnosti nadogradio i sve boljom igrom u razigravanju ostatka ekipe.

Željkov status božanstva među navijačima Partizana ne treba mnogo da se objašnjava, ali je interesantnija tema kako je jedna grupa košarkaša raznih nacionalnosti uspela da za tako kratko vreme osvoji srca 20.000 navijača koji redovno ispunjavaju Štark Arenu. Koliko su Grobari zavoleli svoje ljubimce vidi se i kroz veliki broj kamerunskih zastava, što je odgovor na provokacije navijača najvećeg rivala koji KK Partizan nazivaju KK Kamerun aludirajući na veliki broj tamnoputih stranaca. Utisak je da je francuski centar Matijas Lesor prvi ostvario konekciju sa tifozima, koje je oduševljavala njegova borbenost na granici fanatizma. Sada je već postala tradicija da nakon utakmice priđe tribini i, poput vođe navijača, sa šalom oko vrata i megafonom u ruci započne navijačku pesmu koju ostatak hale sa oduševljenjem prihvata.

FENOMEN NAVIJAČA KK PARTIZAN

Malo po malo, navijači Partizana su pomerali granice vernosti i obarali rekorde gledanosti, a često su snimci i fotografije spektakularnih koreografija odlazile u Evropu putem društvenih mreža. Partizanova utakmica ponovo je postala znamenitost Beograda i događaj kome se prosto mora prisustvovati. Karte su rasprodate i po nekoliko meseci uoči utakmica, nakon čega sledi opšta jurnjava i potraga za njima. Duelima Partizana u regionalnoj ABA ligi prisustvovalo je u zbiru oko 100 hiljada, u Evroligi više od 300 hiljada gledalaca, a obe brojke predstavljaju apsolutne rekorde pomenutih takmičenja. Impresivan gest vernosti navijači su dokazali na gostovanjima, pa je tako KK Partizan imao 3000 svojih ljudi u Minhenu i Milanu, 2500 u Bolonji i Berlinu, nekoliko stotina u Monte Karlu, Barseloni i Madridu, a par desetina u Kaunasu i Istanbulu.

Tradicionalno vernim navijačima Partizana iz Crne Gore, Makedonije i Republike Srpske počeli su da se priključuju i ljudi iz Slovenije, Hrvatske, Bugarske i Mađarske, a po rečima Željka Obradovića, često dolaze i gosti iz Španije, Italije, Grčke… Gestovi poput aplauza čitave dvorane Hrvatu Mariju Hezonji i Bošnjaku Džananu Musi doprinose pozitivnim utiscima koje stranci nose iz svojih poseta Beogradu, ali i ulivaju nadu u normalnije odnose među narodima sa ovih prostora. Na euforiju oko KK Partizan nisu ostale imune ni brojne poznate ličnosti, pa se sve češće u prvim redovima Štark Arene mogu videti estradne zvezde, biznismeni, bivši sportisti, ali i istinski velikani umetničkog života Beograda poput Dragana Bjelogrlića, Zorana Kostića Caneta i Bogdana Diklića.

“KRALJ JE KRALJ”

KK Partizan je plasmanom u osam najboljih timova na Starom kontinentu u potpunosti opravdao specijalnu pozivnicu za učešće i postao prvi srpski klub koji je ostvario takav uspeh u aktuelnom formatu elitnog takmičenja. Mesto u četvrtfinalu Evrolige osigurao je ranije nego turski velikan Fenerbahče ili prvoplasirani tim španskog prvenstva Baskonija. Protivnik crno-belih u borbi za odlazak na F4 biće poznat nakon poslednjeg kola, u opticaju su Barselona, Real i Monako, ali deluje da se pomenuti klubovi više plaše Partizana nego Partizan njih, o čemu svedoči i izjava pomoćnog trenera Monaka Mirka Ocokoljića: “Sigurno svi žele da ih izbegnu u plejofu. Zbog toga što znam da mogu da završe na petom mestu i da se sa njima sastanemo, ne bih voleo da igramo protiv njih. Više bih voleo da igramo i protiv Makabija ili Fenerbahčea. Samim tim sam sve rekao kada je u pitanju Partizan”.

Pre samo dve godine, crno-beli su sezonu u regionalnoj ABA ligi okončali na sedmom mestu. Ukoliko pobede Panatinaikos u utakmici poslednjeg kola, ovogodišnji regularni deo Evrolige crno-beli će završiti na petom ili šestom mestu. Upitan da prokomentariše nedavne uspehe i uspon Partizana, nekadašnji Željkov pomoćnik Erdem Džan kratko je odgovorio: “Kralj je kralj”. Zna se dobro na koga je mislio i koga smatra najzaslužnijim što je jednom posrnulom velikanu vraćeno dostojanstvo i stari sjaj.

U prethodnih tridesetak godina, koliko traje njegova trenerska karijera, menjala su se pravila i stilovi košarke, formati takmičenja, najbolji igrači i klubovi, ali jedna jedina stvar nije – najbolji trener ove prelepe igre. Mnogi su pokušavali da otkriju tu najbolje čuvanu tajnu evropske košarke, koja nosi odgovor na pitanje kako Željko uspeva da sve ove godine bude u vrhu svoje struke, a njegovi timovi na vrhu Evrope. Tajna je i dalje sigurna, a sve dok je tako, siguran je i san navijača Partizana o još jednom odlasku u besmrtnost.