Prošlog petka, na kraju prigodne rasprave s Milanom St. Protićem u pauzi suđenja Slobodanu Miloševiću, voditelj emisije obaveštava gledaoce Trećeg kanala Radio-televizije Srbije (RTS) da od sada prenosa neće biti. Jer, objasnio je, gledaoci su umorni, sat prenosa košta oko 650 švajcarskih franaka, u redovnim terminima informativnih emisija objavljivaće se izveštaji i reportaže, RTS će se uključivati ako bude nečeg posebno zanimljivog. Dva dana kasnije, gostujući u emisiji Olje Bećković "Utisak nedelje", Dušan Mitević – kome se svašta može zameriti samo ne to da ne poznaje televizijski medij – procenjuje da je odluku o obustavljanju prenosa suđenja doneo neko van televizije, ali da ona neće dugo izdržati kritiku javnosti.

Kritike, ako zanemarimo protest malobrojnih Miloševićevih pristalica uvrh Aberdareve ulice, ispred jedinog upotrebljivog ulaza u zgradu RTS-a posle NATO raketiranja 23. aprila 1999. i paljevine 5. oktobra 2000, u međuvemenu nije bilo. Ranije glasine da je "neko" zatražio i/ili preporučio "ukidanje Haga" demantovali su urednici B92 i kanala YU info, preostale dve televizijske stanice koje od početka prenose suđenje Slobodanu Miloševiću. Što se plaćanja tiče, kanalu YU info niko dosad nije ispostavio račun, a ako stigne, onda će odlučivati o eventualnom obustavljanju prenosa. B92 svoje linkove "kači" na živi prenos lokalne televizije na licu mesta, u Hagu, "i na taj način naš nezavisni sistem prati proces, a ta prava ne plaćamo". Štaviše, u danima kada zbog zaštićenih svedoka suđenje Miloševiću bude zatvoreno za javnost, B92 će prenositi tok drugih procesa, jer "ono što se čuje u sudnici u Hagu uklapa se u programsku koncepciju B92 u smislu utvrđivanja odgovornosti u proteklih deset godina".

Iz nekog razloga, "nova" Radio-televizija Srbije tu zainteresovanost ne pokazuje, u korist – ili, tačnije, na račun – troškova čiji je iznos generalni direktor Aleksandar Crkvenjakov zaokružio na oko 1300 švajcarskih franaka na sat (650 za prenos i "još najmanje toliko za sekundarne troškove"). U izjavi beogradskom "Blicu", prekid prenosa Crkvenjakov objašnjava i padom gledanosti: "Narod je već oguglao na suđenje, a ono će trajati dugo."

Da će suđenje trajati dugo, znalo se mnogo pre no što je Milošević isporučen Hagu. Argument o opadanju interesovanja gledališta veoma je sumnjiv i lako proverljiv. Objavljeni podaci istraživanja gledanosti programa pokazuju da je ona veoma porasla kad su u pitanju televizijske kuće koje suđenje direktno prenose. Što se ličnih utisaka tiče, mogu se proveriti i na ulici, u kafićima koji su ponovo uključili televizore iznad šanka ili po neuobičajeno proređenoj gužvi u ambulantama, na primer. Na mnogo ozbiljnijem planu, utvrđivanju odgovornosti za zbivanja u godinama Miloševićeve vladavine, RTS je odlukom o prekidu prenosa pokazao neverovatnu inerciju da primeti važnost onoga što dobar deo sveta s jakim razlozima naziva suđenjem stoleća. Dodatne rezerve postoje spram obećanja da ćemo ubuduće, umesto dosadnih prenosa, gledati izveštaje i reportaže: specijalni izveštač RTS-a izveštavao je iz Haga tako što je za sagovornike našao dvoje beogradskih novinara. To se može tumačiti kao priznanje kvalifikovanosti kolegama, ali se moglo obaviti i bez troškova puta i boravka u Hagu, svakako ne manjim od cene jednog sata direktnog prenosa.

Što se političke pozadine nečije odluke o obustavljanju prenosa suđenja Slobodanu Miloševiću tiče, čak ni ovde nema tog eksperta za tumačenje stvarnosti koji će dokazati da ona ne postoji. Najavljena nova izručenja Hagu milom ili silom, "nepostojeći" rokovi za nastavak finansijske podrške i nesposobnost vladajućih koalicija da neizbežne postupke uokvire bar prividom zakonske saradnje sa, sviđalo nam se to ili ne, jednom institucijom međunarodne zajednice – sve je to više od koincidencije. Otud je nepolitička odluka RTS-a o obustavljanju prenosa isto ono što je Draža Marković, svojevremeno najuren sa srpske političke scene, lakonski ocenio rečenicom: "Ovo je politički autogol".