Najnovije okupljanje koalicione trojke iz devedesetih, socijalisti–crkva–radikali, dogodilo se nedavno, u Požarevcu. Tokom priprema sahrane Slobodana Miloševića, jedno od važnih pitanja bilo je hoće li ili neće biti opela. Vladika braničevski Ignjatije još unapred je ponudio i obrazložio svoju saglasnost za opelo, ali samo ukoliko to porodica bude tražila. Porodica nije tražila opelo, nego građansku sahranu, ali porodica nije ni došla. Prema izjavama radikala, kojima je valjda bilo neshvatljivo da Milošević ode na onaj svet kao nekrst, iako i nije bio pobožan, ili možda promocije radi svog najpoznatijeg sveštenika vladike mileševskog Filareta, saglasnost za opelo izdejstvovano je od Miloševićeve supruge. Opelo je najzad od svih bilo odobreno, Filaret spreman, svi spremni i – ništa.

Milošević je na onaj svet ipak otišao bez krsta, građanski, uprkos svim ovozemaljskim naporima da tako ne bude. Crkva je bila voljna da ga prevuče u svoje carstvo, ili, kako je rekao vladika braničevski Ignjatije: "Što se tiče priča da je Milošević bio ateista, da nije slavio slavu i slično, to sad treba ostaviti po strani. Razni su parametri ko je pobožan, a ko nije." Doduše, vladika nije rekao ko određuje te parametre i po kojim kriterijumima. Takođe, zanimljivo postaje i pitanje: ko se ovde o koga otimao, i zašto? Ako je tačno, kao što je izgledalo, da se crkva otimala o Miloševića, ako je tačno da su se radikali otimali o crkvu, onda je tačno, a tako je i izgledalo, da su socijalisti gledali da pobegnu glavom bez obzira od svih. Nekako, kao da im nije bilo stalo ni do radikala ni do njihovog Filareta. Prema izveštajima nekih medija, vladika mileševski Filaret nije pristao na "socijalističko" omalovažavanje verskog obreda opela na sahrani Slobodana Miloševića. Zahtev socijalista da se opelo služi samo nad krstom, ne i nad telom, mogao je Filareta uvrediti još i više jer je još na samom početku devedesetih na razne načine, i medijski, i kvaziistorijski i verski, utirao put kasnijim ratnim pohodima Slobodana Miloševića i istim tim socijalistima. Takođe, Filaret je pred izbore 2000. rekao da za predsednika vidi jedino Miloševića. Očevici sa Miloševićeve sahrane kažu da se posle čudnih zahteva nepobožnih socijalista Filaret samo okrenuo i otišao. Simbolično, ovaj skup nekadašnjih čvrstih saveznika donekle je rasvetlio i njihove sadašnje odnose. Crkva se s krajnjim poštovanjem i dalje odnosi prema vođi koji joj je širom otvorio vrata ka vrhu državne hijerarhije, brižno čuvajući tekovine i ljude njegovog režima. Radikali uz pomoć svojih ljudi iz crkve nastoje da obnove i zavladaju trojstvom iz devedesetih godina i tako učvrste svoje političke pozicije. A socijalisti bi, kao, najradije da pobegnu od prošlosti i nastave da uživaju u komadu vlasti.

Što se crkve tiče, ona je odmah po demokratskim promenama, u oktobru 2000. godine, uspostavila direktan kontakt i sa novim vlastima. Već u novembru iste godine, Arhijerejski sabor uputio je zahtev da se u škole uvede veronauka kao redovan predmet. Kao najjača podrška toj ideji navodi se vrh tadašnje savezne države sa predsednikom Vojislavom Koštunicom na čelu, dok je republička vlada još pokazivala uzdržanost, isticala potrebu za širom javnom raspravom i predlagala da se s tim ne žuri. No, crkvi nije bilo do čekanja. U maju 2001. godine, ubrzo posle hapšenja Slobodana Miloševića, Sveti arhijerejski sabor SPC-a uputio je zahtev i saveznim i republičkim vlastima da se veronauka u škole uvede već od septembra iste godine. Početkom jula, ubrzo posle izručenja Miloševića Hagu, od državnih zvaničnika stigao je potvrdan odgovor. Zoran Đinđić je još obećao i završetak radova na hramu

Svetog Save na Vračaru, odnosno pomoć kroz osnivanje konzorcijuma preduzeća i banaka koji uspešno posluju. Prema tumačenju jednih, brzina kojom se premijer Đinđić prilagođavao namerama crkve rezultat je njegove želje da zadobije naklonost patrijarha, makar istu onakvu kakvu je uživao i Vojislav Koštunica. Po drugima, opet, morao je pokleknuti pod pritiscima. Tvrdeći kako za prebrzo uvođenje veronauke u školu nema stručnih već isključivo političkih razloga, Srbijanka Turajlić, koja je tada zajedno sa Vigorom Majićem podnela ostavku na funkciju u Ministarstvu prosvete, rekla je i sledeće: "Moj utisak je da je republička vlada iz nekog razloga podlegla pritiscima. Čijim, ne želim da kažem, jer nemam dokaza. Ali, ako pogledate šta je ko pričao u poslednjih šest meseci, onda se može pretpostaviti." Izručenje Miloševića Hagu i time izazvani sukobi suprotstavljenih snaga obeležili su taj period.

Naporedo sa redefinisanjem odnosa crkve i škole došlo je i do iznenadne kohabitacije crkve i vojske. Krajem 2000. godine Uprava za moral Generalštaba Vojske Jugoslavije tražila je uvođenje pravoslavne vere u vojsku. Bez mnogo čekanja, imenovan je episkop za saradnju s vojskom, a 2004. godine u manastiru u okolini Čačka organizovano je i prvo kolektivno krštenje oficira i vojnika jedne vojne jedinice.

Prvi nagoveštaj organske, političke bliskosti crkve sa strankama koje su osporavale Đinđićevu politiku dogodio se na samom opelu pokojnom Đinđiću, u hramu Svetog Save. U oproštajnom govoru, po mnogima skandaloznom i sramnom, koji je održao predstavnik SPC-a Amfilohije Radović, na primer, postavljalo se za taj trenutak posve neumesno pitanje: koja nam je rana dublja – ubistvo Đinđića, pogibija Milice Rakić tokom bombardovanja, "ili ona rana zaklane Marice Milić iz Belog Polja kod Peći, sahranjene uoči Vidovdana iza oltara Pećke patrijaršije". U ovom govoru kojim se crkva dvosmisleno opraštala od Đinđića, rečeno je i to da će on ostati upamćen "prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu". Amfilohije je to odmah i pojasnio: "Ruku, kad su još stotine hiljada njegovog naroda prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma. U zemlji bez zemlje. U otadžbini bez otadžbine." Ubrzani kurs hodanja ka Evropi, čiji je promoter Đinđić bio, i pored sve njegove volje da crkvi udovolji, ostao je kamen spoticanja u međusobnom poverenju. Zato smrt Đinđića, kako je naglasio Amfilohije u svom govoru, i ne mora biti tako tragična: "A, ako je ubistvo jednog čoveka – Zorana Đinđića – toliko veliko zlo, koliko li je tek zlo pogibija i stradanje tolikih ljudi u nedavnim ratovima, kod nas i u svetu. Koliko zla i nevino prolivene krvi čeka i u naše dane irački narod od rata koji mu preti."

Da su Filaretu dali reč on bi sve to dodatno objasnio.

Generalska sućut

Vest da su Ante Gotovina i još trojica haških pritvorenika iz Hrvatske (Paško Ljubičić, Tuta Naletilić i Ivica Rajić) potpisali umrlicu svom "haškom saborcu" Slobodanu Miloševiću, izjavljujući saučešće njegovoj porodici, u hrvatskoj javnosti snažno je odjeknula. U početku u neverici da je tako nešto uopšte moguće i sumnjajući da je haško bratstvo Gotovine i Miloševića, Tute i Šešelja možda i izmišljeno, hrvatski mediji i narod na kraju su se morali pomiriti s istinom. Negirajući da je potpisao čitulju, Gotovina je ipak priznao da je želeo da izjavi saučešće Miloševićevoj porodici. "U skladu s kršćanskom vjerom i katoličkim odgojem, čiji se duh jasno vidi u Očenašu, gdje vjernici mole da Bog ‘oprosti duge naše kako mi opraštamo dužnicima našima’ i u duhu humanosti, jedino sam uputio sućut obitelji čiji je član umro u ćeliji do moje", objasnio je svoju nameru Ante Gotovina.

Usledile su reakcije u kojima se "hrišćansko saosećanje s porodicom umrlog" koristi kao lajt motiv svih tumačenja. Jedni ističu da je u toj gadljivoj epizodi najstrašnije to što se ikona hrvatske desnice, general Gotovina, opravdava hrišćanskim načelima. Drugi, među kojima prednjače hrvatski biskupi, ovaj akt nazivaju hrišćanskim.

Rimokatolička crkva u Hrvatskoj ima sasvim sličnu najnoviju istoriju i utemeljenje, kao i Pravoslavna crkva u Srbiji. Najočigledniji savez crkve i države počeo je posle Oluje, kada je kardinal Kuharić izjavio da se u toj operaciji nije mogao dogoditi nikakav zločin. Kasnije ga je njegova vlastita komisija demantovala priznajući počinjene zločine nad Srbima. Od tada se crkva sasvim otvoreno stavlja na stranu osnažene HDZ-ovske države, a neke njene struje blisko su se povezale sa najekstremnijim delom HDZ-a. U borbi protiv predaje Haškom sudu Norca, Gotovine i drugih, najglasniji postaju dalmatinski i gospićki biskupi, dok zagrebački nadbiskup, biskupi sa zapada i severa Hrvatske odlučuju da o svemu ćute. Haški tužilac Karla del Ponte svojevremeno je optužila Rimokatoličku crkvu da bi za nekoliko dana mogla da utvrdi tačnu lokaciju na kojoj se skriva haški begunac Ante Gotovina, pošto se po njenim saznanjima on nalazio u franjevačkom samostanu u Hrvatskoj. Katolička crkva, zahvalna na vremenu kada je od države snažno profitirala, pomilovala je svog generala zbog žaljenja za Miloševićem, objasnivši da je njegov postupak i zaista hrišćanski.

Reakcije političara nešto su drugačije. Stjepan Mesić nikako da razume potrebu da se žali zločinac koji je kriv za sve što se u Hrvatskoj događalo, stalno ponavljajući da bi i vrh JNA, Kadijević i Adžić, kao i Branko Kostić morali doći u Hag. Ivica Račan se opet čudi što se toliko buke diže oko ličnog poteza generala Gotovine, ističući da on sam nikad ne bi izjavio saučešće porodici Milošević. Sve u svemu, reakcije su očekivane, pa tako i onih koji su zverstva rata oduvek osuđivali, ma s koje strane ona dolazila, a koji sada s mučninom u stomaku komentarišu zatvorsku ljubav haške braće. No, u Hvidri, najvećem hrvatskom udruženju ratnih invalida, vladaju zbunjenost i uzdržanost. Njihovo mišljenje je da ako je Gotovinu i ostale zaista vodila "katolička ideja o oprostu", onda ne vide ništa sporno. Ipak, oni sami tako nešto nikad ne bi učinili. Niko ne sme da izusti da u udruženjima ratnih invalida danas ne bi ni bilo mlađih od šezdesetak godina, da su se haška sabraća i pre koju godinu makar malo držala toliko dragih im hrišćanskih i humanih načela.

(Slika – MUKE ZBOG SAUČEŠĆA: Ante Gotovina)