Protekle sedmice ponovo se zavrtela priča povodom preteće "mantre" da će Rusija 2019. godine obustaviti isporuke gasa Evropi preko Ukrajine, pa će se Srbija, navodno, suočiti sa pitanjem odakle da obezbedi oko dve milijarde kubika gasa, koliko sada godišnje uvozi za oko 250.000 domaćinstava, gradske toplane, petrohemijski kompleks i nekoliko metalurških postrojenja. Kao kontrapunkt ovoj priči sada se rađa nova "mantra", da se Srbija preko Bugarske ili Jadrana može priključiti na budući sistem gasovoda iz Azerbejdžana (TANAP, TAP i IAP) ili na neki terminal za uvoz LNG gasa tankerima iz Amerike. Ta "treća mantra", da i Evropa i Srbija mogu računati na snabdevanje LNG gasom tankerima (utečnjenim gasom) na dugom je štapu, iako Evropa već uvozi preko 100 milijardi kubika LNG gasa (iz Alžira 50, Katara 30 i Nigerije, Libije i Trinidada 27 milijardi kubika). Problem je jednostavan, na atlantskoj obali SAD postoji osam lučkih terminala za "regasifikaciju" uvezenog gasa, koji se tek prepravljaju za obrnuti tehnološki proces (utečnjavanje) koji je neophodan za izvoz gasa iz moguće velike proizvodnje iz škriljaca.

RUSKI VIŠAK: Rusku gasnu pretnju Evropi možemo nazvati "mantrom" pre svega zbog toga što je prilično nerealno da će Gasprom reskirati da ne ispuni dugoročne ugovore (za čije se zaključenje stalno zalaže) o snabdevanju sa brojnim zemljama Evropske unije, a čije dejstvo se vremenski prostire i iza 2019. godine, kao i da napusti korišćenje tri gasovodna pravca preko Ukrajine, godišnjeg kapaciteta 140 milijardi kubika gasa, kroz koje je i tokom rata 2014. godine, prema nepouzdanim procenama, prošlo oko 70 milijardi kubika gasa iz Rusije – samo da bi svojim Turskim tokom, zamišljenog kapaciteta od 63 milijarde kubika gasa, došao do 2019. godine na tursko-bugarsku granicu i tamo čekao još 70 odsto, do 2030. godine, sada nedostajućih kupaca iz Centralne i Južne Evrope. Pritom treba imati u vidu da su već danas kapaciteti Gaspromovih gasovoda prema Evropi 244 milijarde kubika gasa godišnje, a koristi se samo oko 140-150 milijardi kubika, od čega na one kroz Ukrajinu otpada polovina. Na primer, prema pouzdanim podacima za 2013. godinu, kroz Ukrajinu je prošlo preko 82 milijarde kubika ruskog gasa, to jest 49 odsto gasa koji je Evropa uvezla iz Rusije, što je predstavljalo 15 odsto ukupne evropske potražnje.

Povodom ovih podataka, pojednostavljeno, normalno je postaviti pitanje da li je od ruskog vođstva u Gaspromu moguće očekivati toliko neracionalnu odluku – da se napuste poznati kupci za oko 70-80 milijardi kubika gasa na ukrajinskom pravcu, a da se gradi gasovod na turskom pravcu, za koji nedostaju pouzdani kupci za dve trećine projektovane cevi i za koji se ne zna da li će biti ikako nastavljen prema evropskim tržištima – a sve to na kraju 2014. godine u kojoj su prihodi Gasproma pali za dve trećine, zbog pada cene nafte i svih drugih tečnih i gasnih energenata. Ni Rusija ne može olako baciti, brat bratu, oko 20 milijardi dolara godišnjeg prihoda, jer i ona mora od nečega da živi. Osim ako se u Ukrajini ne planira neki još gori rat od ovoga koji smo nemoćno posmatrali.

NAVIJANJE AMERIKE: Mantru o 2019, kao godini smrzavanja neposlušne Evrope, lansirao je sam Aleksej Miler, prvi čovek Gasproma, još 6. decembra prošle godine, odmah posle objave memoranduma ruskog predsednika Putina i turskog predsednika Erdogana o nameri da se ispod Crnog mora gradi gasovod Turski tok, umesto famoznog gasovoda Južni tok, koji je sprečila Evropska unija, uz navijanje SAD. Miler je tada na ruskoj televiziji rekao da će se ubuduće uloga Ukrajine kao tranzitne zemlje za plasman gasa "svesti na nulu"; da je "Evropska komisija jednostavno poklonila Turskoj gasni ventil prema Evropi"; da će njegova firma ubuduće prodavati gas "na granicama Rusije", to jest da će "evropski kupci morati toplo da se obuku i sa praznom trećom energetskom korpom idu u prodavnicu gasa na granici, kad već neće da im Gasprom dostavi gas do kuće".

Tu preteću mantru na neobičan način je ovih dana iskoristio predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, koji je (28. maja, u Tirani) američkoj agenciji AP izjavio da je "Srbija spremna za diversifikaciju izvora gasa, što je, takođe, važno za naše američke prijatelje", te da je "jedna od mogućnosti gasovod, kojim bi se gas u Evropu dopremao iz Azerbejdžana". Kad je čuo da je njegova izjava kod Rusa primljena sa neprijatnim čuđenjem, te da je ona kod jakog ruskog lobija u Srbiji izazvala veliku dreku, Vučić se naknadno korigovao saopštenjem da potreba Srbije za diversifikacijom izvora gasa nije "zaokret ka Americi" već želja da se obezbedi energetska sigurnost i efikasnost, pa je dodao: "Kad 2019. godine Rusi prestanu da šalju gas preko Ukrajine, pitaću vas odakle da ga uzmemo." Tako je srpski premijer, možda i nesvesno, objasnio Rusima da i energetska batina ima dva kraja i da Srbija mora da se snađe na drugoj strani, da ne bi postala žrtva "prijateljske vatre".

MILER U GOSTIMA: Celoj ovoj priči dramatiku i dinamiku dala je okolnost da je baš u danu kada je premijer Vučić u Tirani govorio o gasu i "američkim prijateljima", koji podržavaju projekat Transanadolijskog gasovoda (TANAP), koji bi imao nekoliko krakova (jedan kroz Bugarsku i Rumuniju, drugi putem Transjonskog gasovoda do Italije, a treći preko Transjadranskog gasovoda do Albanije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske), u Beograd je iz Prištine doputovao Aleksej Miler, da bi učestvovao na Evropskom biznis kongresu, koji je trebalo da otvori upravo Aleksandar Vučić. I šta se dogodilo – Vučić nije stigao da otvori ovaj skup, a Miler na njemu nije ni spomenuo da će Rusija Evropi 2019. godine obustaviti isporuke gasa preko Ukrajine – a nije spomenuo ni Turski tok, projekat gasovoda koji (kao i prethodni Južni tok), između ostalog, treba da obori rentabilnost TANAP-a i tako otkloni i ovaj pokušaj da se smanji zavisnost Južne Evrope od ruskog gasa.

Kad je reč o Srbiji, dok Turski tok ima problem na kraju cevi, TANAP ima problem na obe strane cevi: kapacitet azerbejdžanskog polja Šah Deniz od navodno 16 milijardi kubika godišnje nije dovoljan jer do Evrope može doći samo devet milijardi kubika, a za Srbiju je ostalo "nerezervisano samo oko 300 miliona kubika. Smisao ovog dugog gasovoda je u nekoj dalekoj budućnosti kada on može biti povezan sa gasnim rezervama Turkmenistana (do koga bi morao ići po dnu Kaspijskog jezera) i Irana, kada ova zemlja izgradi infrastrukturu i kada bude lišena evropske i američke izolacije. Zatim, TANAP (1800 kilometara) nema mnogo smisla za Evropu (i Srbiju) ukoliko se ne izgrade i TAP (870 kilometara) i IAP (540 kilometara) gasovodi – a za te poslove tek treba naći finansijere itd.

Problem finansiranja, naravno, najviše muči Srbiju, koja nije u stanju (ili se dosad nije usuđivala, zbog Južnog toka i Rusije) da izgradi gasnu konekciju sa Bugarskom, jer uprkos podršci Evropske unije i za taj posao treba obezbediti oko 70 miliona evra, a nije sigurno koliko i čijeg gasa možemo dobiti iz te cevi. No, panika da ćemo ostati bez gasa je preterana jer, u krajnjoj liniji, to malo gasa koliko trošimo, možemo dobiti i sa Zapada, pre iz austrijskog gasnog skladišta u Baumgartenu, nego sa nekog LNG terminala na Jadranu.