"Napred Srbija!!! Bravo!!!", čulo se kroz bezbroj "Shajze!", "Shet!", "Merde!" u bašti jednog hostela u Južnoj Africi u trenutku kada je Jovanović postigao gol protiv Nemačke. "Odakle si, brate?" "Iz Francuska." "Pa, kako znaš srpski?" "Ratovao po Hrvatska, Bosna, Kosovo, naučio."

Dok je prenos utakmice tekao na ogromnom ekranu, Tijeri je pričao da je vojničku karijeru na Balkanu završio kao instruktor UČK na Kosovu. "Ali nikoga ne mrzi, to bio samo posao, ima mnogo prijatelji Srbi, navija za Srbija. Napustio rat i došao ovde, ali ostao rat u glava."

Dok su pomenuti nepristojni izrazi prilikom svakog neuspešnog pokušaja Nemaca i dalje pljuštali sa svih strana, Tijeri je podgrevao atmosferu: "Srbija, Srbija, najbolji u nogomet, jedan, dva, tri!", i dizao tri prsta. Kada je kraj konačno odsviran, dva navijača Srbije su se izljubila i nazdravila. "Sad po Beograd puca AK-47 i pije pivo, a?!"

BEZBEDNOST IZNAD SVEGA: Kasnije se ispostavilo da je slavlje zbog pobede nad Nemcima potrajalo samo do utakmice sa Australijom, ali i da ono što je u očima naivnog reportera "Vremena" izgledalo samo kao bizarni susret ima svoju predistoriju, jer u svetu iz koga dolazi Tijeri slučajnosti gotovo da ne postoje.

"Prošlo je mnogo godina od kada sam bio na Kosovu, izašao sam iz svega toga, pa ipak… Ko je ikada bio u nekom takvom poslu, mora uvek da bude budan", priča Tijeri nekoliko dana kasnije. "Kada sam čuo da reprezentacija Srbije dolazi na Svetsko prvenstvo, pomislio sam da stižu i navijači i ko zna ko još, i da bih možda mogao imati i neprijatnih susreta. Mala je verovatnoća da se neko zanima za mene zbog Kosova, ali davno sam naučio da oprez čuva glavu. Zamolio sam ljude na recepciji da mi jave ako dođe neko iz Srbije, objasnio sam im zbog čega, razumeli su." Tijeri kaže da je srpski/hrvatski nekada tečno govorio, ali da je mnogo toga zaboravio. Razgovor teče na engleskom, uz poneki izraz na našem jeziku. "Kada su me obavestili da je stigao jedan srpski novinar, posmatrao sam te. Delovao si kao budala, mislim iz perspektive mog bivšeg posla, ne ljuti se. S druge strane, u tom poslu se svako trudi da izgleda kao budala, da ne bi bio upadljiv. Onda sam počeo da vičem: ‘Srbija’, da vidim kako ćeš da reaguješ. Činilo se da je sve u redu, ali morao sam još da proverim. Ne, ništa nisam lagao od onoga što sam ti tada pričao, samo ti nisam sve rekao."

Kao jednu od dodatnih provera, Tijeri pominje i kontrolu reporterove matične kuće. "Pošto si mi rekao za koje novine radiš, odem kući i otvorim sajt ‘Vremena’, a ono na naslovnoj strani Arkan! Ha! Sa Arkanovim ljudima sam na Kosovu razgovarao radio-vezom. U stvari, nismo baš razgovarali, psovali smo jedni drugima majku i pretili, tako to ide u ratu. Pomislio sam da ste neki teški nacionalisti, posle sam prevodio taj tekst, čitao ga, pa sam video da se u njemu o Arkanu ne piše pozitivno. Čitao sam i neke tvoje tekstove iz ‘Vremena’, da vidim da li je tačno ono što si mi rekao, da si u Južnu Afriku došao da pišeš reportaže jer to često radiš."

OD SPLITA DO PAŠTRIKA: Na povećanu Tijerijevu otvorenost verovatno deluje džoint čije dimove uvlači ("Nikada nisam pio ni pušio, ni sada to ne radim, samo ponekad dunem malo ‘dage’"), ali i mogućnost da posle dugo vremena podeli deo prethodnog života sa nekim ko zna gde se taj život odvijao. Situacija deluje nadrealno, dok blistavih očiju objašnjava svoje vojničke uspehe iz njega izbija ponos, pomešan sa izvinjavajućim tonovima jer se obraća predstavniku "druge strane". "Moja jedinica je uzela Paštrik, kakva je to akcija bila! Dobri su borci bili i Srbi, ali ja sam tu jedinicu obučio. Znaš gde je Paštrik?! Osam godina živim u Južnoj Africi, i ti si prvi koga sam sreo ko zna gde je to. Ma kakav Paštrik! Pričam ženi i poznanicima ovde da sam bio u Bosni, Hrvatskoj, Kosovu, a oni me pitaju: ‘Je li to kod Kejptauna?’"

Ni iz jedne Tijerijeve priče, gde god da su se u bivšoj Jugoslaviji dešavale, ne može se precizno zaključiti u čije ime je ratovao i radio poslove povezane sa ratom. Kaže da je pre Balkana bio profesionalni vojnik, da je u njegovoj porodici vojnički poziv tradicija, u vojsci su mu bili i deda i otac ("Ali nikada niko nije bio oficir, samo obični vojnici!"). Na pitanje šta sada misli o godinama provedenim u ratu, tvrdi da je logično da mladog, impulsivnog čoveka privlače vojska i borba. "Ja sam uvek voleo adrenalin, a toga u ratu ima koliko hoćeš. Takav je to posao, možeš i da ubiješ i da budeš ubijen, za mene je rat prihvatljiv sve dok su na obe strane samo naoružani borci, dok ne stradaju civili", priča Tijeri. "Dok sam bio instruktor na Kosovu stalno sam o tome govorio svojoj grupi. Drugi je problem što nema ratova bez zločina, a naivni misle da ih samo jedna strana čini. Čak sam raspravljao sa nekim ljudima koji su čitali i gledali vesti za vreme ratova na Balkanu, pa mi objašnjavaju: ‘Tamo su samo Srbi činili zločine.’ Ja im kažem: ‘Čekajte, nije tako, nema strane u ratu koja je nevina po tom pitanju, a stvar je propagande ko to bolje koristi.’" On ipak i danas misli da je na Kosovu podržavao pravu stranu. "Ja sam desničar, ali verujem u demokratiju i slobodu. Mada su me neki desničari u Francuskoj kojima sam pričao o Kosovu napadali jer sam podržavao muslimane protiv hrišćana, verujem i sada da su Albanci u onakvoj situaciji imali pravo da se pobune. Znam ja i srpsku stranu priče, ali i druga strana ima svoju priču."

Bivši instruktor UČK priča da je trebalo mnogo truda da se napravi nekakva vojska od Albanaca na Kosovu, zato što su drugi narodi već imali iskustva iz prethodnih ratova u Hrvatskoj i Bosni. "Nije im bilo prijatno kada sam govorio da ne smeju da stupaju u otvorene borbe sa srpskom vojskom i policijom jer su Srbi spremniji za takvu borbu, i da taktika mora da nam bude drugačija, ali to je bilo tako. Na našoj strani srećom je bio i NATO, svako je imao neki interes", objašnjava Tijeri. "Neki Albanci su me čak popreko gledali jer sam obuku držao na srpskom, nisam znao albanski. Oni stariji su razumeli, pa su prevodili mlađima koji srpski nisu učili."

Tijeri kaže da više ne prati šta se "kod nas" dešava. "Prošlo je dosta vremena, valjda se sve smirilo. Viđao sam ja gora mesta i gore ratove nego na Kosovu, pa se na kraju sve ‘izduva’ i nekako dođe u normalu, počnu ljudi da se bave običnim problemima." Posle skoro radosnog uzbuđenja kojim opisuje svoja ratna iskustva, mračno dodaje da skoro ništa nije zaboravio. "Boli kada pogine neko sa kim si dugo, to uvek pamtiš, ali pamtiš i lica onih sa druge strane… Ko je bio u ratu nikada ne može da ga izbaci iz glave, uvek ga nosi sa sobom."

Osim Kosova i Bosne, Tijeri pominje i Hrvatsku čiju geografiju takođe dobro poznaje, naročito zatvorsku. Kaže da je početkom devedesetih, u toku rata, bio nekoliko puta hapšen od strane hrvatske vojske, da je bio u zatvorima u Splitu ("Pretukli su me tako da sam bio modar po celom telu."), Šibeniku, Rijeci. Na pitanje zašto, odmahuje rukom i kaže: "Znaš ono, ‘french connection’, ali na kraju sam uvek nekako izlazio."

Tijeri se, inače, na prvi pogled ne uklapa u sliku nekoga ko je prošao sve ono o čemu priča. Drugi, pažljiviji pogled otkriva da se iza naizgled sitnog i mršavog tela krije splet žila i mišića. Mada kaže da znanja iz "bivšeg života" malo primenjuje u Južnoj Africi, povremeno sevnu i neočekivani pokreti koji otkrivaju prethodno zanimanje. "Oženio sam se, smirio, bavim se drugim poslovima. Ovde postoje neki drugi problemi, kriminal, droga, nije to zemlja u kojoj će se ratovati, bar ne skoro, ali vredi i ovde znati bar ponešto od onoga što sam ranije naučio. Ovo nije rat, ali nisu ove ograde i bodljikava žica na njima postavljene samo zbog paranoje", priča Tijeri i munjevito vadi nož koji se ne primećuje zadenut o maskirne pantalone. "Nosim ga uvek sa sobom, do sada su četiri puta ovde pokušali da me opljačkaju. Jednom su mene i ženu napala trojica na ulici, usred dana. Svi će te ovde savetovati da se tada ne braniš, naročito ako su naoružani, ali ja ne volim da se osećam bespomoćno. Niko od onih koji pljačkaju ne očekuje da će im se belac suprotstaviti. Nisu ni znali šta ih je snašlo."