Više puta u poslednjih nekoliko meseci ministar za infrastrukturu Velimir Ilić objavljivao je da su pripremni radovi za izgradnju autoputa Horgoš–Požega počeli, da sve ide po planu i da će sama izgradnja početi kako je u ugovoru zapisano – 1. aprila ove godine. Nije bila potrebna vidovitost da se predvidi da tako neće biti, jer u vreme kad je tvrdio da je sve u redu, eksproprijacija nije ni započeta, a morala je biti završena još u novembru prošle godine, za tehničku dokumentaciju, bez koje nema ni građevinske dozvole pa ni gradnje, nije ni linija povučena, a klimale su se i bankarske garancije: nedostajalo je, dakle, sve ono bez čega se ne može.

Nedelju dana pred istek roka ministar Ilić je priznao da Dojče banka nije dala garancije. Kako je objasnio, bankari nisu stigli sve potrebno da urade, jer veliki je to posao, mnogo je to papira, ali je zato odmah ponudio alternativno rešenje: koncesionar će započeti gradnju svojim sredstvima. Nešto kasnije se ispostavilo da nekih garancija ima, ali umesto 220 miliona evra, koliko je ugovorom predviđeno, obezbeđeno je svega 30, što bi, kao, bilo dovoljno za radove do kraja godine, za kada su najavljene pune garancije.

SITNICA: Ne bi imalo šta da se zameri, da nije jedne "sitnice": početak radova po ugovoru podrazumeva da koncesionar preuzme i već završene deonice kroz Vojvodinu, na naplaćivanje putarine i održavanje. Zanimljivo: prihod od putarine za tri kvartala iznosi baš 30 miliona evra, iznos za koji bankarska garancija tobož postoji. Ergo, put bi se gradio, ako bi se uopšte gradio, novcem ubranim na naplatnim rampama.

Ono "ako bi se gradio" nije puka malicioznost, već izvesnost: odobrenje za početak radova je prihvatanje neispunjenja ugovora od strane koncesionara, ali ne i prihvatanje koncidentovog probijanja rokova za ono za šta se on obavezao, pre svega eksproprijaciju.

Tako, lako je moguće da Koštunica preseče vrpcu, Ilić baci lopatu betona, neki vladika osvešta radove i da na tome sve ostane. Pa da se čeka projekat, pa dozvola, pa rešavanje imovinsko-pravnih odnosa, pa priprema zemljišta za betonjerke i asfaltne baze, pa prosecanje prilaznih puteva za građevinske mašine… I eto zime i kraja građevinske sezone: ništa konkretno da se ne izgradi, ali putarina da se naplaćuje.

PREDIZBORNI BARAŽ: Predsednik Srbije Boris Tadić tim povodom izjavio je da autoput ne bi trebalo da se gradi bez bankarskih garancija, jer "nije ideja da započne izgradnja, nego da autoput bude konačno završen". Na to je reagovao predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavom da odlaganje planiranog početka radova na izgradnji autoputa Horgoš–Požega, predstavlja pravu "destrukciju ekonomskog razvoja zemlje", da će "zbog ove nerazumne odluke, neposrednu odgovornost za sve moguće dugoročne loše posledice po ekonomski razvoj zemlje snositi sadašnji ministri iz DS-a", kao i da "sada vidimo da je stigao nečiji nalog da se ruši izgradnja autoputa i takva odluka ministara iz DS-a predstavlja direktno i bezobzirno nanošenje neizmerne štete Srbiji i njenim građanima". Ko bi rekao: Vojislav Koštunica je prozborio o ekonomiji i razvoju.

Portparol Demokratske stranke Srbije Andreja Mladenović konstatovao je da je odluka "da se sruši koncesija za izgradnju autoputa Horgoš–Požega štetočinska i da nanosi direktno zlo Srbiji i njenim građanima", a da "ideja da se ne gradi autoput izvorno pripada lideru Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenadu Čanku" , a savetnik premijera Srbije Branislav Ristivojević da "nova državotvorna Vlada Srbije, koja će biti formirana posle 11. maja, mora da poništi današnju odluku o zaustavljanju izgradnje autoputa".

SMUĆKAJ PA PROSPI: U zavisnosti kom bloku pripadaju, narodnjačkom ili evropejskom, ministri tehničke vlade su, posle podužeg natezanja, prepucavanja i vređanja, najavljivali dva moguća raspleta: jedan po kojem bi se koncesionaru dao dodatni rok od 90 dana da dostavi bankarske garancije i drugi po kojem bi ugovor bio zamrznut do formiranja nove vlade. Na kraju se odlazeća vlada odlučila za treći scenario: na telefonskoj sednici održanoj šest sati pred padanje klapne, Vlada Srbije je "prihvatila Informaciju Zastupnika u Ugovoru o koncesiji za izgradnju, korišćenje i održavanje autoputskog pravca od Horgoša do Požege o potrebi da Ugovor ostane na snazi". U skladu sa prihvaćenom informacijom doneta je odluka da je "Vlada kao koncedent saglasna da Ugovor o koncesiji za izgradnju, korišćenje i održavanje autoputskog pravca od Horgoša do Požege, zaključen 30. marta 2007. godine, ostane na snazi nakon 31. marta 2008. godine, čime se Koncesionar obavezuje da do 31. decembra 2008. godine ispuni prethodni uslov to jest finansijsko zatvaranje posla, u skladu sa Ugovorom".

Ovako smućkaj-pa-prospi napisanu odluku svaka strana tumači kako joj se svidi. Ministar Dragan Đilas, recimo, kaže da je dogovoreno da se ugovor neće raskidati, da koncesionar ima dodatni rok za zatvaranje finansijske konstrukcije. "Da u narednih 90 dana, do 30. juna, Dojče banka i koncesionar postignu sporazum sa Vladom oko ispunjenja svih tehničkih preduslova koji su neophodni da se ispune da bi banka ušla finansijski u ovaj projekat. Tek kada banka da zvaničnu garanciju Vladi Srbije da će finansirati ovaj projekat, Vlada Srbije može da odobri početak radova na autoputu od Horgoša do Požege", kazao je Đilas. Ako sporazum ne bude postignut, koncesija će biti razvrgnuta.

S druge strane, ministar Ilić je ocenio da će "štetočinska odluka da se ne započne sa radovima na izgradnji autoputa, doneta na prethodnoj sednici Vlade, trajati do formiranja nove vlade", a ministar Bubalo da radovi nisu počeli "zbog potpuno pogrešne odluke naših bivših koalicionih partnera DS-a i G17 plus", ali i da garantuje da će nova vlada, u kojoj će narodnjačka koalicija, je l’ da, zasigurno participirati, već na prvoj sednici o tome doneti novu odluku i da će izgradnja odmah biti započeta. Zato je, veli, ugovor ostao na snazi.

A u stvari, sve je vraćeno na početak, odakle se, istina, nije ni pomeralo: odlaganje aktiviranja ugovora dobrodošlo je kako koncesionaru tako i koncidentu – državi. Tehnički preduslovi, o kojima Đilas govori su pre svega projekat, koga nema, i sprovedena eksproprijacija, koja nije ni započeta. Tehnički preduslovi su, takođe, projekat i novac, za šta koncesionar treba da se pobrine. Za izradu projekta, kako kažu u Institutu za puteve, potrebno je najmanje tri meseca, pod uslovom da se udarnički radi, za eksproprijaciju mnogo više, manje ako ne bude nasilna. S druge strane, za Dojče banku sigurno nije problem da obezbedi tričavih 220 miliona evra. Samo da sazna sa kime će da ima posla, pa da odluči hoće li. Čekaju se, dakle, izborni rezultati.