Knjiga Žaka Masea Naši dragi ratni zločinci bavi se temom nadasve osetljivom za Francusku i njenu spoljnu politiku u poslednjih petnaest godina: saradnjom te zemlje sa Tribunalom u Hagu. Ta saradnja nije bila baš najtešnja, kako da kažemo. Ima tome raznih razloga: pre svega, Tribunal je osnovan tek 1993, kada je Francuska već do guše upetljana u mirovne operacije UN-a u Bosni, na najosetljivijim lokacijama i u svim mogućim kontaktima sa svim zaraćenim stranama (ne zaboravimo da je sedamdesetak francuskih vojnika poginulo u BiH od 1992. do 1995!).

Predsednik Fransoa Miteran bio je rezervisan: u decembru 1992, kada su ga upoznali sa idejom stvaranja takvog jednog suda, on je odvratio: "Hoćete da izvodite pred sud one sa kojima pregovarate? Lepo, lepo… Badinter koji predsedava arbitražnim sudom za bivšu Jugoslaviju takođe je intervenisao u tom pravcu. Radite šta znate." Da je stari lisac znao na šta će to sve izaći, verovatno bi se još više usprotivio. Njegove rezerve delio je veći deo francuskih administracija koje će doći; tek 6. maja 1999. Francuska će dostaviti haškom Tužilaštvu poverljive podatke svojih obaveštajnih službi o dešavanjima u buvšoj Jugoslaviji – posle šest godina natezanja. Ti podaci – ispalo je – bili su dragoceni…

Ta stvar sa Bosnom, Mladićem i Miloševićem, kroz koju su se francuske vlade kako-tako provlačile od 1992, naglo se dramatizuje 30. avgusta 1995. kada Vojska Republike Srpske nad Palama obara francuski izviđački avion "Miraž 2000" sa dva člana posade koji, mada povređeni pri iskakanju, preživljavaju. Ratko Mladić, već u neprilici zbog pada Bosanske Krajine, zbog panike u Banja luci koja je spremna da beži, zbog brljotina u istočnoj Bosni, uviđa svoju priliku. Njemu je – mnogo više nego Karadžiću i Miloševiću u to vreme – jasno da to sa Hagom neće dobro svršiti. Ova dvojica gledaju u Dejton i fascinirani su u svojim kockarskim dušicama još jednom diplomatskom igrom; Ratko je više nekako realista. Ovde u priču ulazi još jedna nedavno objavljena knjiga – ona Ljubodraga Stojadinovića, Ratko Mladić između mita i Haga ("Politika", Narodna knjiga; Beograd 2006); zanimljivo je uporediti našu i francusku interpretaciju događaja o kojima je reč. Jedan sagovornik Ljube Stojadinovića iznosi sledeću ocenu: "On (Mladić) je prilično naivno pokušao da kapitalizuje hapšenje dva francuska pilota. Bio je uveren da će njihovim oslobađanjem srpska strana dobiti strategijsku prednost u odnosu na dotadašnje rezultate rata. Nikako nije mogao da shvati ‘kako su dva francuska pilota važnija od čitavog srpskog naroda’." Ko je tu bio "naivan", još će se videti; u svakom slučaju Ratko Mladić je od oslobađanja ta dva nesrećnika napravio cirkus samo sebi svojstven. Gađao je i Pariz i Beograd. Od Pariza je tražio javno izvinjenje, pare, naknadu štete i školovanje dece koja su savezničkim bombardovanjima ostala siročad; od Beograda je tražio ukidanje blokade na Drini i reviziju platforme za Dejton. Bilo mu je jasno tada da je Miloševiću frka zbog tih pilota, a tek Francuzima… To se kuje dok je vruće.

Milošević sada ne šalje Jovicu Stanišića, kao u junu te godine, kada je spasavao taoce UN-a vezane za bandere; teško da bi Jovica mogao dvaput da impresionira Ratka. On šalje gen. Momčila Momu Perišića (načelnika Generalštaba), gen. Aleksandra Acu Dimitrijevića (načelnika Uprave bezbednosti VJ-a) i Zorana Lilića (predsednika SR Jugoslavije) u Han Pijesak, Mladiću na rupu. Mladić, Manojlo Milovanović i Zdravko Tolimir spremni su za igranku: prvo tvrde da ne znaju da gde su ti piloti, niti da li su uopšte živi, pa odatle kreću u cenjkanje. Manojlo Milovanović, načelnik Glavnog štaba VRS-a, ima zadatak da iznese glavno: "Put do pilota je prilično dug, tamo vodi poštovanje stavova Glavnog štaba… Ako postoje živi ili mrtvi, onda su neophodni razgovori sa Glavnim štabom, ali uz uslov da bude nadoknađena šteta, a Mladić i Karadžić skinuti sa haške optužnice." Mladić se pridružuje: "Oni žele da nam uzmu pilote… Ako damo pilote, onda više nećemo imati adute za razgovor." Tako Ljuba Stojadinović, a prema zapisnicima u koje je imao uvid.

Francuzi pak nisu iznenađeni: Žak Mase navodi procenu jednog francuskog oficira UNPROFOR-a iz Sarajeva, od 15. juna 1995. (usred krize sa taocima). U depeši upućenoj načelniku Generalštaba, taj oficir procenjuje argumente koje ima na raspolaganju da bi ponovo uspostavio ravnotežu snaga sa Srbima: "Argumenti za pregovore kojima raspolažemo nisu brojni: Srbe, izgleda, ne zanimaju materijalne usluge (gorivo, inženjerijski radovi itd.); namerni ‘zaborav’ krivičnih predmeta o kršenjima i teškim kršenjima konvencija iz 1949. mogao bi biti solidan argument" (kurziv u originalu). Prevedeno na običan jezik: obećajte im imunitet od Haga, pa smo mirni.

Ratko Mladić, uprkos proceni Ace Dimitrijevića da francuski načelnik Generalštaba neće sebe poniziti da mu dođe na noge, insistira i dalje preko raznih francusko-srpskih bratskih kanala i – uspeva. Tu su se angažovali razni: od Danijela Šifera, po zanimanju "humaniste", pa preko Danijela Bojera (inače Danila Živanovića), generala Galoa, pa do onog Barioa (sada "ambasadora Republike Srpske Krajine" u Parizu), Aleksandra Radovića i Branka Rakića. "Humanista" je bio konkretan: "Da bi tamničari oslobodili svoje zatvorenike, zapadnjaci treba da skinu Mladića i Karadžića sa liste ratnih zločinaca", kazaće on u novembru 1995. Francuzima je jasno šta se od njih očekuje: "On (Mladić) tražio je potvrdu svoje časti", kaže gen. Žan Ranu, načelnik štaba Ratnog vazduhoplovstva i kasnije načelnik Generalštaba, autoru Žaku Maseu.

Potvrdu će Ratko Mladić sebi i obezbediti: uspeće da načelnik Generalštaba Francuske armije Žan-Filip Duen doleti u Beograd, provede ceo dan u avionu i konačno 12. decembra 1995. krene u Zvornik, da preuzme zarobljene pilote. U rano popodne toga dana piloti stižu u motel Vidikovac iznad Karakaja; gen. Duen takođe. Prethodnog dana, puk. Petar Salapura dobio je od "prilično alkoholisanog gen. Mladića" (Žak Mase) naredbu da u saradnji sa Generalštabom Vojske Jugoslavije organizuje oslobađanje zarobljenika.

Dolazi do situacije prilično napete pred ulazom u taj isti Vidikovac (gde je svojevremeno glavu izgubio Risto Đogo): Mladić i Duen silaze da se sretnu sa pilotima koji izlaze iz vozila; jedan od pilota prepoznaje Duena i kreće ka njemu; na Mladićev znak, obezbeđenje repetira puške. Čuvši to, gen. Duen okreće se Mladiću i pruža mu ruku; trenutak je ovekovečen: načelnik francuskog Generalštaba rukuje se sa optuženim ratnim zločincem. Snimak u Francuskoj nikada nije bio prikazan.

Na tom snimku vidi se još jedno lice: Žan-Šarl Markijani, Širakov fikser za delikatne situacije. Taj bivši prefekt pojaviće se kao potpisnik još jedne garancije za puštanje Jovice Stanišića da se brani sa slobode (prvu garanciju potpisao je Džordž Tenet, direktor CIA). Nije ni čudo: Markijani je, preko svoje miki maus kompanije Indosuez iz Ženeve, uplatio 21.000.000 tadašnjih franaka iz crnih fondova francuske vlade Jovici Stanišiću i JUL-u. Trenutno čeka pravosnažnu presudu za proneveru…

Postavlja se sada nekoliko logičnih pitanja, kad se pročita knjiga Žaka Masea (a dopuni se i knjigom Ljube Stojadinovića): je li čudno što Mladić od 1995. do danas nije uhapšen, prvo u BiH, a onda i ovde? Kako to da su izvesni pokušaji IFOR/SFOR-a da se Mladić i Karadžić uhapse (o čemu u Maseovoj knjizi piše) propali i kako to da sumnja pada na Francuze? Kako to da je Francuska godinama pružala u najmanju ruku pasivni otpor Tužilaštvu iz Haga?

Naslov Naši dragi ratni zločinci možda pruža odgovor.