Aleksandar Halabrin, mladić iz banatskog sela Janošik, nestao je 20. marta 2020. Nepuna dva meseca kasnije njegovo telo je pronađeno nadomak glavnog grada. Istragom je utvrđeno da je ubijen iz vatrenog oružja. Goranu Mihajloviću se gubi svaki trag 1. aprila 2019, mesec dana pre 22. rođendana. Policija je njegov automobil pronašla na Novom Beogradu 12. aprila.

Mara Halabrin i Sanja Mihajlović, majke ove dvojica mladića, do danas nisu uspele gotovo ništa da saznaju o sudbini svojih sinova. Nije im omogućen uvid u spise predmeta i dokumenata, a takođe nisu saslušane ni kao svedoci u "slučaju Belivuk". Zbog toga su dve majke odlučile da se žale Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog kršenja prava na život i na efektivnu istinu. Advokat Vladimir Todorić, koji ih zastupa pred sudom u Srbiji, tvrdi da ne postoji drugi način da se utvrdi istina u ovim slučajevima.

VLADIMIR TODORIĆ: Nemamo drugi izbor. Jedina instanca koja može u ovom predmetu da pomogne je Sud za ljudska prava. Neophodna je internacionalizacija ovog problema jer građani nemaju institucije koje mogu da ih zaštite od te mašinerije straha i užasa koja je ovde napravljena. Građani su bukvalno brutalizovani informacijama i slikama odrubljenih glava koje im se serviraju ne bi li se na taj način izbegla rasprava o poreklu i strukturi ove kriminalne organizacije.

"VREME": Kako teče postupak pred Sudom u Strazburu?

Podnosimo predstavku zbog kršenja prava na život i kršenja prava delotvorne istrage bazirajući je na dosadašnjim pravilima i sudskoj praksi Suda za ljudska prava, s tim što bi, naravno, uvek voleli da bude dokazano da mi nismo u pravu, da se sutra pokrene istraga i uhapse određena lica. Međutim, imajući u vidu trenutnu povezanost onih koji odlučuju i o hapšenju i o procesuiranju sa ljudima koji su i dan-danas na slobodi, koji se bave istim poslovima kao Miljković i Belivuk, mi osnovano sumnjamo u takvu mogućnost. Dakle, odlučivaće sud u Strazburu i doneće određene odluke. Pitanje je koliko će one biti efektivne u ovom slučaju, jer vi vidite da ni presude za nestale bebe ne zabrinjavaju mnogo našu "duboku državu".

Na kojim argumentima će se zasnivati vaša predstavka?

Istraga mora biti nezavisna, znači mora biti vođena od strane onog organa koji nije na neki način povezan sa nestankom Halabrina i Mihajlovića. Mi tvrdimo da je policija u to vreme, a ja mislim i sada, naročito Treće odeljenje i, po rečima predsednika države, bila na vezi sa kriminalnom grupom. Postavlja se pitanje gde je granica između države i mafije. Da li je to jedan entitet i kada dolazi do sukoba između njih, da li je to sukob države i mafije ili samo dva klana koji se bore za prevlast na tržištu reketa i droge u Srbiji? Drugi uslov je da se koriste sva raspoloživa sredstva u istrazi. Ovde nisu saslušani svi umešani, nisu pregledane ni jedne nadzorne ili saobraćajne kamere u doba kada je to rađeno. Mi svi znamo da nema ulice koja danas u Beogradu nije pokrivena kamerama. Oni su za dvadeset i više ljudi koji su nestali tvrdili da ne postoje snimci, što svakome razumnom podstiče određenu sumnju. Treći uslov je da je istraga blagovremena. Postoji i dodatni uslov – da porodica oštećenog treba da ima pristup spisima predmeta. Znači, ukoliko se oštećenim licima ne dozvoljava razuman uvid u predmet, to je takođe kršenje prava na delotvornu istragu. Ovde je notorna činjenica, nažalost, opšte poznata, da su naše institucije tužilaštva i policije taoci, zarobljeni, nisu u statnju da izađu na kraj sa istragama ovakvih kriminalnih grupa jer su sami bili povezani sa njihovim radom.

Šta očekujete od Suda za ljudska prava?

Roditelji imaju pravo na istinu, to je pre svega njihov najveći cilj u ovom postupku. Istina, a zatim odgovornost. Majke znaju ko su bili njihovi sinovi, ali ako imate jedan sistem nalik kolumbijskom ili meksičkom, u kojem kriminalne grupe imaju dozvolu za ubistva od strane vlasti, to je znak da se to opet može desiti, da smo svi mi ugroženi. Ovaj postupak nije samo nešto što se tiče ove dve majke. On je važan i za sve roditelje čiji su sinovi nestali, koje sad niko ne pominje, porodicu Strahinje Markovića koji je nestao nakon odlaska u zgradu policije u Ulici 29. novembra. Tiče se i svih nas koji smo danas potencijalne buduće žrtve tog sistema.

Na šta konkretno mislite kad kažete da su kriminalne grupe imale "dozvolu za ubistva"?

Ono što nas uverava da je Belivukova grupa imala zaštitu države jeste način na koji je predstavljen snimak sa sigurnosnih kamera kuće u Ritopeku. To je očigledno snimak sa sigurnosne kamere, čak su na Pinku rekli da je to snimak Bezbednosno informativne agencije. To znači da je neko u državi gledao ulazak žrtava, video da oni ne izlaze ni tog dana ni narednog, ni sledećih nedelju dana. Ništa nije preduzeto, a mogao je istog trenutka da se naredi pretres prostorija, hapšenje, osiguravanje dokaza u tom momentu. Hapšenje Belivukove grupe desilo se nekoliko meseci kasnije kad su se desile stvari zbog kojih se vlast osetila uplašeno, kad je došlo do smene u Ministarstvu unutrašnjih poslova i kad su saznali da je ova grupa prisluškivala predsednika da bi ga verovatno ucenjivala kompromitujućim materijalom.

Da li ćete uporedo preduzimati neke korake u našem pravosudnom sistemu?

Do sada smo nailazili na zatvorena vrata. Oni namerno Maru Halabrin i Sanju Mihajlović tretiraju samo kao oštećene, što je sasvim drugi nivo učešća u postupku od svedoka. Predstavljaju ih kao neke ucveljene majke raspamećene tugom, koje žele samo da daju iskaz nakon čega se ništa ne bi promenilo. Međutim, to ovde uopšte nije slučaj. Ove majke su savršeno racionalne i imaju materijalne dokaze. Imaju imena, imaju datume, imaju mesta, a ta imena su neka imena koja mi viđamo i dan-danas u medijima u veoma prisnim odnosima sa bišim i sadašnjim ministrom unutrašnjih poslova i to je ono što njih uverava da u ovoj zemlji one pravdu neće dobiti u ovom trenutku.

Na koje materijalne dokaze mislite?

Jedino što sam ja dobio od tužilaštva jeste obdukcioni nalaz za Halabrina, u kojem piše da su, između ostalog, nađeni ostaci tamnih farmerki. Međutim, njegova majka, koja ga je ispratila tog dana u Beograd, potpuno je sigurna da je on otišao u maslinasto zelenim pantalonama koje sa strane imaju džepove, belu majicu, bele patike "er maks" i bele čarape, a nađen je u crnim farmerkama i crnim čarapama. Zatim, ono što se do sada nije znalo je da četiri dana nakon Aleksandrovog nestanka sa njegovim bratom kontaktira jedan od onih likova koji je na snimku zajedno sa Stefanovićem i Kokezom, i kaže mu da je navodno ostavio farmerke kod Halabrina i da mora da dođe da ih uzme. Priličnoje čudno da neko dođe, četri dana nakon nestanka, čak iz Beograda zbog farmerki i to u vreme dok je majka bila na poslu.

Jesu li uzeli farmerke?

Jesu, te farmerke se nalaze kao dokazni materijal, osim ako nisu nestale. Mi smo o tome pre mesec dana dali iskaz policiji uključujući snimke komunikacije sa predlogom da se izvrši uviđaj, da se pokaže majci i baki koje su tu bile tada da li su to te pantalone, ukoliko je to moguće uraditi. Nama nije dozvoljeno da izvršimo uvid u spise tužilaštva. Čak zvanično još nije otvorena istraga u ovom predmetu.

Zašto nije otvorena istraga?

Ovaj predmet je još na nivou predistražnog postupka. Oznaka KTN znači da nema istrage. Mi smo se, naravno, obraćali sa zahtevom i da se sasluša majka i da ona predoči sve dokaze koje ima, između ostalog, video-snimke koje joj je slao pokojni sin iz stana u kojem je živeo. Rekla mi je da je stanovao kod Petra Panića Pane.

Kod Petra Panića Pane, Vučićevog kuma, čoveka bliskog mnogim funkcionerima SNS?

Da, Aleksandar je svojoj majci poslao snimke iz tog stana na Altini, u Zemunu, pored hotela u kojem se nalazi bokserski klub gde su oni i trenirali.

Je li Panić saslušan?

Koliko mi znamo – ne. Očigledno je da su lica koja su se videla tog poslednjeg dana sa Halabrinom u izuzetnim prijateljskim odnosima sa Nebojšom Stefanovićem, prethodnim ministrom unutrašnjih poslova, sadašnjim ministrom odbrane. Takođe, mi sada definitivno znamo da su dve godine ljudi nestajali na ulicama Beograda, te da se pokazuje da je Sedmo odeljenje, koje radi te nestanke, bilo praktično neutralisano od strane ove organizovane kriminalne grupe da ne radi svoj posao, da ne pregleda sigurnosne kamere sa saobraćajnica u Beogradu i da ne saslušava ljude koji su bili umešani u ova ubistva. Sam predsednik Vučić kaže da su iz MUP-a curile informacije. Od koga tačno i da li su ta lica i dalje u policiji?

Kako je bilo moguće da su nakon uviđaja, nekoliko nedelja kasnije, novinari i rodbina pronašli njegov pasoš, sat i novčiće?

Tri nedelje kasnije novinari i tetka pokojnog Halabrina na mestu gde je rađen uviđaj i pronađen leš, pronašli su njegov pasoš, nečiji skupoceni sat i određene novčiće. Pozvali su policiju i pitali kako su to mogli da propuste. Iz policije je rečeno nešto u stilu "eto, dešava se" i, naravno, uzeli te dokaze. Kako mogu da se dese ovakvi propusti? Mi smo takva pitanja postavili policiji i oni nisu imali objašnjenje. Pitanje je da li su oni hteli da rade uviđaj, da li je to urađeno uz naredbu da se taj uviđaj ne uradi kako treba. Jer, mi imamo ovde zaista previše lica koja su bila povezana sa pokojnim Halabrinom, uključujući grupu oko FK Rad, uključujući sina predsednika Republike Srbije, na koga se često on pozivao pred majkom i Petra Panića Panu koji uopšte nisu saslušani u ovom postupku, a imamo i Vladimira Kovačevića Kovača koji je trebalo da se nađe tog dana s Halabrinom.

Kako objašnjavate da se u istrazi protiv Belivukove grupe, prema nepotvrđenoj optužnici, kada govorimo o raznim nivoima vlasti, države, policije, spominje samo Papić?

Mislim da je hapšenje i optuživanje Belivuka bio iznuđen potez od strane vlasti, zapravo samoodbrana, jer su se osetili uplašeno šta bi mogao sve da uradi u budućnosti. Samim tim, istraga je limitirana da se ne otkriju sve pojedinosti veza koje je ova grupa imala sa vrhom vlasti.Tu se ne radi samo o Ministarstvu unutrašnjih poslova. Očigledno da postoje kompromitujući materijali koji povremeno izlaze u javnost i pitanje je ko pušta dokaze, recimo fotografije sadašnjeg ministra i bivšeg ministra sa pojedinim licima iz kriminogene sredine. Pitanje je i šta poseduju obaveštajne službe stranih država i da je li je to način da se usmeravaju odluke ove vlasti na spoljnom ili ekonomskom planu.