Nijedan od dvojice protivkandidata nije (bar do utorka, kad nastaje ovaj broj "Vremena") uspeo da dobije otvorenu podršku drugih političkih aktera, a slabe su i šanse da će se to u poslednjem trenutku desiti. Umesto očekivane (logične, principijelne, zdravorazumske) podrške, Borisu Tadiću je od koalicionih partnera Vojislava Koštunice i Velimira Ilića stigao – ultimatum. Ni Tomislav Nikolić, s druge strane, nije dobio pozitivan aber od onih od kojih se to (naizgled) najviše očekivalo – od socijalista.

Samo dan nakon pošto su se, zahvaljujući odustajanju Tadićeve Demokratske stranke od primedbi na ruski predlog energetske "saradnje", u Moskvi slikali sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, Koštunica i Ilić su Tadiću uputili zahtev na koji on, ubrzo se pokazalo, mada je i unapred bilo jasno – nije mogao da pristane.

Koalicioni partneri kreativno su došli na ideju da od Tadića, uoči samih izbora, zatraže potpisivanje aneksa koalicionog sporazuma, čime bi se predsednički kandidat DS-a saglasio sa stavom da bi slanje misije EU-a na Kosovo predstavljalo kršenje parafiranog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (ako i kada taj dokument bude potpisan). Time bi, prema ideji Koštunice i Ilića, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju za Srbiju prestao da važi i Skupština ne bi mogla da ga ratifikuje. Antievropski ultimatum predstavnici narodnjačke koalicije pokušali su da objasne željom da se sačuva Kosovo, ali je ostalo potpuno nejasno kako bi odustajanje Srbije od evropskog puta moglo da doprinese očuvanju, tačnije, povratku Kosova u nadležnost Srbije. Nimalo nejasno, međutim, nije bilo demonstriranje uverenja "narodnjaka" da Tadić nije baš pouzdan "branilac" Kosova – iako on u svojim nastupima ne propušta da izrazi čvrstu odlučnost da ne odustane od borbe za Kosovo, bez obzira na najavljeno donošenje jednostrane odluke o nezavisnosti Pokrajine.

PRINCIPIJELNI PRINCIP: Sa političkim iskustvom kakvo obojica imaju, teško da su Ilić i Koštunica mogli da budu tako kratkovidi da unapred ne vide da bi traženo odustajanje od procesa evropskih integracija za proevropskog političara kakav je predsednički kandidat DS-a, bilo ravno pucanju u nogu. Naprotiv. Pre bi se reklo da je narodnjački ultimatum još jedno u nizu saplitanja sopstvenog koalicionog partnera u procesu ispunjavanja "šestog principa" oko koga su se, na predlog narodnjaka, svi partneri složili u vreme formiranja koalicije (premijer iz jedne, predsednik iz druge koalicione stranke).

Usledilo je Tadićevo bezrezervno odbijanje narodnjačkog antievropskog predloga, da bi potom promoteri narodnjačke koalicije složno odbacili tumačenja da su svojim zahtevom upućenim koalicionom partneru u nedoba zapravo – podržali njegovog konkurenta. Predstavnici DS-a i NS-a, doduše, nastavili su da tvrde da odluka o izbornom ponašanju tih partija nije doneta, čime su, zvanično, ostavili mogućnost upućivanja podrške nekom od kandidata. Takav ishod je, bar u utorak, delovao prilično neverovatno, iako je deo tabloida uporno "saznavao" da će Velimir Ilić podržati Tadića (koga je uoči izbora nazvao "đavolom", da bi, nakon izlaska sa biračkog mesta, ocenio da su izbori bili "najodvratniji", te da se Tadić ponašao "odvratno").

Jednako neverovatno u utorak je delovalo i očekivanje da Tadić dobije predizbornu podršku sa drugog pola nekadašnje petooktobarske Srbije – od Liberalno demokratske partije. Predsednički kandidat LDP-a u prvom izbornom krugu Čedomir Jovanović bio je pozvao Tadića na razgovor između dva izborna kruga, isporučivši mu, pri tom, i dnevni red na kome su se za predsedničkog kandidata DS-a našle neke prilično teške teme. Jovanović je, naime, od Tadića zahtevao raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora "ukoliko vlada nastavi da ugrožava evropsku budućnost Srbije", saradnju sa Haškim tribunalom, ali i spremnost da se "angažuje u zaštiti institucija društva koje ugrožava koncentracija finansijske moći u rukama tajkuna" (što se najčešće "prevodi" kao spremnost da se preispita poslovanje Miroslava Miškovića). Od Tadića, pritisnutog oprečnim zahtevima partija čija mu je podrška neophodna, (očekivano) nije stigla vest o spremnosti za razgovor sa Jovanovićem. A nakon potpisivanja energetskog sporazuma u Moskvi, iz LDP-a su upućene oštre optužbe da Tadić "radi stvari koje nedvosmisleno poručuju da je njegov izbor Koštuničina pozicija ruskog vazala, a ta pozicija nije daleko od pozicije Tomislava Nikolića" – što bi za Tadića mogla biti "pomoć" iz petooktobarskog bloka jednako vredna onoj dirljivo nesebičnoj koalicionoj "pomoći" koja je već stigla od Koštunice i Ilića.

SABORCI: Ništa bolje, s druge strane, nije prošao ni Nikolić koga, prema nezvaničnim informacijama koje su do utorka stizale iz Socijalističke partije Srbije, nekadašnji saborci nijednog trenutka nisu nameravali da otvoreno podrže uoči drugog izbornog kruga. Baš naprotiv, prema istim tim informacijama, vrh SPS-a je čak bio spreman da podrži Tadića – ali pod uslovom da je to učinio i DSS. U utorak se tvrdilo da u SPS-u još pokušavaju da pronađu dostojanstven i ubedljiv način da "namignu" svojm biračima da podrže Tadića, a sve u uverenju da bi takvu blagonaklonost mogli da menjaju za kooperativnost DS-a u vreme formiranja lokalnih vlasti, nakon izbora zakazanih za 11. maj. U sredu, dan pre nego što ovaj broj "Vremena" bude na kioscima, trebalo bi da bude doneta zvanična odluka SPS-a, koja bi, prema najavama predsedničkog kandidata te stranke Milutina Mrkonjića, ipak mogla da bude sasvim neutralna.

Nedostatak podrške tri veće partije/koalicije, i Nikoliću i Tadiću teško da može da nadomesti podrška nekih manjih igrača, kao što su Marijan Ristićević, propali predsednički kandidat, ili Obren Joksimović, koji je nakon izlaska iz DSS-a formirao sopstvenu partiju (obojica su podržali kandidata radikala), ili Vuk Drašković, lider polumrtvog Srpskog pokreta obnove, koji je podržao Tadića. Tadić je, doduše, dobio i otvorenu podršku nekoliko manjinskih stranaka, čiji glasovi će mu i te kako biti važni, ali to teško da se može opisati kao vest, jer je unapred bilo jasno da će izrazito proevropski kandidat na te glasove moći da računa. Ni politički predstavnici kosovskih Srba nisu stali na istu stranu: jedan Ivanović (Milan, ranije uglavnom vezivan za DSS) podržao je Nikolića, dok je drugi (Oliver) podršku uputio Tadiću.

I dok su ključne političke partije uglavnom odlučile da uoči izbora igraju na kartu navodne nezainteresovanosti, to se nikako ne bi moglo reći za birače, koji su 20. januara, odazvavši se izbornom zovu u velikom broju (oko 61 odsto), pokazali ogromnu želju da utiču na odluku o tome ko će u narednih pet godina sedeti u kancelariji na Andrićevom vencu. Kampanja je, zato, intenzivna, i terenska i televizijska. Pljušte oštra saopštenja, padaju niski udarci, nakon manje-više uverljivih informacija stižu manje-više uverljiva obrazloženja ili demantiji.

MOSKVA, BRISEL, BEOGRAD: Kod dela birača, naročito onih koji "originalno" gaje simpatije prema DSS-u ili SPS-u, Tadić je verovatno ubeležio solidan pozitivan poen susretom sa ruskim predsednikom Putinom, upriličenim povodom potpisivanja energetskog sporazuma Rusije i Srbije. Ne bi se, ipak, unapred moglo reći da je reč o presudnoj predizbornoj karti. Jer, činjenica da je na konferenciji za novinare u Moskvi obelodanjeno sklapanje dogovora kojim se Naftna industrija Srbije bez tendera ustupa Rusima (a srpski državni monopol u toj oblasti menja ruskim državnim monopolom) naišla je na oštre kritike dela javnog mnjenja. Tako je istim udarcem predsednički kandidat DS-a uspeo da zabeleži i negativne poene kod drugog dela birača, među kojima je svakako dosta onih na čiju izbornu podršku Tadić ozbiljno računa (birači LDP-a, na primer). Akteri moskovskog dogovora trudili su se da sumnju spram energetskog sporazuma rasteraju brojnim naknadnim objašnjenjima da je u pitanju samo načelan sporazum te da će se o svim detaljima pregovarati naknadno. Ali, sudeći po komentarima na nekim internet forumima, reklo bi se da ne bi bilo previše uputno kladiti se na uspešnost takvih objašnjenja.

Još jedna šargarepica koja će možda donekle motivisati birače da u nedelju izborno podrže Tadića, moglo bi da bude najnovije saopštenje iz Brisela, kojim je Evropska unija Beogradu, umesto dugo najavljivanog potpisivanja Sporazuma (za šta je Božidar Đelić bio naoštrio olovčicu), u ponedeljak ponudila "politički sporazum o jačanju sveukupne saradnje u trgovini, ekonomiji, obrazovanju i potpunom ukidanju viza za srpske građane". Taj sporazum bi trebalo da bude potpisan 7. februara u Briselu.

U briselskom saopštenju koje su mediji objavili u ponedeljak ne piše, ali iz konteksta događaja prosto izbija stav da je taj datum odabran kako bi se sačekala odluka birača u Srbiji o tome da li podržavaju proevropski put, kako se u svetskim medijima najčešće opisuje opredeljivanje za Tadića. I brojni učesnici briselskog skupa na marginama događaja novinarima su davali slične ocene o povezanosti izbornog ishoda i nastavka evropskog puta Srbije. Po brojnim tumačenjima, taj put je prekinut ne samo zbog neizručenja haškog begunca Ratka Mladića već i zbog svakodnevno pominjanog "ultimatuma" Evropi, kojim funkcioneri Koštuničinog DSS-a pokušavaju da spreče dolazak evropskih trupa na Kosovo – iako se taj dolazak odavno pripremao, što vladinim funkcionerima iz redova te partije ne samo da nije bilo nepoznato, već bi se teško moglo reći da u tom procesu baš nikako nisu učestvovali.

Ipak, bilo je i onih, poput Havijera Solane, koji su pokušavali da ostanu "politički korektni" i da objasne da potpisivanje novoizmišljenog sporazuma (taj korak u procesu evropskih integracija do ponedeljka nije postojao) nema ama baš nikakve veze sa rezultatom predsedničkih izbora. Solaninu izjavu spremno su dočekali radikali, saopštenjem u kome tvrde da to znači da je Tadić "izgubio evropsku podršku", te da je "jasno da EU čeka novog predsednika, ozbiljnog i odgovornog, sa kojim će razgovarati o evropskoj budućnosti Srbije". Iz saopštenja izbornog štaba SRS-a reklo bi se da ta stranka veruje da bi neko u toj formulaciji o "novom predsedniku" sa kojim će EU razgovarati o evropskoj budućnosti Srbije trebalo da prepozna Tomislava Nikolića – onog istog koga evropski mediji opisuju kao "ultranacionalistu koji bi mogao da vrati zemlju u izolaciju iz vremena Slobodana Miloševića"?!

AKCIJA I AKCIJE: U okviru kilave evropske akcije motivisanja razočaranog srpskog biračkog tela da u drugom krugu predsedničkih izbora podrži aktuelnog predsednika, mogao bi se tumačiti i početak razgovora o stavljanju Srbije na belu šengensku listu, zakazan za sredu, dan pre nego što će se ovaj broj "Vremena" naći pred čitaocima. Cinici bi, međutim, rekli da ta vrsta šargarepice teško da može delovati primamljivo za sve one siromašne, ponižene i mnogo puta prevarene građane Srbije koji nemaju novca ni da izvade pasoš, a kamoli da kupe kartu za bezvezno putovanje u Evropu (ponekad bi se reklo sve udaljeniju). Depresivci bi, s druge strane, ozbiljne argumente za sumnju u uticaj briselskog saopštenja na izbornu odluku građana mogli da pronađu i u vrlo očiglednoj akciji širenja evroskepticizma koju poslednjih godina vode brojni mediji, analitičari i ostali kreatori javnog mnjenja.

S obzirom na iskustvo kada je reč o reakciji građana na bilo kakvu potencijalnu materijalnu dobit, kao daleko ozbiljniji "protadićevski" argument od maglovite evropske spremnosti za "jačanje saradnje" i evropskih "širom otvorenih vrata za Srbiju", međutim, moglo bi se pokazati nimalo diskretno upozorenje ministra ekonomije Mlađana Dinkića, koji je biračima otvoreno poručio da akcije javnih preduzeća, čija je podela upravo počela, u slučaju izborne pobede Nikolića, neće imati obećanu vrednost od hiljadu evra. Jer, da je "mahanje" besplatnim akcijama već imalo veliki uticaj na ponašanje birača pokazao je i toliko analizirani veliki odziv u prvom krugu, za šta je, prema mnogim procenama, znatnim delom odgovorna glasina da će izborni apstinenti izgubiti pravo na obećane deonice. Dobro su to shvatili i radikali, koji su odmah krenuli u kontrakampanju u kojoj pokušavaju da uvere građane da će akcije, u slučaju izborne pobede Nikolića, vredeti znatno više nego što je Dinkić izračunao.

Osim na Dinkićev ekonomski argument, Tadić i ovoga puta može da računa na još jednog proverenog saveznika posavađanih petooktobarskih stranaka – na strah od radikala, koji kod dobrog dela birača nije smanjen ni osam godina nakon pada režima Slobodana Miloševića, čiji su radikali bili upečatljiv deo (naročito 1998, svojim nezaboravnim delovanjem protiv medija i univerziteta). Zato Tadić u završetku kampanje neprekidno podseća da je šef Tomislava Nikolića zapravo Vojislav Šešelj, koji je, zbog svoje "transparentnosti" za prodemokratski orijentisane birače, daleko neprihvatljiviji od Nikolića, napadno miroljubivog i tolerantnog za potrebe predsedničke kampanje.

PROGNOZE: Iako mu, na prvi pogled, nedostaju saveznici koje Tadić, bar naizgled, ima u međunarodnoj zajednici, ni Nikolić nije izgubio elan u kampanji u koju je, podsećanja radi, nakon prvog izbornog kruga ušao sa oko 180.000 glasova prednosti nad kandidatom DS-a. Neophodnu dodatnu podršku za drugi izborni krug Nikolić pokušava da obezbedi paralelnim istrajavanjem na novoustanovljenom smekšanom imidžu, ali i dodvoravanjem nekim starim partnerima (najava preispitivanja presude Dragoljubu Milanoviću, bivšem direktoru RTS-a osuđenom zbog odgovornosti za pogibiju 16 radnika te kuće u vreme NATO bombardovanja, kao i najava preispitivanja postupka za ubistvo premijera Zorana Đinđića – sve to, naravno, u slučaju da postane predsednik Srbije).

Nikolić se silno trudi i da biračima objasni da je "otvoren za saradnju sa Evropskom unijom", jednako kao i s Rusijom (mada bi se reklo da mu je prorusku kartu ozbiljno izmakao konkurent sklapanjem sasvim konkretnog energetskog sporazuma), ali i da ih uveri da "razume kako je teško biti majka" (istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je veći procenat žena izborno naklonjen Tadiću).

Iako je dovoljno samo malo bolje pamćenje da se Nikolićeva "proevropska" nastojanja dovedu u ozbiljnu sumnju, mesta za sprdnju sa radikalskom kampanjom, koja je u kampanje napadno usmerena ka raznim manjinskim grupama, nikako nema. Više nego ubedljivo to je pokazalo onih 1.646.172, odnosno 39, 99 odsto punoletnih građana Srbije koji su 20. januara na izbornom listiću zaokružili njegovo ime.

Za Tadića se, podsećanja radi, tada opredelilo 1.457.030, odnosno 35, 39 odsto birača.

Iskustvo predsedničkih izbora iz 2004. pokazuje da Nikolićeva prednost u prvom krugu nije garancija da će se isto desiti i u drugom krugu.

Činjenica da je ovoga puta rezervoar glasova oko kojih se dvojica protivkandidata bore uoči drugog izbornog kruga manji nego 2004, s druge strane, upućuje na oprez prilikom eventualnog izvlačenja analogije sa prethodnim predsedničkim izborima.

Za preostalih sedam predsedničkih kandidata, ove godine, u prvom krugu glasalo je nešto preko milion birača. Da li je među njima (a možda i među onima koji u prvom krugu nisu ni želeli da izađu na izbore) više onih koji su, u aktuelnoj referendumskoj atmosferi, spremni da poveruju u Tadićev poziv "da osvojimo Evropu zajedno" ili onih kojima je primamljivije obećanje da je Nikolić "svim srcem" za "zdravu, jaku i celovitu" Srbiju, znaće se u nedelju, ne tako kasno uveče.